ВОЛИМ ФИЛМОВЕ СА СРЕЋНИМ КРАЈЕМ
Заиста ми недостају биоскопи. Знам, знам, рећи ћете да Београд сада има више биоскопских дворана него икада. И бићете у праву, али ја не говорим о дворанама у којима пуштају филмове, већ о биоскопима. Биоскоп је институција, школа, а дворана је, ипак, само дворана и ништа више. Вероватно сам размажено саможив када данас, у време кад удобно заваљени у омиљену фотељу, можете наручити и погледати све што помислите. Е, па, не говорим о томе. Говорим и мислим о храмовима уметности. Да, баш тако како сам рекао - храмовима. У њих се улазило са страхопоштовањем. Сваки нови филм је био ново искуство које нас је, како нам се чинило, приближавало свету којем смо тежили. Са друге стране, бити гледалац имало је своја правила. Тачно се знало ко где седи и ризиковали сте да добијете по носу ако заузмете место на које је право полагао локални снагатор и његова екипа. Године су пролазиле, ја растао и стицао своје место, приближавајући се седиштима у првом реду, што је био доказ да сам стасао и одрастао. Онда сам имао и посебне биоскопе за посебне прилике. Прво "Славија", онда и "Јадран", као места где смо се чекали и окупљали за походе у нове проводе. Ту се скупљало мушко друштво и одабране другарице, гледали су се мушки филмови, грицкале семенке и гласно навијало за главног јунака. "Партизан", где се ишло кришом да уживо видимо како изгледа тај сеx, да знамо шта да слажемо кад нас питају: "Јеси ли већ?" "Балкан" и "Звезда" били су довољно мали и мрачни да бисмо могли несметано да се љубимо са девојкама. Искрено, не сећам се радње, нити једног филма који сам гледао у њима. И на крају - "Козара". Најлепша, са најбољим репертоаром, или се мени бар тако чинило. Гледати филм у "Козари" је био посебан догађај. Прво, тамо се није ишло тек тако. Облачила се најлепша гардероба коју смо имали. Парфемисали смо се страним парфемима које смо уз тешке муке набављали у Трсту. Друго, у "Козару" се није ишло са било ким. Тамо смо водили девојке или оне које је тек требало то да постану. Оне за које смо мислили да ће сигурно постати носиоци наших презимена. Чекали смо их у "Безистану" са цветом у рукама. Они срећнији су носили букете убране у ко зна чијим баштама. А оне... Оне су долазиле, тачно знајући какав дар-мар изазивају код нас. Од лупања срца и знојења до муцања зрелог за логопеда. Пољубац у образ и поносни улазак у салу. И онда... Онда када се светла угасе...
"Чуо сам да неко дозива моје име али ми ни на крај памети није било да Непозната мисли на мене или је за то било криво вино које сам попио. Башта у којој сам седео није била баш из прве поставе мојих избора, више је била изнуђено решење. Јутрос ме је оставила девојка. Чуш девојка, како то смешно звучи када имате више од педесет година. Мислим није да ја нисам хтео њу да оставим. Ем је пуно млађа од мене, ем ме њена енергија фрустрира а од заједничких тема за разговор нема ништа. . Раније сам такве ствари решавао много експедитивније, један телефонски позив, пар клишетизираних оправдања, пар суза, по неки шамар од ког ми је звонило уво и готова прича. Чича мича. И док сам ја одлагао неминовно под изговором да немам потребе да се одричем било чега, млада дама ме предухитрила и објаснила ми да ми ипак нисмо једно за друго. Да сам конзервативан и монотон и кога брига шта се дешавало тамо неких осамдесетих. Док сам све то премотавао по глави, она горе поменута Непозната ми се сада врло прецизно обратила, питајући ме да ли сам то ја. Наравно да сам то био ја а ко би други био. А она је била Ивана моја љубав са студија. Уобичајени поздрав при препознавању и неуобичајени пољубац. Прилично неочекиван, обзиром да се нисмо баш у љубави растали, као да је уопште могуће растати се у миру. Она мени да изгледам фантастично и да је само знала да ћу да израстем у оваквог фрајера, никада ме не би оставила. Ја њој да су јој године додале ону ноту декадентне еротике која је чини привлачнијом него што је ја памтим. Уз осмех сам и добио комплимент да сам исти стари лажов. У очима сам јој прочитао да ми верује и да треба да наставим са комплиментима. Након билатерале прешли смо на конкретне ствари. Интересовало ме где је нестала након што смо се растали. Приметио сам да не носи прстен. Рекла ми је да га је упознала на факултету оних дана када смо се посвађали, да су се узели, да су отишли у Холандију да би он избегао да се одазове позиву отаџбине, како се поспрдно изразила. Непријатно се лецнула када сам јој рекао да сам ја одазвао позиву заједничке нам отаџбине и на ратишту провео извесно време остављајући младу жену и сина од пола године у кући својих родитеља. Упитала ме је да ли је лепа, одговорио сам да јесте а пар секунди касније да смо се развели. Рекла је да она није имала ту срећу, умро је недуго пошто му је подарила ћерку. Након тога наступила је она непријатна тишина која долази када исцрпимо пристојна питања."
