Srpskaistorija Đorđa Bojanića i problem plasiranja istorijskih dezinformacija

[Mrkalj]

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Koje su činjenice o Serbi Makaridovu?

Ево мало чињеница : https://pravda.rs/lat/2023/5/2/serb...ka-herakle-u-bibliji-asur-sve-ovo-je-pokorio/

Nije Serbo, već Sard, legendarni osnivač Sardinije. Sard je otišao iz Libije i naselio Sardiniju sa svojim ljudima, po priči.

 

[RickRoss]

Bojanić je nastavnik istorije u jednoj niškoj osnovnoj školi, ako ti je promaklo.

Mislim na ove koji dotični navodi. Relja Novaković ako se ne varam je do raspada Jugoslavije zastupao zvaničnu struju. Nakon raspada je postao autohtonista, pa čak je prnalazio Srbe i na drugim kontinentima.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Mislim na ove koji dotični navodi. Relja Novaković ako se ne varam je do raspada Jugoslavije zastupao zvaničnu struju. Nakon raspada je postao autohtonista, pa čak je prnalazio Srbe i na drugim kontinentima.

Nisam Relju Novakovića pominjao zasebno, zato što je to što je naveo, za razliku od većine imena u popisu i uopšteno informacija u članku, istina. On jeste bio istoričar i radio na univerzitetu. Počev od 1992. godine, on je bio deo te ekipice oko Jovana I. Deretića i Olge Luković Pjanović.

Komentarisao sam samo dezinformacije i zablude.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pola ovih ljudi Bojanić navodi, a da verovatno ne zna uopšte ni ko su, niti je pročitao išta od njih. Radivoje Pešić i Jovan Deretić (da, to je onaj Jovan I. Deretić) navode se kao nekakvi „doktori“ (i „ugledni profesori“), a za celi niz autora, da stvarno sazna šta su tvrdili, verovatno bi ih Bojanić proglasio čistim bečko-berlincima, uključujući Milana Budimira, Nika Županiča i Pantu Srećkovića. O problemu lažnog pozivanja na Panteliju Srećkovića smo već na Krstarici imali temu: Panta kakvog nema. Laži o Panteliji Srećkoviću (1834-1903). Verujem da sledi jedan potpuni šok onima koji su čuli samo glasine o Panti koje izlaze iz kruga Jovana I. Deretića i njegovih simpatizera. A kada bi se uputili u tvrdnje Budimira, verovatno bi Bojanić i drugi koji ponavljaju jednu fabulu koju je lansirao svojevremeno Deretić, potpuno sablaznili. Detalji o tome se mogu pročitati na temi: Милан Будимир и албански језик. Svakako je za očekivati da Budimir postane „velikoalbanski propagandista“. Može se još štošta reći i o drugima, možda budem otvorio i zasebnu temu o Županiču iz razloga što i tu postoje teške dezinformacije, ali nisu toliko uporne i česte kao doslovni pokušaj izmišljanja Budimira i Pante kakvi nikada nisu postojali.

Evo i specifične teme, posvećene Županiču: https://forum.krstarica.com/threads...vog-zupanica-krajem-xx-i-poc-21-veka.1012795/

 

[Bastiani]

A čime je Milan Budimir zaslužio da upadne u to društvo, ume li neko da mi kaže ukratko?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

A čime je Milan Budimir zaslužio da upadne u to društvo, ume li neko da mi kaže ukratko?

Deretić je zadnjih nekoliko decenija svog života tvrdio da je 1972. godine otišao u SANU sa koferom raznih izvora koji nisu dostupni u Jugoslaviji i tako upoznao Milana Budimira, a onda da su, navodno, telefonom komunicirali sve do Budimirove smrti 1975. godine (Deretić taj period od 3 godine opisuje kao dugo vreme). Po toj priči, Budimir je Deretiću rekao da u Akademiji nema nikakve nauke i da on treba sam da nastavi.

