Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 94.901
O Radivoju Pešiću nikada nismo imali zasebnu temu. Nisam lično nikada video za potrebu da otvorimo zasebnu, zato što pseudoistorijske teze ipak imaju svoju temu ("Bečko-berlinska škola" vs novoromantičari II) i nisam video da je ikada bilo potrebe širiti neku posebnu priču o Pešiću, niti se detaljnije uopšteno upuštati. Međutim, usputno sam spoznao razne informacije koje svedoče o nekim izuzetno neobičnim tvrdnjama (pa i očigledno potpuno izmišljenim), a i neki drugi ljudi su, takođe, pronašli neke podatke.
Sa izričitim razlogom sam odlučio ad temu imenujem na ovaj način, zato što mi se čini da u javnosti gotovo niko, zapravo, ne zna ko je stvarno bio Radivoje Pešić, već ga znaju gotovo isključivo po čudnim podacima koji počinju posthumno da se iznose o njemu. Članak o Radivoju Pešiću na Vikipediji na srpskom jeziku sadrži iznenađujuće korektne podatke,
Аутор
[уреди | уреди извор]Поезија
[уреди | уреди извор]- Спевано у ноћи. Песме, Врање 1952.
- Не плачи Магдалена, Скопје 1956.
- Понекогаш само море, Скопје 1957.
- Девојчица. Поема за децу, Скопље 1958.
- Црвено жито, Скопје 1960.
- Брегови, Скопје 1967.
- Овде вечно овде, Београд 1974.
- Сан риђег брда, Београд 1978.
- Poarta sǎrutului, Iaşi 1983.
- Залутала земља, Трст 1983.
- Qui eternamente qui, Mazara del Vallo 1986.
Чланци
[уреди | уреди извор]- „Тиха заклетва у плавом“, Браничево. Часопис за књижевност, културна и друштвена питања 4 (1961) 42.
- „Прво умирање“, исто 5/6 (1961) 18.
- „Друго умирање“, исто 18-19.
- „Молитва мртвих“, исто 19.
- „Три песме“, исто 4 (1962) 46-47.
- „Романса“, исто 4/5 (1963) 24-26.
- „Прича о усамљеној старици“, исто 1/2 (1964) 72-73.
- „Мотина“, исто 3 (1964) 18.
- „Дијалог“, исто 1/2 (1965) 86-88.
- „Благоје Којић: "Људи из моје гараже", Београд, 1968“, исто 1/2 (1969) 178-179.
- „Ин мемориам: Густав Брили“, исто 1/2 (1969) 186-187.
- "On the Scent of Slavic Autochthony in the Balkans", Завичај. Часопис Матице исељеника Србије 36 (1989) 344-347.
- Сеобе или геометрија идентитета. Сведочанства и контроверзе о кретањуе европских народа у претхришћанској ери, у: Catena Mundi I. Српска хроника на светским веригама, Краљево 1992, 23-27.
- Трагом Словена, трагом Срба, у: исто, 212-215.
- Трагом аутохтоности Словена на Балкану, у: Catena Mundi II, Краљево 1992, 888-892.
Остало
[уреди | уреди извор]- Раде Драинац, Црни дани. Записи, Цетиње 1963. (предговор)
- Василије Кукић, Авлија, Београд 1963. (предговор)
- Славко Јаневски, Београд 1968.
- Драган Кулиџан, Школска лектира. За III разред основне школе, Београд 1968. (предговор)
- Балканолошке студије Ђорђа Нуриђанија, Београд 1970.
- Живадин М. Стевановић, Целокупна лирика, Горњи Милановац 1974. (поговор)
- Милисав Павловић, Химна њиви, Београд 1975. (о аутору)
- Омеро Аридхис, Магична флаута, Београд 1976. (коментар)
- Бранислав Бојић, Године и бронза. Песме, Београд 1976. (коментар)
- Један вид македонског романа, Београд 1980.
- Фриђери Оливер, Лаж, Београд 1982. (поговор)
- Хуан Октавио Пренс, Посланице из новог света, Београд 1984. (предговор)
- Франческо Глигора, Цвеће наде, Београд-Милано 1985. (предговор)
Постхумно
[уреди | уреди извор]- Како помоћи Европи, Београд 1993.
- Жарко Ђуровић, Церебрални пасијанс. Поезија, Никшић 1994. (поговор)
- Винчанско писмо и други граматолошки огледи, Београд 1995, 1999, 2001, 2004, 2008.
- Завера порицања. Предавања и записи 1985-1992, Београд 1996.
- Оптужујем ћутање. Завера порицања, како помоћи Европи. Записи и предавања 1982-1992, Београд 2001, 2003, 2009.
- Велесова књига. Најстарији докуменат о Словенима, Београд 2003, 2005, 2008, 2013. (коментари)
- Прва Европа, Београд 2005. (аутор поглавља)
Преводилац
[уреди | уреди извор]- Никола Јонков Вапцаров, Песме, Цетиње 1963.