" Хоћемо ли у биоскоп". Помислих да се шали. Није.
"Шта смо гледали онда?",
"Моју Африку", није дуго чекала на мој одговор."
"Сећаш се?"
"Наравно да се сећам."
"Много сам те повредила?"
"Прошло је, нисам од шећера. Замисли и ја сам одрастао", покушао сам са се нашалим.
"Хоћемо ли у биоскоп", поновила је.
"Хоћемо"
"Можемо ли у Козару."
"Ти баш дуго ниси била овде. Козаре нема више, тачније сви стари биоскопи су затворени."
"Јадран, Звезда?"
"Нема их."
"Где ћемо онда?"
"Можемо у Кинотеку."
"У Косовску?"
"Не, преселили су и њу. Сад је у Узун Мирковој."
"Надам се да нису преместили и Кнез Михаилову", рече несигурно се насмејавши.
"Нису. Идемо туда чисто да те уверим да се налазиш у свом родном граду.
И стварно то је била наша штрафта. Она иста у коју смо долазили Каменичком па преко Зеленог венца и Сремске до Албаније а онда равно до краја. Нису нам сметале стаклене зграде, непристојно блештаве. Ни недостатак комисиона, ни Краљеве продавнице где је купила римљанке које су јој стајале онако безобразно. Некако се све променило, била је то она Ивана коју сам памтио а опет и није. Ваљда то тако иде са годинама. Рекао сам јој то, насмешила се и овлаш ме пољубила у образ. Збунила ме, што баш и није тако једноставно. Волео сам да мислим о себи да сам довољно блазиран и опуштен, изгледа да није било тако.
Док је стајала покрај штанда са сувенирима приметио са циганчицу која је продавала руже. Познавао сам је из Скадарлије или је то ипак била њена мајка, можда и бака. Немам обичај да цвеће купујем на улици али сам овај пут одступио од тога. Девет црвених ружа.
"Ваљда сам погодио боју", помислих.
Таман када сам завршавао куповину и погледом тражио Ивану, она се створила испред мене.
"Ниси заборавио"
"Наравно да нисам", рекох пребирајући по глави шта сам то сад требао да памтим. Сетио сам се у задњем часу. Добила је од мене девет црвених ружа као поклон за оцену која је тог дана била уписана у њен индекс.
"Само да ме не пита који је то испит био." Сва срећа није. Пао је још један пољубац. То са љубљењем је почело да јој прелази у навику, сирена за опасност се зачула у мојој глави. Нисам био способан за два бродолома у једном дану. Изгледа да ни њој није било најасније шта осећа па смо одћутали до зграде Кинотеке. Имали смо срећу, дошли смо на скоро па пред саму пројекцију а филм је био таман у складу. 'Диван је живот' Френка Капре, са Џејмсом Стјуартом и Доном Рид у главним улогама. То вам је оно кад лик мисли да га је живот закинуо па реши да се убије а Бог му пошаље Кларенса. Кларенс је иначе анђео другог реда којем је Стјуарт поправни испит. Крај нећу да напишем, они старији га знају а они млађи нек се потруде да га одгледају, користиће им. Но то није оно најважније, пар минута након што су се погасила светла, Ивана је наслонила главу на моје раме. Баш онако како сам то памтио. Не знам да ли је то од полу мрака, филма или ми је једноставно требало да ме воли неко коме се сећао из дана кад сијао младошћу. Уништиће ме Бора Станковић, гарант. Добро де, пољубили смо се. Нигде не пише да олдтајмери и олдајмерке немају права на пољупце. И то је трајало и трајало и трајало. Трајало би још да нас фим није прекинуо. У Београдску ноћ смо изашли загрљени.
"Хвала ти", проговорила је прва.
"Волим филмове са срећним завршетком."
"Морам да журим чекају ме.", наставила је, не објашњавајући ни где а ни ко је то чека.
"Надам се да ћемо се срести поново." било је једино што сам успео да прозборим док је улазила у такси. Мислим да ме није чула, оставила ме збуњеног да размишљам да ли се наш сусрет десио или је то био само сан летње ноћи.
Можда је ипак неки анђео другог реда стекао крила те ноћи. Ко зна.
Заиста ми недостају биоскопи. Знам, знам, рећи ћете да Београд сада има више биоскопских дворана него икада. И бићете у праву, али ја не говорим о дворанама у којима пуштају филмове, већ о биоскопима. Биоскоп је институција, школа, а дворана је, ипак, само дворана и ништа више. Вероватно сам размажено саможив када данас, у време кад удобно заваљени у омиљену фотељу, можете наручити и погледати све што помислите. Е, па, не говорим о томе. Говорим и мислим о храмовима уметности. Да, баш тако како сам рекао - храмовима. У њих се улазило са страхопоштовањем. Сваки нови филм је био ново искуство које нас је, како нам се чинило, приближавало свету којем смо тежили. Са друге стране, бити гледалац имало је своја правила. Тачно се знало ко где седи и ризиковали сте да добијете по носу ако заузмете место на које је право полагао локални снагатор и његова екипа. Године су пролазиле, ја растао и стицао своје место, приближавајући се седиштима у првом реду, што је био доказ да сам стасао и одрастао. Онда сам имао и посебне биоскопе за посебне прилике. Прво "Славија", онда и "Јадран", као места где смо се чекали и окупљали за походе у нове проводе. Ту се скупљало мушко друштво и одабране другарице, гледали су се мушки филмови, грицкале семенке и гласно навијало за главног јунака. "Партизан", где се ишло кришом да уживо видимо како изгледа тај сеx, да знамо шта да слажемо кад нас питају: "Јеси ли већ?" "Балкан" и "Звезда" били су довољно мали и мрачни да бисмо могли несметано да се љубимо са девојкама. Искрено, не сећам се радње, нити једног филма који сам гледао у њима. И на крају - "Козара". Најлепша, са најбољим репертоаром, или се мени бар тако чинило. Гледати филм у "Козари" је био посебан догађај. Прво, тамо се није ишло тек тако. Облачила се најлепша гардероба коју смо имали. Парфемисали смо се страним парфемима које смо уз тешке муке набављали у Трсту. Друго, у "Козару" се није ишло са било ким. Тамо смо водили девојке или оне које је тек требало то да постану. Оне за које смо мислили да ће сигурно постати носиоци наших презимена. Чекали смо их у "Безистану" са цветом у рукама. Они срећнији су носили букете убране у ко зна чијим баштама. А оне... Оне су долазиле, тачно знајући какав дар-мар изазивају код нас. Од лупања срца и знојења до муцања зрелог за логопеда. Пољубац у образ и поносни улазак у салу. И онда... Онда када се светла угасе...
"Чуо сам да неко дозива моје име али ми ни на крај памети није било да Непозната мисли на мене или је за то било криво вино које сам попио. Башта у којој сам седео није била баш из прве поставе мојих избора, више је била изнуђено решење. Јутрос ме је оставила девојка. Чуш девојка, како то смешно звучи када имате више од педесет година. Мислим није да ја нисам хтео њу да оставим. Ем је пуно млађа од мене, ем ме њена енергија фрустрира а од заједничких тема за разговор нема ништа. . Раније сам такве ствари решавао много експедитивније, један телефонски позив, пар клишетизираних оправдања, пар суза, по неки шамар од ког ми је звонило уво и готова прича. Чича мича. И док сам ја одлагао неминовно под изговором да немам потребе да се одричем било чега, млада дама ме предухитрила и објаснила ми да ми ипак нисмо једно за друго. Да сам конзервативан и монотон и кога брига шта се дешавало тамо неких осамдесетих. Док сам све то премотавао по глави, она горе поменута Непозната ми се сада врло прецизно обратила, питајући ме да ли сам то ја. Наравно да сам то био ја а ко би други био. А она је била Ивана моја љубав са студија. Уобичајени поздрав при препознавању и неуобичајени пољубац. Прилично неочекиван, обзиром да се нисмо баш у љубави растали, као да је уопште могуће растати се у миру. Она мени да изгледам фантастично и да је само знала да ћу да израстем у оваквог фрајера, никада ме не би оставила. Ја њој да су јој године додале ону ноту декадентне еротике која је чини привлачнијом него што је ја памтим. Уз осмех сам и добио комплимент да сам исти стари лажов. У очима сам јој прочитао да ми верује и да треба да наставим са комплиментима. Након билатерале прешли смо на конкретне ствари. Интересовало ме где је нестала након што смо се растали. Приметио сам да не носи прстен. Рекла ми је да га је упознала на факултету оних дана када смо се посвађали, да су се узели, да су отишли у Холандију да би он избегао да се одазове позиву отаџбине, како се поспрдно изразила. Непријатно се лецнула када сам јој рекао да сам ја одазвао позиву заједничке нам отаџбине и на ратишту провео извесно време остављајући младу жену и сина од пола године у кући својих родитеља. Упитала ме је да ли је лепа, одговорио сам да јесте а пар секунди касније да смо се развели. Рекла је да она није имала ту срећу, умро је недуго пошто му је подарила ћерку. Након тога наступила је она непријатна тишина која долази када исцрпимо пристојна питања."