Nakon toga, svi samo ponavljaju tu priču. Budimir je pominjan i prilikom Deretićeve sahrane; Srđan Došen ga spomenuo u emisiji RTS radio Kontrapunkt povodom Deretićeve smrti, itd.

https://forum.krstarica.com/threads/milan-budimir-i-albanski-jezik.900229/post-39594107

 

[Ebisclaus]

Deretić je zadnjih nekoliko decenija svog života tvrdio da je 1972. godine otišao u SANU sa koferom raznih izvora koji nisu dostupni u Jugoslaviji i tako upoznao Milana Budimira, a onda da su, navodno, telefonom komunicirali sve do Budimirove smrti 1975. godine (Deretić taj period od 3 godine opisuje kao dugo vreme). Po toj priči, Budimir je Deretiću rekao da u Akademiji nema nikakve nauke i da on treba sam da nastavi.

Nakon toga, svi samo ponavljaju tu priču. Budimir je pominjan i prilikom Deretićeve sahrane; Srđan Došen ga spomenuo u emisiji RTS radio Kontrapunkt povodom Deretićeve smrti, itd.

https://forum.krstarica.com/threads/milan-budimir-i-albanski-jezik.900229/post-39594107

Žalosno da ta budala čak ni mrtvoga čovjeka nije poštedila. Ubaciti mrtvom čovjeku riječu u usta koje nikad nije izgovorio...prebolesno.

Budimir nikad nije zastupao ništa blizu šizofrenih fantazmagorija klauna Deretića.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Žalosno da ta budala čak ni mrtvoga čovjeka nije poštedila. Ubaciti mrtvom čovjeku riječu u usta koje nikad nije izgovorio...prebolesno.

Budimir nikad nije zastupao ništa blizu šizofrenih fantazmagorija klauna Deretića.

Ja moram da dodam, Budimir je umro 1975. godine, pre nego što je Deretić uopšte i prvu stvar objavio. Tako da Budimir nije doslovno ništa znao o njemu.

Teoretski jeste moguće da je kao jedan relativno mladi entuzijasta došao u SANU i da je tamo upoznao Budimira i da zaista jesu prozborili.

Deretić je bio sklon potpunom izmišljanju priča, tako da je najverovatnije da uopšte nisu bili u redovnom kontaktu. Ja sam pokušao da potvrdim tu posetu iz '72. i potonje kontakte; u principu niko ko je nekada poznavao Budimira ili čuo priče o njemu za to ne zna. Ali napominjem teoretsku mogućnost iz razloga što Deretić pre 1975. godine nije bio Deretić.

Naravno ono što je najviše šuplje u celoj priči tj. ubedljivo ne štima jeste da je Deretić, navodno, doneo kopije raznih izvora kojih u Jugoslaviji uopšte nije bilo i da u SANU nisu bili uopšte zainteresovani da prime te kopije. Ja sam gledao popis koji je Deretić nabrajao i našao sam razne primerke po bibliotekama koje je, navodno, proveravao. Tako da imamo osnovni problem o samoj vesti o njegovom dolasku u Beograd '72. godine sa navodnom hrpom ovde nedostupne građe.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pola ovih ljudi Bojanić navodi, a da verovatno ne zna uopšte ni ko su, niti je pročitao išta od njih. Radivoje Pešić i Jovan Deretić (da, to je onaj Jovan I. Deretić) navode se kao nekakvi „doktori“ (i „ugledni profesori“), a za celi niz autora, da stvarno sazna šta su tvrdili, verovatno bi ih Bojanić proglasio čistim bečko-berlincima, uključujući Milana Budimira, Nika Županiča i Pantu Srećkovića. O problemu lažnog pozivanja na Panteliju Srećkovića smo već na Krstarici imali temu: Panta kakvog nema. Laži o Panteliji Srećkoviću (1834-1903). Verujem da sledi jedan potpuni šok onima koji su čuli samo glasine o Panti koje izlaze iz kruga Jovana I. Deretića i njegovih simpatizera. A kada bi se uputili u tvrdnje Budimira, verovatno bi Bojanić i drugi koji ponavljaju jednu fabulu koju je lansirao svojevremeno Deretić, potpuno sablaznili. Detalji o tome se mogu pročitati na temi: Милан Будимир и албански језик. Svakako je za očekivati da Budimir postane „velikoalbanski propagandista“. Može se još štošta reći i o drugima, možda budem otvorio i zasebnu temu o Županiču iz razloga što i tu postoje teške dezinformacije, ali nisu toliko uporne i česte kao doslovni pokušaj izmišljanja Budimira i Pante kakvi nikada nisu postojali.

Da se malo podsetimo i ovde tvrdnji Pante Srećkovica, preciznosti radi. Str. 16:

Pantina napomena na str. 17:

Glavni predstavnik srpske romantične istoriografske škole, ni na koji način nije dovodio u pitanje seobu Srba i Slovena u VI i VII stoleću, a među ostatke starosedelaca navodio je Rumune/Vlahe, Cincare i Arbanase.

Štaviše, on eksplicitno kaže i da postoje neki ljudi koji pokušavaju da nekakve skrivene Slovene pronađu pod tuđim imenima, pa sa su se, navodno, među njima i Južni Sloveni doselili i pre slovenske najezde na Balkansko poluostrvo. Panta je ukratko rekao da su sve to spekulacije bez ikakve istorijske vrednosti.

Isti bi bio komentar Pante Srećkovića, oca srpske romantične istoriografske škole, o sadržaju koji postavlja Bojanić na svoj portal vezano, koji se verovatno prevrće u grobu zbog grubog lažiranja njegovih tvrdnji i zasluga i koji bi sa velikom tugom posmatrao na šta je spala romantičarska škola u 21. veku i zbog neverovatne količine laži koje kruže danas po raznim portalima i društvenim mrežama o tvrdnjama znamenitih ličnosti iz srpske istorije.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Posebna tema o Budimiru: https://forum.krstarica.com/threads...tine-zablude-i-prevara-jednog-coveka.1013009/

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ј. Рајић

Vezano za zablude o Rajiću, otvorena zasebna tema: https://forum.krstarica.com/threads...oriografije-i-poreklo-srpskog-naroda.1013194/

 

[Q. in perpetuum hibernum]

К. Николајевић

Među mnogobrojnim licima koja se na Bojanićevom portalu lažno navode, nalazi se i stari predstavnik srpske romantične istoriografije, Konstantin Nikolajević.

Kosta u svom delu polemiše i o pitanju autohtonizma i kontinuteta u Iliriku u vreme velike Seobe naroda. I zaključuje da je nesumnjivo da Sloveni nisu tu bili i da su se morali doseliti. On govori o najezdi Slovena na Balkansko poluostrvo koja se odvila između 595. i 680. godine naše ere.

Kosta je srpsku istoriu u svom viđenju delio u razdoblja. Prvo razdoblje, najstarija faza srpske istorije, po njegovom mišljenju je obuhvatala period između 623. i 740. godine. On je polazio, između ostalog, i od Spisa o narodima cara Konstantina VII Porfirogenita i informacija o doseljavanju Srba u vreme cara Iraklija, u prvoj polovini VII st. naše ere.

O Kosti je otvorena i zasebna tema, gde se može o njemu i njegovim tvrdnjama i zaslugama prodiskutovati i ozbiljnije: Konstantin Nikolajević (1821-1877). Karađorđevićevac, ministar policije i istoričar romantičarske škole.

 

[Лекизан]

Ни након четири године од Нетањахуове изјаве, нема одговора на питање: где су живели Срби које израелски премијер помиње као савезнике, пријатеље јеврејског народа, и то 500 година пре Христа, а 1200 година пре него што званична историја учи да уопште постојимо као народ.
https://forum.krstarica.com/threads...lasiranja-istorijskih-dezinformacija.1012268/

Интересантно да ни Нетањахуа нису заобишли!

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ни након четири године од Нетањахуове изјаве, нема одговора на питање: где су живели Срби које израелски премијер помиње као савезнике, пријатеље јеврејског народа, и то 500 година пре Христа, а 1200 година пре него што званична историја учи да уопште постојимо као народ.
https://forum.krstarica.com/threads...lasiranja-istorijskih-dezinformacija.1012268/

Интересантно да ни Нетањахуа нису заобишли!

To je bila ona situacija da smo imali jednu gotovo histeričnu eksploziju povodo Netanjahuove izjave, za koju se i predsednik Srbije suzdržavao da se ne nasmeje.

Tolika euforija je zavladala da je cela hrpa mislila da je to nešto značajno, zato što je Bibi, eto, Jevrejin i zbog toga što je njegov otac bio istoričar. Ali mislim da u principu vrlo slabo prate bliskoistočne teme i generalno. Sad od ove najnovije eskalacije rata u Palestini i Libanu, mislim da su se možda malčice tu promenile stvari, kada su ljudi nešto bliže imali prilike ko je Bibi.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

др Радивоје Пешићу,

Zadržavao sam se gotovo isključivo na krivom navođenju podataka. U vezi Pešića, ne radi se o potpunoj zabludi, mada jeste zabluda da je dotični bio doktor nauka, a o Pešiću postoji i celi niz dezinformacija koji se posthumno iznosi u javnost. Više o tome na temi posvećenoj Pešiću: Makedonski i srpski pesnik, prevodilac i književni priređivač Radivoje Pešić (1931-1993) i "afera Vinča".

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Јован Брановић.

Ja nemam nikakve predstave ko je ovaj Branović. Ne radi se o greški u kucanju, zato što Bojanić više puta ponavlja ovo ime:

Зашто историјске корене започињемо од Немањића? Зашто слепо спроводимо дело Порфирогенита које нам је наметнуто, а постоји безброј супротних чињерница и дела античких писаца и хроничара? Кога ми штитимо тим приступпом или неко тако чува докторске титуле? Зашто се изоставља рад Олге Луковић Пјановић, која је истраживала античку историју Срба? У запећку је и дело Милоша С. Милојевића, Панте Срећковића, Симе Лукин Лазића, Јована Рајића, Жупанчића, Брановића? Где су радови др Милана Будимира, др Радивоја Пешића, др Радивоја Новаковића? Ко то и зашто оспорава њихов рад и дело?​

https://www.srpskaistorija.com/boja...kusavamo-da-postanemo-ono-sto-ne-mozemo-biti/

Ovde je nešto grdno pomešano, ako li se ne radi čak možda o potpuno izmišljenoj ličnosti. S obzirom na zablude vezano za veliki broj imena koja se javljaju, ne bi bilo čudno da je došlo do korupcije nečijeg imena, ili čak potpuno konstrukcije nepostojeće ličnosti.

Ako li neko pak možda zna ko bi se možda mogao kriti iza ovog misterioznog Jovana Branovića, nega podeli na forum.

 

[Mrkalj]

Ни након четири године од Нетањахуове изјаве, нема одговора на питање: где су живели Срби које израелски премијер помиње као савезнике, пријатеље јеврејског народа, и то 500 година пре Христа, а 1200 година пре него што званична историја учи да уопште постојимо као народ.
https://forum.krstarica.com/threads...lasiranja-istorijskih-dezinformacija.1012268/

Интересантно да ни Нетањахуа нису заобишли!

https://srbski.weebly.com/herodotovi-tracani-i-bonifacijevi-sloveni.html

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ј. Добровски,​

Mislim da je Dobrovski poslednja ličnost koja se ovde pogrešno navodi, odnosno vezano za koju postoje doslovno potpune deluzije.

Da bi se ukazalo na to šta je, zapravo, istina u vezi Dobrovskog, dobismo odgovarajuću temu: Jozef Dobrovski (1753-1829). Otac češke slavistike i poreklo slovenskih jezika.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Đorđe Bojanić:

Прича о доласку Словена на Балкан у 7. веку по угледним професорима, др Олги Луковић Пјановић, др Милану Будимиру, др Рељи Новаковићу, Доброславу Јевђевићу, др Радивоје Пешићу, др Момиру Јовићу, Светиславу Билбији, др Радомиру Ђорђевићу, др Јовану Деретићу, др Драгољубу Антићу, Слободану Јарчевићу, др Ђорђу Јанковићу, Горану Шарићу и многим другим историчарима, демагошка је или бајковита.​

​

По њима Срби су постали жртва завере које морамо да се решимо да не би смо потпуно нестали са политичке сцене.​

​

У разоткривању ове истине доста су нам помогли наши истакнути стари и заборављени историчари: Ј. Рајић, К. Николајевић, Милош С. Милојевић, П. Срећковоћ, Сима Лукин Лазић, Н. Жупанчић, Ј. Добровски, Јован Брановић.​

​

Jovan Rajić (str. 47. gl. 4. knj. 1):

Иллирическимъ называется зато, чтоизъ древле еще отъ временъ Иустиниановыхъ и Маврикіевыхъ въ Иллирикѣ поселился

Ilirskim se nazivaju [Srbi] zato što su se od drevnih vremena, od vremena Justinijana i Mavrikija [527-602], naselili u Ilirik​

 

[Q. in perpetuum hibernum]

За основ данашње историје Балкана узима се запис Константина Порфирогенита „О народима“, који највероватније није дело овог византијског цара (владао 913-959). Мишљења су да је овај документ сачињен по вољи и у режији Ватикана , негде око 1611. год. Запис је био у власништву Катарине Медичи, а превео га је на латински Јохан ван Мејрс 1611. године. Мало касније (1623) наћи ће се у Ватиканској библиотеци.​

​

Византијски цар Порфирогенит уопште није био историчар. Он је написао само два списа један се односи на дворске церемоније а други на организацију државе.​

​

Овај лажни спис је писан да велича историју Хрвата а да потисне Србе. У овом спису су побркани датуми и ликови што указује да се ради о подвали и фалсификату.​

​

Овај спис се узима као једини извор за нашу историју што је исто веома чудно.​

​

Порфирогенитово дело “О народима“ је настало највероватније овако : Католички свештеник Мавро Орбини из Дубровника 1601. год је објавио своје дело “ Краљевство Словена “ у коме говори претежно о Србима и даје им историјско место које им припада, док само успут помиње Хрвате на неколико страна. То је изазвало општу панику у Ватикану, па је „Света столица“ брзо реаговала. Мавро Орбин је одмах био разрешен а његово дело забрањено и спаљено.​

​

У намери да се побију те истине Ватикан одређује групу фратара који ће написати контра дело “О народима“ и подмећу га Порфирогениту који је живео шест векова раније. Веровали или не, на томе се заснива званична историја Балкана. У њему се доминантно спомињу Хрвати а Срби местимично.​

​

После Берлинског конгреса српска власт је добила наређење од великих сила да склони све српске историчаре који су заступали српску историјску школу и да наметну ову Германску теорију о сеоби Словена. Једини релевантан извор за нашу античку историју узима се Порфирогенитово дело “О народима“. Невероватно да других записа нема о том периоду, сем овог списа. А поједини срби тај спис и данса здушно бране… и не виде друге изворе и списе који пишу другачије.​

https://www.srpskaistorija.com/bojanic-srbi-autohton-narod-ili-dosljaci-na-balkanu/

Bojanić ovde ponavlja potpuno bizarnu teoriju zavere koja se zasnifa na faktografskim fabrikatima o tome kako se, tobože, Porfirogenitov Spis pojavio tek 1611. godine, i to ni manje ni više kao nekakav odgovor knizi Mavra Orbina iz 1601. godine, koja je, tobože, bila spaljivana, a Orbini pretvara u neku osobu koja je čak i progonjena zbog te knjige.

Orbinijevo Kraljevstvo Slovena nije izazvalo nikakvu paniku. Nije bilo spaljivanja te knjige; štaviše, ona je u najvećoj meri bila pozitivno primljena. Nešto kasnije, Ivan Tomko Mrnavić, počasni građanin grada Rima, čak uveliko i koristi Orbinija i sve tvrdnje u sred Vatikana iznosi najnormalnije i bez pronalaženja apsolutno ikakvog otpora u Papskoj državi (naprotiv, nailazi na izuzetno veliko odobravanje) dok je tvrdio da su Iliri bili slovenskog roda i autohtona populacija na području zapadnog Balkana. Orbinovo delo je bilo stavljeno na popis zabranjenih knjiga, ali najniže kritike, zahtevajući samo da se napravi otklon nekoliko autora koje je Orbini koristio, a koji su za dogmu iz religijskih razloga bili jeretički. I po tom brisanju i reediciji, Vatikan bi knjigu i skinuo sa popisa.

Koliko stavljanje na popis Index librorum prohibitorum nema doslovno ni u kakvim obrisima doslovno nikakve veze sa istoriografskim podacima koji se iznose o prošlosti slovenskih naroda (a koji su, naprotiv, čak tada predstavljali i nešto što je upravo komplementarno zvaničnoj politici „Svete stolice“) možemo videti i na primeru sudbine istoriografskog spisa dubrovačkog spisatelja Ludovika Crijevića Tuberona (1458-1527). Iz donekle sličnih razloga, Tuberonovi Komentari o njegovom vremenu su se isto svojevremeno bili našli na popisu zabranjenih knjiga, iako je Tuberon bio zastupnik alohtonističke interpretacije porekla Slovena, tvrdeći da oni nisu autohtoni, već da su došli na ove prostore u vreme velikih Seoba naroda sa dalekih severnih prostranstava, i osvojili i nametnuli jezik zatečenoj populaciji.

