Seća li se još neko one čuvene rečenice: „Dame biraju‟? Mlađe generacije, ne verujem. Em se ne sećaju, em ne vide ništa posebno u njoj. Mogu je podvesti pod sentimentalno trabunjanje nas na granici senilije. E, vidite, tu je greška. Ta rečenica nosi u sebi svu istoriju muško-ženskih odnosa, od Adama i Eve do današnjih dana. Kilometri knjiga su o temi ženske ravnopravnosti napisani, a opet nisu dalje odmakle ni milimetar od gorepomenute rečenice. Eheeeej... Dame biraju. Vraćeno im je pravo na izbor, nisu više roba. Nisu zatočenice lažnog morala i ustajalih normi. I poklič, i poziv, i molitva... Živela sloboda izbora. Živelo pravo na ljubav. Ali, ima tu još jedna strana, ne tako revolucionarna kao ova. Postojimo tu i mi... Kako,koji mi? Mi, muškarci. Čitav spektar boja ne bi mogao opisati svu raznolikost osećanja koja su se budila u nama na nju. Strah, stid, iščekivanje, strepnja... Kad se samo setim. Mozak radi dvesta na sat. Da li će me izabrati? Da li ću umeti da budem hladan kao što to i dolikuje mladunčetu Balkanca? Pa, onda... Da li ću umeti da plešem? Da li se neću zbuniti?
A opet... Šta da radim ako me ne izabere, a svi moji drugari su tu? Slatke muke. Danas, posle svih godina primamo stvari zdravo za gotovo. Ljubav i simpatija se izjavljuju slobodno. Preslobodno, da budem tačniji. Zaboravili smo da plešemo, a ništa dobili zauzvrat nismo. Razmislite malo o tome...
A opet... Šta da radim ako me ne izabere, a svi moji drugari su tu? Slatke muke. Danas, posle svih godina primamo stvari zdravo za gotovo. Ljubav i simpatija se izjavljuju slobodno. Preslobodno, da budem tačniji. Zaboravili smo da plešemo, a ništa dobili zauzvrat nismo. Razmislite malo o tome...
, bravo
