Tražeći neke druge detalje kod V. Ćorovića, sasvim slučajno sam naišao na njegov opis sukoba izmedju Stefana i Djurdja Brankovića, koji je kulminirao bitkom kod Gračanice, 21. novembra 1402. godine.
Ovaj istoričar je iz ove istorijske epizode izvukao zanimljivu pretpostavku da se upravo iz toga sukoba začela legenda o kosovskoj izdaji Vuka Brankovića.
Од синова емира Бајазита беше се из анкарске битке спасао само један, Сулејман, који није нимало марио са Стеваном, не знамо тачно из којих узрока. Зна се само, да је Стеван, још у Цариграду, добио неке доставе, како његов сестрић Ђурађ Бранковић намерава да, помоћу Сулејмановом, присвоји неке његове земље. Биће, по свој прилици, да је Ђурађ, ухватио неке везе са Бајазитовим наследником; да је хтео да поврати бар очеву власт; и да је, сматрајући и Стевана као кривца за очеву судбину, и иначе као противника, говорио и радио против њега. Енергичан, Стеван је дао затворити Ђурђа у Цариграду, али се овај брзо ослободио и одмах отишао новом емиру. Турци су били кивни на Србе вероватно са извесном сумњом да се нису довољно борили на њиховој страни, па су своје нерасположење и показали кад се један српски одред враћао из Цариграда сухим путем у домовину. Код Чрномена они су тај одред сачекали и сасекли; напад је извршио турски војвода Сариџа, онај исти за кога се прича да је на Косову заробио кнеза Лазара.
Бојећи се, да и њих не задеси иста судбина, Стеван и Вук нису хтели да иду сухим у Србију, него су из Митилене наставили пут лађама за Зету. Септембра месеца већ су били у Бару, где их је срдачно дочекала умна сестра Јела и зет Ђурађ Балшић. Брижна кнегиња Милица, односно монахиња Евгенија, распитивала се за то време, исто као и Мара Бранковићка, шта им је са синовима, пошто од њих дотле нису могли добити никаква гласа. Али оно што су домало имале чути није било ни утешно ни добро. Њихова деца, први рођаци, била су се љуто завадила и радила су једна другима о глави. Предосећајући опасност Стеван је узео војску од свог зета Ђурђа, а затражио је помоћ и од мајке. Обе војске састале су се на Косову, код Грачанице, на недавном разбојишту. Против њих ишла је друга војска, у којој су се налазили Турци, чете Ђурђа Бранковића и сусед Бранковића, врањски господар ћесар Угљеша са својим људима. У битци, која се водила 21. новембра 1402., Стеван је остао победник. Још ту њему је прешао ћесар Угљеша, који га је обавестио о стању Турака, и постао му отада одан пријатељ. Стеван се у тој битци борио против турских одељења, а млађи му брат Вук против Бранковића. Док је Стеван победио Вук је био побеђен. Стеван му је с тога, кад су дошли у Ново Брдо, учинио неколико примедаба и прекора, тако да је овај, ражљућен, отишао домало Турцима. Ја мислим, да је ова борба Турака и Бранковића на класичном Косову против Лазаревог сина дала прве основе за стварање легенде о косовској издаји Вука Бранковића и његовом шуровању с Турцима.