Nadalje, da bude ironija još i veća, treba se podsetiti da je prvi izdavač DAI, Johan van Meurs (1579-1639), prošao nemerljivo gore od Mavra Orbina.

Meursije je bio na popisu prima classis, što znači da je prvi izdavač Porfirogenitovog Spisa o narodima bio zabranjeni autor prve klase. On nije čak bio uopšte ni rimokatoličke veroispovesti. Bio je protestant (arminijanac), a DAI je bio objavljen u Lajdenu, jednom od rasadnika protestantske Reformacije. Istom Lajdenu čiji je Univerzitet bio osuđen od strane Rima i imao od španske krune zvaničnu zabranu rada. DAI je izašao u jeku najgorih odnosa između holandskih pobunjenika i Krune u Kastilji, za vlade kralja Filipa III (1598-1621) i dugačkog 80-godišnjeg sukoba koji će rezultovati stvaranjem samostalne nizozemske države. Van Meursov mentor je bio holandski nacionalni heroj, Johan van Oldenbarnevelt, a Van Meurs je svoj život okončao u isto protestantskoj Danskoj. Čak je i rukopis DAI, pre rada na njegovom priređivanju i prevođenju nalatinski, Meursije nabavio od takođe protestanta, Jana Grutera (1560-1627) koji je jedno vreme živeo i bio obrazovan i u Engleskoj, zato što je odrastao kao izbeglica od rimokatoličkog terora.

Za kraj treba reći da se u Parizu, u Fontablu, čuvaju dva rukopisa DAI, jedan od 1529. godine, tzv. rukopis F (grčki pariski rkp br. 2967). A najstariji do sada poznati i očuvani rukopis, pariski grčki rukopis br. 2009, čuva se u istoj biblioteci od 1599. godine. Dakle, istorijat rukopisa (postoje 4 ukupno prepisa DAI) pre 1611. godine nam je solidno poznat. Spise su koristili razni autori; bilo da govorimo o Enjaciju koji je zna za spis 1516. godine, ili o Petru Morinu Pariskom koji je napravio za potrebe velikog crkvenog istoričara Čezara Baronija jedan ispis iz pariske kraljevske biblioteke za njega, itd. Nekakve ideje po kojima se DAI izmešta u prostor XVII stoleća, u 1611. godinu, potpuno su isključene iz razloga što su, jednostavno fizički nemoguće. Osim u nekim scenarijama koji krše snovne zakone fizike i prostorno-vremenskog kontinuuma. A nešto više se može naći i na posebnoj temi, posvećenoj DAI.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Мавро Орбин је одмах био разрешен а његово дело забрањено и спаљено.​

Za Kraljevstvo Slovena bilo je propisano da se samo zabranjena imena moraju iz knjige zamračiti. Radilo se pre svega o protestantskim piscima, koji su bili dovođeni u vezu sa, posredno ili neposredno, Martinom Luterom. Imamo očuvane danas i verzije Orbinovog prvog izdanja koje su bile prošle kroz vatikansku cenzuru i tako bile slobodne za čitanje i rasturanje: https://archive.org/details/ilregnodeglislav00orbi/page/32/mode/1up?view=theater

Ovde je precrtan nemački istoričar Johan Georg Turmair, zvani (1477-1534), zvani „Aventin“. On je bio stavljen na Index librorum prohibitorum i za života više puta hapšen zbog svojih simpatija za ideje reformacije Rimokatoličke crkve.

Kao što je već bilo rečeno, ovo je razlog zabrane Orbinove knjige, a ne nešto drugo.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

​

У разоткривању ове истине доста су нам помогли наши истакнути стари и заборављени историчари:Ј. Рајић, К. Николајевић, Милош С. Милојевић, Сима Лукин Лазић, Ј. Добровски, Јован Брановић.​

​

Многи историчари покушавали су у нашим библиотекама и архивима пронаћи књиге античких писаца и историчара, (Плинија Старијег, Диона Касиуса, Бохартуса, Кит Куртис, Атавиота … ) али ничег није било.​

​

Сви ови наведени антички писци небројано пута су помињали Србе на античким територијама (за које наша званична историја тврди да су дошли тек у 7 веку).​

Bohartus, koji se ponekad pominje od autora sličnog stava Bojaniću i kojeg je ovde predstavio kao antičkog pisca jeste zapravo francuski biblijski učenjak Samuel Bošar (Bochartus) (1599-1667).

https://www.prdl.org/author_view.php?a_id=150

Čak i ako bismo pretpostavili da je došlo do neke hronološke zabune i Bošar bio izmešten i zalutao slučajno sa razlikom od više od hiljadu godina među antičke spise, on je u ovom popisu ličnosti i potpuni uljez, zato što ne navodi ništa slično onome što se ovde pominje.

Za kraj trebalo bi dodati da je, takođe, netačno i da je Bošar nedostupan srpskim bibliotekama.

https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/nbs/182646540

Primerak Bošarove Svete geografije iz 1681. godine se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, tako da je Semjuel Bošar u Bojanićevom spisku jedan potpuni promašaj, u svakom smislu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Bojanićev portal je preneo članak R. Damjanovića, poznavaoca R. Kuić, o navodnoj reči na jednom spomeniku u Prizrenu:

Spojler

Пријатељство између јеврејског и српског народа траје хиљадама година уназад, још од времена Римске републике. Овако је говорио Натањаху приликом Вучићеве посете Израелу… Захваљујући интернету, то може лако свако да провери.

Од овог говора израелског премијера на енглеском језику прошло је више од годину дана. Изненађује мук домаћих историчара. Кратко речено, изгледа да се они праве да то нису чули, јер ако су чули, морао је бар неко од њих да се обрати јавности и покуша да објасни о чему се ту ради. Најконзервативније и опште прихваћено датирање најстаријих периода Римске државе је оно по Варону. Када се пребаце године на данашњи начин рачунања, односно, уместо од оснивања Града на рачунање по Христовом рођењу, добије се 509. година пре Христа. Тада је Рим протеравши краља постао република. Стани, стани, рећи ће неко, зар су Срби тада постојали? Ако су и постојали, зар нису у то доба били ко зна где, далеко од Србије… Па да, то би могао бити главни разлог ћутања људи од струке. Изгледа да они само настављају да раде свој „посао“.

Наши суседи за то време настављају лов на ћирилицу. Таман су некако испливали из „пољичког проблема“ закона писаног чистом српском ћирилицом, кад ту скоро чух њиховог језикословца како говори да у глагољичком тексту башчанске плоче има једна реч урезана ћирилицом. Дакле, циркус се наставља. Рекло би се да је смисао његове опаске да у сваком житу има кукоља па тако и у глагољици може бити и ћирилице. То би значило да је ћирилица коров? Још је додао да се ради о речи амин.

Хотећи да проверим ово, прегледао сам башчански натпис и изненадих се, наиме, има више од једне речи клесане ћирилицом. Јесте да се ради о средњевековном тексту, али је врло лако пронаћи неглагољичка слова, јер се глагољица изразито разликује од осталих географски блиских писама. Нисам нимало случајно употребио израз неглагољица уместо ћирилица, јер… па појаснићу то једним савременим примером. Босна и Херцеговина има два ентитета, то сви знамо, српски ентитет који користи ћирилицу и онај други, двојни ентитет који се служи латиницом. Како би Република Српска и Федерација могле да имају јединствене аутомобилске регистарске таблице, смишљен је генијалан трик: на регистарским таблицама се поред бројева налазе и слова али само она слова којима се не може установити „порекло“, односно, коме писму припадају. То су рецимо графеми: т, м, н, х, а, е … Шта рећи Бриљантно! Вратимо се проблематици башчанске плоче. Њена неглагољичка слова спадају у групу знакова са поменутих регистарских таблица јер им се не може одредити порекло. Једино у шта сам сигуран јесте да та слова припадају дворедом типу писма, али не могу да одредим да ли се ради о латинској капитали, грчкој мајускули или српском уставу. Овде се изгледа ипак наилази на синдром преплашеног палеолингвисте који свуда види ћирилицу, подразумева се српску!

Мешање језика и слова врло је често у старим натписима. Археолог Ђорђе Јанковић у свом обимном делу Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, даје неколико таквих примера, уз коментар: „мешање две азбуке није необично, а може бити и намерно“ …

Врло леп пример мешања писама и језика даје професорска Ранка Куић у књизи Црвено и бело: српско-келтске паралеле, која је пре шеснаест година изашла у Бања Луци. У њој је поглавље Српска реч уклесана у камену пре два миленијума. Ради се о троделној надгробној плочи из Призрена датованој по стилу и украсима у прва три века по Христу. Послушајмо саму Ранку Куић: „Нисам археолог, али ме је споменик заинтересовао због његове језичке стране. Одмах ми је пало у очи да се ту ради о вулгарном латинском, затим (судећи по хебрејском алфабету) о хебрејском и, вероватно о неким древним келтским топонимима. Ова последња претпоставка била ми је најважнија.“ … „Током анализе, одушевио ме и зачудио податак да се, на трећем делу некрополе, у другом реду, налази латиницом уклесана стара српска реч: PRAOTCEM, која поближе означава властиту именицу: ARON. То је једина славенска/српска реч/именица која се, усред латинског и хебрејског језика, налази на овој некрополи, и то скоро 2.000 година старој.“

Халкокондилове речи – Срби су народ најстарији… као да добијају на тежини. Добро. Догодине у Призрену.

Пише Радован Дамјановић, историчар и истраживач језика

U stvarnosti, radi se o jednoj skici objavljenoj u jednom članku izvesnog Radomira Milojkovića, u decembru 1991. godine u časopisu Galaksija, u vreme kada joj je značajno bio opao kvalitet. Ta skica predstavila je spomenike koji su od ranije poznati naučnim krugovima, ali niko, pa sve do Damjanovića zaključno, nije se potrudio da proveri šta je tu istina. Jedan od njih istražio je još 1930. godine stari srpski arheolog Nikola Vulić (Spomenik SKA br. 71 iz 1931. godine) ukazujući da je on bio otkriven još u vreme Prvog svetskog rata (1914-1918).

Uvidom u ranije publikacije, kao i današnje, moderne fotografije spomenika, može se videti da skice nisu autentične. Nastale su amaterski i jednim delom posećanju, verovatno nacrtane i na brzinu.

Za primer, uporediti skicu (levo) i fotografiju natpisa (desno). NN XL je u skici zapisano kao tobož' nekakvo NIML.

Za kraj treba dodati da se na natpisu prilično očigledno ne nalazi reč Praotcem. Međutim, pošto ni loše urađena skica nije pružala mogućnost za takvo tumačenje, za potrebe objavljivanja Ranke Kuić napravljen je falsifikat originalne skice iz Galaksije.

Grafem I je u crtežu modifikovan, kako bi se makar malo približio grafemu T.

Za više detalja, na temi specifično posvećenoj ovom problemu: Ranka Kuić "Velšanka" (1925-2003), keltomanija i epigram u Prizrenu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Bojanić:

Многи историчари покушавали су у нашим библиотекама и архивима пронаћи књиге античких писаца и историчара, (Плинија Старијег, Диона Касиуса, Бохартуса, Кит Куртис, Атавиота … ) али ничег није било.​

Сви ови наведени антички писци небројано пута су помињали Србе на античким територијама (за које наша званична историја тврди да су дошли тек у 7 веку).​

Ovaj tzv. „Ataviot“ (nije jedino ime koje je pogrešno navedeno) je zapravo Mihailo Atalejat (Michaḗl Attaleiátēs), vizantijski hroničar iz XI stoleća.

Sve ove tvrdnje o tobožnjoj nedostupnosti građe po bibliotekama potiču od Jovana I. Deretića, koji je tako ponavljao spisak nekih autora koje on lično nije uspeo da pronađe po bibliotekama u Srbiji, pre svega, zato što sam nije dovoljno ni tražio. Atalejatovo izdanje iz 1853. godine, čuva se u trezoru Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković u Bulevaru kralja Aleksandra.

..kao i u samom Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Osim što je Atalejatovo ime loše napisano, kao i preneta netačna tvrdnja o njegovoj tobožnjoj nedostupnosti (danas bez ikakvih poteškoća i preko interneta), takođe je netačna tvrdnja da on donosi podatek o antičkim Srbima na balkanskim prostorima (niko nikada nije ni izdvojio citak takve prirode, pa ni pristalice tzv. novoromantičarske škole).