" Хоћемо ли у биоскоп". Помислих да се шали. Није.
"Шта смо гледали онда?",
"Моју Африку", није дуго чекала на мој одговор."
"Сећаш се?"
"Наравно да се сећам."
"Много сам те повредила?"
"Прошло је, нисам од шећера. Замисли и ја сам одрастао", покушао сам са се нашалим.
"Хоћемо ли у биоскоп", поновила је.
"Хоћемо"
"Можемо ли у Козару."
"Ти баш дуго ниси била овде. Козаре нема више, тачније сви стари биоскопи су затворени."
"Јадран, Звезда?"
"Нема их."
"Где ћемо онда?"
"Можемо у Кинотеку."
"У Косовску?"
"Не, преселили су и њу. Сад је у Узун Мирковој."
"Надам се да нису преместили и Кнез Михаилову", рече несигурно се насмејавши.
"Нису. Идемо туда чисто да те уверим да се налазиш у свом родном граду.
И стварно то је била наша штрафта. Она иста у коју смо долазили Каменичком па преко Зеленог венца и Сремске до Албаније а онда равно до краја. Нису нам сметале стаклене зграде, непристојно блештаве. Ни недостатак комисиона, ни Краљеве продавнице где је купила римљанке које су јој стајале онако безобразно. Некако се све променило, била је то она Ивана коју сам памтио а опет и није. Ваљда то тако иде са годинама. Рекао сам јој то, насмешила се и овлаш ме пољубила у образ. Збунила ме, што баш и није тако једноставно. Волео сам да мислим о себи да сам довољно блазиран и опуштен, изгледа да није било тако.
Док је стајала покрај штанда са сувенирима приметио са циганчицу која је продавала руже. Познавао сам је из Скадарлије или је то ипак била њена мајка, можда и бака. Немам обичај да цвеће купујем на улици али сам овај пут одступио од тога. Девет црвених ружа.
"Ваљда сам погодио боју", помислих.
Таман када сам завршавао куповину и погледом тражио Ивану, она се створила испред мене.
"Ниси заборавио"
"Наравно да нисам", рекох пребирајући по глави шта сам то сад требао да памтим. Сетио сам се у задњем часу. Добила је од мене девет црвених ружа као поклон за оцену која је тог дана била уписана у њен индекс.
"Само да ме не пита који је то испит био." Сва срећа није. Пао је још један пољубац. То са љубљењем је почело да јој прелази у навику, сирена за опасност се зачула у мојој глави. Нисам био способан за два бродолома у једном дану. Изгледа да ни њој није било најасније шта осећа па смо одћутали до зграде Кинотеке. Имали смо срећу, дошли смо на скоро па пред саму пројекцију а филм је био таман у складу. 'Диван је живот' Френка Капре, са Џејмсом Стјуартом и Доном Рид у главним улогама. То вам је оно кад лик мисли да га је живот закинуо па реши да се убије а Бог му пошаље Кларенса. Кларенс је иначе анђео другог реда којем је Стјуарт поправни испит. Крај нећу да напишем, они старији га знају а они млађи нек се потруде да га одгледају, користиће им. Но то није оно најважније, пар минута након што су се погасила светла, Ивана је наслонила главу на моје раме. Баш онако како сам то памтио. Не знам да ли је то од полу мрака, филма или ми је једноставно требало да ме воли неко коме се сећао из дана кад сијао младошћу. Уништиће ме Бора Станковић, гарант. Добро де, пољубили смо се. Нигде не пише да олдтајмери и олдајмерке немају права на пољупце. И то је трајало и трајало и трајало. Трајало би још да нас фим није прекинуо. У Београдску ноћ смо изашли загрљени.
"Хвала ти", проговорила је прва.
"Волим филмове са срећним завршетком."
"Морам да журим чекају ме.", наставила је, не објашњавајући ни где а ни ко је то чека.
"Надам се да ћемо се срести поново." било је једино што сам успео да прозборим док је улазила у такси. Мислим да ме није чула, оставила ме збуњеног да размишљам да ли се наш сусрет десио или је то био само сан летње ноћи.
Можда је ипак неки анђео другог реда стекао крила те ноћи. Ко зна.