- Евгеније Виконуров, „Људи у пољу“, Браничево. Часопис за књижевност, културна и друштвена питања 1 (1968) 51.
- Иван Рудников, „Путник са Тахитија“, исто 1/2 (1969) 31.
- Ђорђо Нуриђани, Афоризми, Београд 1972. (и приредио)
- Борис Вишински, Дуга, Београд 1973.
- Анте Поповски, Тихо лето, Београд 1973. (и поговор)
- Марко Цепенков (1829-1920). Поводом 150. годишњице рођења, Скопље-Струга 1979.
- Одисеј Елитис, Рађање пејзажа, Крушевац 1980.
- Марија Бака Ставраку, Трновит свет, Београд 1980.
- Македонска народна лирика, Ниш 1981.
- Савремена поезија Кипра, Крушевац 1981. (и приредио)
- Борис Вишински, Барбара, Београд 1983.
- Мирабаи, Дозирање љубави, Београд 1983.
- Константин Миладинов, Димитрије Миладинов, Одабране стране. Македонске народне умотворине, Титоград 1983.
- Борис Вишински, Лавина, Београд 1985.
- Борис Вишински, Тесно море, Београд 1986.
- Предсмртна љубавна песма. Caurapancaśika, Крушевац 1986.
- Перо Коробар, Македонска национална култура у Пиринском делу Македоније, Скопље 1989.
- Трајан Петровски, Митска земља, Београд 1990.
- Петре Бакевски, Пребивалишта, Крушевац 1991.
Постхумно
[уреди | уреди извор]- Велесова књига I, Београд 1997, 2000. (и коментари)
Приређивач
[уреди | уреди извор]- Повеља љубави за земљу. Антологија српских песника са села, Цетиње 1963.
- Ацо Караманов, Црвена пролет, Скопје 1963, 1984. (и поговор)
- Александар Поповић, Душан Радовић, Девојчица у плавој хаљини. На слово - на слово. Причам ти причу, Београд 1971.
- Македонски писци деци. Писци народности деци, Београд 1971.
- Милош Ђорђевић, Сабране песме, Скопље 1971.
- Антон Павлович Чехов, Еленор Фарџен, Три приповетке. Нанине приче, Београд 1971.
- Драган Кулиџан, Франце Бевк, Ванка партизанка и друге приче. Шума и пахуљице, Београд 1971.
- Мира Алечковић, Алекса Микић, Звездане баладе. Приче о малим борцима, Београд 1971.
- Бајке из целога света 1-2, Београд 1971.
- Поезија радних руку. Зборник поетских радова учесника Скупа самоуправљача "Црвени барјак", Крагујевац 1973.
- Чиле '73., Скопје 1974.
- Ацо Караманов, Прозни записи, Скопје 1981.
Naime, u opisima podataka o Pešiću i njegovom radu, kao i u tvrdnjama koje u javnost iznosi njegova ćerka, Vesna Pešić, vlasnica izdavačke kuće Pešić i sinovi, postoji jedan celi niz tvrdnji koje su u potpunosti netačne. Najčešće pomenuta dezinformacija jeste da je Pešić, navodno, priznat u skoro celom svetu i da je njegovo otkriće, tobože, odjeknulo Italijom, u kojoj je on, tobože, bio nekakav univerzitetski profesor po raznim univerzitetima. U stvarnosti (neki od ovih detalja se mogu pročitati i u knjizi Dimitrija Markovića Serbonini svedoci. Pseudoistoričari, neopaganizam i Crkva) zapravo gotovo niko uopšte za Pešića nije u suštini nikada ni čuo. Nije nikakav priznati paleolingvista u Italiji; niko ko se bavi etruskologijom ili praistorijom, za Pešića u suštini nije ni čuo, niti ga pominje.
Neke konkretnije detalje o tome gde je to Pešić bio zaista u Italiji, mogu se pronaći u iznenađujuće dobroj knjizi koju je napisala Dragoslava Koprivica kao biografiju Olge Luković Pjanović, Olga. Boginja jezika iz 2021. godine. Publicisti iz zajednice novoromantičara najčešće ne paze na preciznost podataka i često doprinose (namerno ili ne) kreiranju i plasiranju raznoraznih dezinformacija. Međutim, Koprivica štrči u svemu tome. Njena knjiga, bez obzira na to što je pisana kao potpuni panegirik Olgi, sadrži pregršt podataka koji su izrazito precizni. Na kraju knjige, Dragoslava je navela popis Olginih najbližih prijatelja i saradnika, među kojima je i Radivoje Pešić, sa kratkim biografijama i navodima o vezama sa Olgom. Na str. 136 nalaze podaci vezani za gospodina Pešića:
