Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 94.818
Zbog nekolicine iz konteksta istrgnutih tvrdnji koje su bile privlačne određenim predstavnicima romantične škole, Jozef Dobrovski uživa svojevrsni kultni status u toj sredini. Međutim, velika većina nije uopšte upoznata sa tvrdnjama Dobrovskog i njegovo se ime nalazi često na popisima ljudi koji su se, tobože, protivili istoriografskim tumačenjima vezano za seobu Srba ili Slovena na Balkansko poluostrvo u VI ili VII stoleću i koji bi trebalo da su bili na stanovištu autohtonosti i kontinuiteta sa predrimskim kulturama. Tako se i ime Dobrovskog zna pronaći, neretko, uz imena kao što su Miloš S. Milojević ili Sima Lukin Lazić, ili pak Olga Luković Pjanović ili Jovan I. Deretić. Razlog za pravljenje ovakvih „lista“ je jasan: pokušaj stvaranja jedne iluzije u kojoj bi dodavanjem zvučnim imena trebalo da se nekoj tvrdnji ili ideji na veštački način stvori naučni prizvuk, potkovanost i ozbiljnost. Jedan od najskorije zapaženih primera ovog krivotvorenja usled kojeg se Dobrovski — sasvim izvesno — prevrće u svom grobu, jeste i portal srpskaistorija.com niškog istoričara Đorđa Bojanića, o kojem smo nedavno otvorili i zasebnu temu.
U stvarnosti, Dobroski je bio britki naučnik uglavnom dosta precizne terminologije i koji se zapravo i suprotstavljao romantičarskim interpretacijama u istoriji. Njegova Istorija češkog jezika i starije književnosti se može vrlo lako pronaći na internetu i, kada bi se upoznali sa onim što je Dobrovski pisao, verovatno bi došao izuzetno hladan tuš realnosti, da ne kažemo i buđenje u košmaru. Malo je poznata činjenica da je J. Dobrovski bio prvi koji je odbio autentičnost tzv. Života Justinijanovog po kojem se on zvao car Upravda, otvarajući put identifikaciji tog dokumenta kao falsifikata koji je napravio hrvatski biskup Ivan Tomko Mrnavić.
No, da vidimo šta Dobrovski tvrdi u svom kapitalnom delu. Na str. 6 i 7 Dobrovski piše sledeće, kritikujući slabost argumentacije onih koji su pokušavali da proizvedu autohtonost Slovena u Iliriku:
Dolči, Dalmatinac, veruje da je [slovenski] istovetan staroilirskom, kao što i Katančić smatra da je hrvatski isti kao i stari panonski jezik. Obe pretpostavke nemaju nikakvih drugih obrazloženja sem nategnutih objašnjenja nekolicine starih ilirskih imena kroz slovenski.
U nastavku Dobrovski nešto više govori o drugim kritikama, i o seobama Slovena na Balkansko poluostrvo u ranom srednjovekovlju:
Jednako su neosnovane tvrdnje da su getski i sarmatski jezici koje je Ovidije naučio u Tomiju slovenski dijalekti. U ovo vreme, pa čak i nekoliko vekova docnije, nije bilo Slovena u rimskim provincijama iza Dunava. Oni su došli u Kranjsku i Korušku kao saveznici Avara tek 568. godine, nakon što su Langobardi otišli u Italiju, ostavivši Panoniju Avarima. Došli su u Dalmaciju i Srbiju u vreme cara Iraklija, u prvoj polovini VII stoleća.
Dalje Dobrovski dodaje, opisujući slovenske zemlje po Jordanu, od ušća Dunava do ušća Dnjestra, da ..čak ni ove zemlje nisu njihovi izvorni krajevi, jer ih nisu zauzeli sve dok Goti nisu otišli u IV veku.
Dalje, na str. 12 i 13 Dobrovski nešto detaljnije govori pokušavajući da utvrdi pradomovinu Starih Slovena. On diskutuje o tome da li su Sloveni došli u ove prostore već za vreme Huna, odnosno sa njihovom provalom kroz Kapiju naroda u IV st., ili su došli kasnije, ili pak već bili u tim prostorima istočne Evrope. Na osnovu analize uticaja gotskog jezika na slovenske i pisanih izvora, Dobrovski se opredeljuje za poslednju opciju, zaključujući da su prvi pripadnici slovenske kulture obitavali u olasti gornje Visle i gornjeg Dnjepra, iza Litvanaca i u susedstvu Gota. Posebno se osvrće na nekoliko izvora koji su u datom periodu Slovene nazivali „Getima“:
Kasniji vizantijski spisatelji ih zovu Getima, ali ne zbog toga što bi bili getskog porekla, već zato što su oblasti koje su zauzeli ranije bile okupirane od strane Gota, a još ranije od strane Geta.
Ukratko rečeno, danas se u pseudoistorijskoj literaturi i po raznim društvenim mrežama mogu pronaći tvrdnje da su ovi stari slavisti Srbe i dr. Južne Slovene (pre vega zapadne) nazivali Ilirima iz razloga što su želeli na taj način da izraze njihovo poreklo od drevnog ilirskog naroda, a to ne može biti dalje od stvarnosti. Ilirsko ime za njih je bilo geografska odrednica i etnonim koji je bio korišćen da se označi sadašnje stanovništvo. Štaviše, da ne bi bilo zabune, Josif Dobrovski čak vrlo izričito koristi sintagme „stari ilirski“ i „novi ilirski“ jezik, da bi ih čitalac lakše razlikovao.
Poslednja izmena:
