Q. in perpetuum hibernum

Stara legenda
Poruka
90.268
U zadnje vreme suočavamo se sa veoma velikim porastom svakojakih dezinformacija, neke od kojih se i gotovo poput požara šire po društvenim mrežama. Među njima jeste i vrlo često ponavljanje čuvenog srpskog istoričara iz XIX veka, Pantelije Srećkovića, poznatijeg po hipokoristiku Panta. On je predavao istoriju na Liceju od 1859. i 1894. godine. On je bio centralna ličnost tzv. romantičarske škole, koja je krajem XIX veka vodila u naučnim krugovima bitku protiv kritičara i nju izgubila. Suprotno percepciji koja danas postoji, a koja je od Miloša Milojevića napravila u izvesnom smislu najprepoznatljivi lik ove škole, on je u svoje vreme bio u njoj uslovno govoreći marginalna ličnost, svakako u poređenju sa Pantom.

Ono što je vrlo važno napomenuti jeste da se grupacija koja se danas naziva autohtonistima uopšte nije nastavljač srpske romantičarske škole. Oni su nastavljači isključivo jedne jedine ličnosti, Miloša Milojevića, koji u Srbiji nije imao niti prethodnika, ni istomišljenika, kao ni neposrednih naslednika (njegov jedini pravi nastavljač, Sima Lukin Lazić, javiće se kasnije, ali u Austrougarskoj). To uključuje i zajednicu romantičara, koji većinski uopšte nisu delili njegova viđenja. Međutim, s obzirom da milojevićevci konstituišu danas gotovo isključivi (pseudo)istoriografski pravac kod tzv. novoromantičara, oni danas prisvajaju u celosti nasleđe kompletne srpske romantične istoriografije, a to znači i prvenca u njoj, Pantu Srećkovića. Pošto je jedna od glavnih pojava ljudi koji se bave istorijom iz ovog miljea izmišljanje bolje prošlosti, oni se ne zadržavaju sa antičkom istorijom, pa ni ranim srednjim vekom, već izmišljaju i srpsku romantičarsku istoriografiju kakve nije bilo. A tako je i došlo da su danas svima puna usta Pante Srećkovića, a da niko jednu jedinu njegovu knjigu nije otvorio. Na taj način se i sukob između kritičke i romantične istoriografije, lažno predstavlja kao sukob između milojevićevaca i zvanične istoriografije, oličene u sledbenicima u ekstremnijoj formi Ilariona Ruvarca, ili u umerenoj, Stojana Novakovića, što je verovatno i svrha tog prisvajanja kompletnog nasleđa istorijskih romantičara.

Većina ljudi, a pogotovu pristalica onoga što se danas naziva romantičarima, verovatno bi bila u potpunosti šokirana kada bi doznala šta su zaista tvrdili romantičari, uključujući i Pantu Srećkovića, čije se ime neprestano provlači, uključujući i od strane pokojnog Jovana I. Deretića, a bilo mu je pominjano čak i na sahrani. Za mnoge će verovatno biti šok i da su svi srpski romantičari ― svi odreda, a to uključuje i slavnoga Milojevića ― smatrali su Albance drevnim narodom, čiji su preci (kulturno-jezički) obitavali na Balkanskom poluostrvu i pre dolaska Rimljana. Čak je i jedna od odlika pojave kriitčke istoriografije bila ta da se ne projektuju moderne nacije toliko u prošlost, dok su srpski romantičari govorili neretko i o predrimskim Albancima.

No, da pređemo na citate. Najpoznatija Pantina knjiga jeste Istorija srpskog naroda iz 1884. godine, tom I posvećen razdoblju od 600. (kada po Panti počinje srpska nacionalna istorija) do 1159. godine. On je vrlo lako dostupan na sajtu Archive.org: https://archive.org/details/IstorijaSrpskogaNaroda

Na početku, Panta govori o drevnim stanovnicima Balkanskog poluostrva, o Ilirima, Tračanima i Epircima. Na str. 16 on opisuje ko predstavlja njihove ostatke:

Panta1.jpg


Posle romanizacije, ostatke starosedelaca, po Panti, sačinjavaju Rumuni (Vlasi), Cincari i Arbanasi. Napomena koju je postavio na sledećoj strani još je zanimljivija:

pnata2.png


Kaže Panta, da neki pokušavaju pod tuđim imenima da pronađu „sakrivene“ (kako stavlja navodnike, posprdno) Slovene, iza raznih drugih naroda. Zaključuje da ta nagađanja nemaju istorijske vrednosti. Ovo je Panta smatrao jednim krajnje irelevantnim pitanjem, kojem nije žele oda se posveti više od, vrlo kratko, jedne napomene u dnu stranice.

Panta regularno opisuje navale i kolonizaciju Balkanskog poluostrva slovenskim plemenima, kao i seobu Hrvata i Srba, gde prati Porfirogenitovu naraciju, smeštajući je u vreme vlasti cara Iraklija (610-641); str. 47 i 48:

Panta3.jpg


Ono što je ovde vrlo važno razumeti jeste da je konstantno pozivanje na Porfirogenitov spis upravo odlika romantičara, nasuprot kritičkoj istoriografiji. Kritičari će sve usvajati postulate čije je temelje postavio istoričar Ernst Dimler 1856. godine, a docnije na ovim podnebljima razvio Vatroslav Jagić, kako DAI nije prihvatljiv kao istorijski izvor za poreklo i dolazak Hrvata i Srba. Ovo je vrlo ključno za razumeti iz razloga što se danas može po društvenim mrežama i opskurnim tekstovima pročitati nešto suprotno, naime, kako je (tobože) posle Berlinskog kongresa 1878. godine i Tajne konvencije 1881. bilo došlo do nečeg sasvim suprotnog od onog što se stvarno dogodilo. To je još jedan i možda najpoznatiji primer izmišljanja prošlosti kakve nije bilo, koji već pomenuh u uvodnom pasusu.

Pogledajmo još na primeru 50. stranice kako Panta govori slovenskim doseljenicima na Balkan:

Panta5.jpg


Govoreći o doseljenim Slovenima, Panta piše kako ti „varvari“ nemaju ništa sem „zuluma“ i „pljačkaju“ Vizantiju.

Panta, koji sasvim redovno koristi termin Vizantija u svojoj knjizi, piše (str. 74) o pokrštavanju slovenskih plemena, kada su i prvi put Sloveni dobili svoja pisma, glagoljicu i ćirilicu. Str. 56:

Panat6.jpg


Po Panti, nakon slovenske kolonizacije Vizantije, Sloveni sastaviše seljačku masu, a Vlasi i Albanci trgovinu, administraciju, Crkvu i stočarstvo.

Na str. 163. i 164. nalazimo nešto još interesantnije:

Sctoa.jpg


Ovo je možda za @Scott Isle posebno interesantno, jerbo on voli kad vidi da neko koristi Popa Dukljanina. Panta se oslanja na Dukljaninovu naraciju za period Ratimira u prvoj polovini VIII stoleća, kada su slovenski osvajači počeli preko svake mere goniti hrišćane, hoteći ih satrti sa lica zemlje i istrebitiime hrišćansko u svojoj državi. Po naraciji, paganski osvajači ruše gradvoe i mnoga mesta, a hrišćani beže u planine, pokušavajući da spasu živu glavu od istrebljenja. Panta tumači da su to Srbi radili autohtonoj populaciji, ostacima Dačana i Besa (za alb. reč besa tvrdi da i vodi poreklo od tračkog plemena Besa) i da je ono što je ostalo od srpskih pokolja starosedelaca hrišćana, srednjovekovna populacija Vlaha i Albanaca.

Pantelija.jpg


--------------------------------

TLDR:
1) Srpski romantičari nisu milojevićevci, on je bio samo jedan pojedinac i uopšte nije bio reprezentativni primer srpske romantičarske istoriografije
2) Romantična škola je smatrala Albance ostacima paleobalkanskih starosedelaca
3) Panta ne dovodi autohtonu balkansku populaciju sa Slovenima, osuđuje one koji se igraju imenima, pokušavajući da vide Slovene tamo gde ih nema. Sloveni po njemu (a i velikoj većini srpskih romantičara) dolaze u VI i VII stoleću na Balkansko poluostrvo, pa među kasnijim talasima i Srbi. Po Pantinoj priči, oni vrše pokolje nad autohtonim stanovništvom, od čega Albanci i Vlasi predstavljaju preživele ostatke
4) Romantičari uglavnom samo nekritički prepričavaju i usvajaju podatak iz spisa De administrando imperio vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita i govore o seobi Srba u vreme cara Iraklija u prvoj polovini VII stoleća, dok kritička istoriografija počev od sredine XIX stoleća sve više i više odbacuje te podatke
5) Nedavno je počelo izmišljanje Pantelije Srećkovića kakav nije postojao, kako bi se zajahalo slavom i ugledom koji je on imao, odnosno krivo predstavio sukob između kritičke i romantilčne istoriografije kao sukob između milojevićevac i drugih
6) Panta Srećković se okreće u grobu kada vidi koliko ga sve lažno pominju
 
... Romantična škola je smatrala Albance ostacima paleobalkanskih starosedelaca ...
Arbanasi su govorili slovenskim jezikom, veoma sličnim srpskim. Baš kao i Crnogorci (relativno novi naziv za ljude iz tog kraja). Starosedeoci Crnogorci su Arbanasi. Dositej Obradović je pomogao Arbanasima da sastave azbuku i praktično ih opismenio a u svojim knjigama pisao da to i nije bio veliki problem jer je jezik jako sličan srpskom.
 
Arbanasi su govorili slovenskim jezikom, veoma sličnim srpskim. Baš kao i Crnogorci (relativno novi naziv za ljude iz tog kraja). Starosedeoci Crnogorci su Arbanasi. Dositej Obradović je pomogao Arbanasima da sastave azbuku i praktično ih opismenio a u svojim knjigama pisao da to i nije bio veliki problem jer je jezik jako sličan srpskom.

To nije tema, ali...jezik jako sličan srpskom? Šta? :D
 
Poslednja izmena:
Nemam pojma u vezi teme ovde, ali imam Dositejevu knjigu gde to piše

Je li govoriš o ovome (Život i priključenija)?

Ja sam već mogao dosta dobro albaneski govoriti. Njihov je jezik prost i zato lasno se daje naučiti; a s našim slovami piše se koliko da su za njega načinjena. I tako svaki dan bih pisao po koji razgovor i naizust izučio. Tome se Albanezi čuđahu i radovahu, videći, što nikad pre toga nisu vid’li, da se i njihov jezik tako lepo daje pisati. Ja sam nablizo dve godine posle toga u Veneciji poznao nekoga popa Teodora, učitelja moshopolskoga, koji je i na štampu izdao bio nešto albaneski s grečeskimi slovami; ali s ovima ne može se ni treća čast tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grekov nema slova za izgovarati ža, ča, ša i ća, a ovo je sve neotložno za albaneski kako god i za slavenski nužno. Ovo prilažem ovde zato, ako se po slučaju ko nađe da proreče da će s vremenom albaneski kako god i vlaški narod s slavenskimi slovami knjiga na svom imati jeziku, takovi čelovečeskomu rodu dobroželateljni proricatelj neka se nimalo ne boji, no neka slobodno to poželateljno opšte dobro predskazuje i proriče. Vešt je to takova koja se prirodno i lasno ispolniti može i hoće kad se bog smiluje na onu hrabru naciju i na one prekrasne zemlje.

Ovde ne piše da je jezik jako sličan srpskom, već da je prost i zato mu nije bilo teško da ga nauči. I ne pominje nigde da je sastavio novo pismo, već samo da bi se mogao i albanski zapisivati ćirilicom, i da je bolja opcija od grčkog pisma.
 
Je li govoriš o ovome (Život i priključenija)?
Ja sam već mogao dosta dobro albaneski govoriti. Njihov je jezik prost i zato lasno se daje naučiti; a s našim slovami piše se koliko da su za njega načinjena. I tako svaki dan bih pisao po koji razgovor i naizust izučio. Tome se Albanezi čuđahu i radovahu, videći, što nikad pre toga nisu vid’li, da se i njihov jezik tako lepo daje pisati. Ja sam nablizo dve godine posle toga u Veneciji poznao nekoga popa Teodora, učitelja moshopolskoga, koji je i na štampu izdao bio nešto albaneski s grečeskimi slovami; ali s ovima ne može se ni treća čast tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grekov nema slova za izgovarati ža, ča, ša i ća, a ovo je sve neotložno za albaneski kako god i za slavenski nužno. Ovo prilažem ovde zato, ako se po slučaju ko nađe da proreče da će s vremenom albaneski kako god i vlaški narod s slavenskimi slovami knjiga na svom imati jeziku, takovi čelovečeskomu rodu dobroželateljni proricatelj neka se nimalo ne boji, no neka slobodno to poželateljno opšte dobro predskazuje i proriče. Vešt je to takova koja se prirodno i lasno ispolniti može i hoće kad se bog smiluje na onu hrabru naciju i na one prekrasne zemlje.


Ovde ne piše da je jezik jako sličan srpskom, već da je prost i zato mu nije bilo teško da ga nauči. I ne pominje nigde da je sastavio novo pismo, već samo da bi se mogao i albanski zapisivati ćirilicom, i da je bolja opcija od grčkog pisma.
da, mislim da je to
 
Fascinantno je koliko se ljudi lako posvadjaju kad je istorija u pitanju iako ona nije bitna za buducnost.
Takodje je svima jasno da ona nije bas tacno napisana ali im to nije bas ni bitno.
Zato sam pristalica toga da bi istoricari trebali da posvete jednu deceniju tome i da napisu tacno sta je bilo.
Pa kako da je, tako je. Iz istorije treba da ucimo pre svega kako su ljudi gresili, da ne ponavljamo te greske,
ne dal je neko pleme doslo tu, terajuci neko drugo pleme, pre 1000 ili 1300 god.
Pa cak i da je to pleme oduvek tu, pre 100 hilj god- kakve veze to ima ako je tvoj deda za pare prodao svoju imovinu?
Sto se doticnog tice, ni on nije bio svedok dogadjajima, pisao je oslanjajuci se na neke svoje izvore,
trenutno nam nauka moze pomoci oko nekih cinjenica- bugari NISU sloveni.
Srbi NISU sloveni
https://galaksijanova.rs/evropske-dnk-granice/
 
Fascinantno je koliko se ljudi lako posvadjaju kad je istorija u pitanju iako ona nije bitna za buducnost.
Напротив.

Мислим да је за "витеза одбране српске историографије" умјесто Панте смишљено одабран Милош Милојевић, а могуће да је и то подвала васколиком српству не од "домаћих глава" него од стране спољног играча који према Србима свакако нема добре намјере. Из разлога што је Милојевоћево писаније кудикамо лакше дисквалификовати и изложити порузи и његов рад и циљну групу која је у стању прихватити таква писанија.

Јер кад погледамо Пантин рад, имајући у виду вријеме када је писано дјело, недостатак сазнања која ће се стећи у каснијим временима и робовање неком тада задатом калупу, нема ту баш превише тога што се може оспорити, огромна већина садржаја је итекако утемељена на списима античких и раносредњовјекоцних аутора. Или на списима неких тада модерних историчара.
Има Панта те својн комотне претпоставке, тврдње, рецимо да су Травуњани добили име по завичају одаклње су доселили (са просторав данашње Галиције, порјечје Дњестра, па су по празавичају Теребовљанској преузели име Теребовљани), није да нема, но опет мноштво од тог садржаја, свакако 80+% итекако је прихватљиво и код данашњег писања историје.

Проблем је наравно што су људи, услијед овог лоботомисања преко контаминације дневном политиком и ријалити садржајима, изгубили навику размишљања, као и да провјере ваљаност садржаја који се преко ју-тјуб емисија протура. Тешко са таквим односом могу разумјети шта се иза бријега ваља, и да циљ те равноземљашке дружине у чије коло су ухвате неки који ту баш и не припадају (попут овог несрећног Митића) који су само корисни идиоти у једној, како већ написах више пута, озбиљнијој игри и у процесу слуђивања и распамећивања нације гдје је циљ све довести под сумљу, све обесмиислити и трасирати пртину неким политичким процесима.
 
Јер кад погледамо Пантин рад, имајући у виду вријеме када је писано дјело, недостатак сазнања која ће се стећи у каснијим временима и робовање неком тада задатом калупу, нема ту баш превише тога што се може оспорити, огромна већина садржаја је итекако утемељена на списима античких и раносредњовјекоцних аутора. Или на списима неких тада модерних историчара.
Има Панта те својн комотне претпоставке, тврдње, рецимо да су Травуњани добили име по завичају одаклње су доселили (са просторав данашње Галиције, порјечје Дњестра, па су по празавичају Теребовљанској преузели име Теребовљани), није да нема, но опет мноштво од тог садржаја, свакако 80+% итекако је прихватљиво и код данашњег писања историје.

Pa, bilo je dosta razloga za prigovor. Jedna od glavnih tačaka gde je zapelo jeste njegovo (pa i uopšteno romantičarske škole) da je kralj Vukašin ubio cara Uroša.

Narodno predanje očigledno jeste očuvalo neki osnov istorije, kako je prvo Sima Ćirković naglasio, a onda nedavno Predrag Komatina i dokazao, ukazujući da je kralj Vukašin zbacio Uroša s prestola i jedno vrele suvereno vladao kao srpski samodržac. To je nešto što je zbog cele polemike između romantiačara i kritičara, u kojoj je bilo i puno čistog teranja na inat (pa i sujete) palo u vodu i tekalo ček neka nama savremenija vremena da bude ozbiljan predmet razmatranja i uslovno govoreći može se reći da je Ruvarčeva škola tu napravila svojim hiperkriticizmom i izvesnu štetu.

Međutim, potpuno je nesporno da je car Uroš nadživeo Vukašina i Maričku bitku. Insistiranje romantilčara na Vukašinu kao Uroševom ubici, svakako je bilo pogrešno, a prigovori kritičara tu potpuno na mestu.
 
da, mislim da je to
Dositeju su Albanci rekli da su u prošlosti sa Srbima bili jedan rod i pleme. Medjutim ti Albanci su to izjavili a Dositej primio k znanju bez kritičkog pristupa.
Da su Dositej i tadašnji Albanci znali i upražnjavlai kritički pristup niti bi Albanci to izjavili niti bi Dostej prihvatio tu izjavu u slučaju da se slučajno desila.
To ti je to.
 
Dositeju su Albanci rekli da su u prošlosti sa Srbima bili jedan rod i pleme. Medjutim ti Albanci su to izjavili a Dositej primio k znanju bez kritičkog pristupa.
Da su Dositej i tadašnji Albanci znali i upražnjavlai kritički pristup niti bi Albanci to izjavili niti bi Dostej prihvatio tu izjavu u slučaju da se slučajno desila.
To ti je to.
А када су му то рекли па он наиван поверовао?Зна ли се шта.
 
Можда је Панта Срећковић омражен остао због овога.
Као што научни клер води већу битку и хајку на пар хиљада црнобараца него ли на много веће проблеме и друштвене деградације и неолиберализам.

Као такву идеју да не постоји СПЦ већ ПЦ.
Ја бих предложио да не постоје српски историчари већ историчари који се баве историјом Србије.Или историчари са територије Србије.

Панта Срећковић на сахрани Милошу С. Милојевићу.

"Пре почасног плотуна војске током сахране на Новом гробљу, видевши да међу присутнима влада збуњеност и мук, историчар Панта Срећковић, академик Српске краљевске академије, изговорио је следеће опроштајне речи: »Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: Српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!«
 
Можда је Панта Срећковић омражен остао због овога.
Као што научни клер води већу битку и хајку на пар хиљада црнобараца него ли на много веће проблеме и друштвене деградације и неолиберализам.

Као такву идеју да не постоји СПЦ већ ПЦ.
Ја бих предложио да не постоје српски историчари већ историчари који се баве историјом Србије.Или историчари са територије Србије.

Панта Срећковић на сахрани Милошу С. Милојевићу.

"Пре почасног плотуна војске током сахране на Новом гробљу, видевши да међу присутнима влада збуњеност и мук, историчар Панта Срећковић, академик Српске краљевске академије, изговорио је следеће опроштајне речи: »Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: Српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!«

Kritike i napadi na Pantu su počeli i davno pre Milojevićeve sahrane 1897. godine. Nema nikakve korelacije tu.
 
To je nesporno i nije nužno tražiti govor koji mu održava tek na sahrani, kad čovek više uopšte nije bio ni živ, da bi se to znalo.
Наравно да се знало и један и други су били чланови краљевксе академије. Наравно ту су били и Стојан Новаковић и остали али нико није ништа могао да проговори једино је Панта Срећковић прекинуо непријатну тишину.
 
Kad je bio kod njih u poseti.
Pa su mu jos rekli da su srpski kraljevi I njihovi da je tako bilo i bice!
No kako rekoh, tadasnji albanski prvaci neznadose za kriticki method I eto tako netacno govorase
Ја то знам за једног другог истотика и дипломсту условно речено који је боравио у Албснији и то зсписао наводно су и Мелисори памтили да дугују верност српском краљу морам пронаћи то дело заборавих му име у сваком случају у периоду српске државности.
За Доситеја ништа слично нисам чуо.
 
Ја то знам за једног другог истотика и дипломсту условно речено који је боравио у Албснији и то зсписао наводно су и Мелисори памтили да дугују верност српдком краљу морам пронаћи то дело заборавих му име у свском случају у периоду српске државности.
За Доситеја ништа слично нисам чуо.
Kako da cujes kad zakopali, pa skakali, udarali po zemlji, tabali.
Nisu se internetu nadali 🤔
 
Наравно да се знало и један и други су били чланови краљевксе академије. Наравно ту су били и Стојан Новаковић и остали али нико није ништа могао да проговори једино је Панта Срећковић прекинуо непријатну тишину.

To nije tačno. Imaš na temi o Milošu Milojeviću, okačio sam sve izvore o njemu. Pisali su ljudi cele nekrologe i to značajno više i detaljnije od Pante. Zarija Popović, Milan Milićević, Jovan Žujović, Jovan Hadži-Vasiljević.
 
Poslednja izmena:

Back
Top