Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 94.435
Imali smo već jednu temu posvećenu ovm nesumnjivom velikanu srpskih društvenih nauka, ali ona je bila posvećena isključivo jednom aspektu njegovog rada. Nije bilo teme koja bi se bavila ostalima, ili uopšteno njegovim doprinosom. Ne bi bilo loše da jednu na ovom forumu otvorimo, posebno zato što je na Krstarici mnogo puta bio pominjan i zbog toga što o njemu postoje zablude koje se danas dele po društvenim mrežama i opskurnim krugovima, možda više nego oko bilo koje druge ličnosti iz moderne srpske prošlosti. Bilo je iskazivanja i dosta interesovanja zašto se ne priča o drugim Budimirovim razmišljanjima, ali isključivo kao taktika spinovanja, da bi se skrenula diskusija sa teme i nisam želeo tada u to uopšte ni da ulazim. No, eto, hajde da ovde porazgovaramo o Milanu Budimiru i njegovim razmišljanjima.
Osnovne biografske crte nije potrebno ponavljati. One se mogu pročitati ovde:
https://muzejsrpskogjezika.rs/2021/03/20/милан-будимир-1891-1975/
https://doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-6673/2013/0350-66731379271S.pdf
Ono na šta bih ovde želeo da se osvrem jeste na ozbiljnu zabludu koja se plasira u javnost značajno nakon Budimirovog života, počev od 1990-ih godina i od tada se taj fabrikat kontinuirano ponavlja već decenija u pseudonaučnim krugovima, pa se reprodukuje i po raznim društvenim mrežama i portalima po internetu. Jedan od novijih primera, na koji smo nedavno ukazali na referentnoj temi, jeste i u članku istoričara Đorđa Bojanovića na portalu srpskaistorija.com.
Прича о доласку Словена на Балкан у 7. веку по угледним професорима, др Олги Луковић Пјановић, др Милану Будимиру, др Рељи Новаковићу, Доброславу Јевђевићу, др Радивоје Пешићу, др Момиру Јовићу, Светиславу Билбији, др Радомиру Ђорђевићу, др Јовану Деретићу, др Драгољубу Антићу, Слободану Јарчевићу, др Ђорђу Јанковићу, Горану Шарићу и многим другим историчарима, демагошка је или бајковита.
По њима Срби су постали жртва завере које морамо да се решимо да не би смо потпуно нестали са политичке сцене.
У разоткривању ове истине доста су нам помогли наши истакнути стари и заборављени историчари: Ј. Рајић, К. Николајевић, Милош С. Милојевић, П. Срећковоћ, Сима Лукин Лазић, Н. Жупанчић, Ј. Добровски, Јован Брановић.
https://www.srpskaistorija.com/bojanic-srbi-autohton-narod-ili-dosljaci-na-balkanu/
Budimirovo ime se kontinuirano ponavlja rame uz rame sa imenima Miloša S. Milojevića ili Sime Lukin Lazića, te se u jednom delu javnosti predstavlja kao, tobože, ni manje ni više no nekakav prethodnik pokojnog Jovana I. Deretića, iako svojim tvrdnjama i radom on u principu nema gotovo ni trunke ikakvih zajedničkih crta sa pobrojanim, tzv. predstavnicima romantičarske škole.
Ukratko, osnovno poreklo ove zablude jeste u jednoj priči koju je pomenuti gospodin Deretić u zadnjih nekoliko decenija kontinuirano ponavljao. Naime, on je tvrdio da je 1972. godine u SANU došao sa navodno hrpom dokumenata koji u Jugoslaviji nisu bili dostupni i tada tamo upoznao Budimira, koji ga je nastavio ohrabrivati da radi na tome:
A pomogao mi je i pokojni profesor Milan Budimir. Milan Budimir bio je jedini od njih koji je bio stručnjak za klasičnu filologiju i on mi je lično rekao kada je saznao da sam došao i šta sam doneo, bio je stari čovek, oslepeo, i rekao mi je ovako: «Sine, ovde nema nauke. Okreni se, idi i nastavi. Nemoj da staneš, molim te! Na njih se ne osvrći, niti uzimaj u obzir šta ti oni kažu.» Ja sam tako i uradio. I bio sam dugo vremena dok je bio živ pokojni profesor Budimir, s njim u vezi, obično sam ga zvao telefonom, pa smo razgovarali telefonom. Jednom prilikom, on mene pita: «Sine, dokle si došao sa prvim pisanim pomenima srpskog imena, Srba?» - a ja sam tada baš bio završio istraživanje Egipta, starog Egipta. I ja kažem: «Gospodine profesore, trinaesti vek u Egiptu, u Luksoru i Karnaku, imaju spomenici na kojima se pominju Srbi.» A on kaže: «E, bravo, alaj si, sine, ti zagazio u duboke vode!» Ja kažem «Je li, gospodine profesore, to znači i da ću se utopiti?» A on kaže: «Samo gazi napred, u ovoj žabokrečini, ovde, ne može se čovek ni utopiti!»
U stvarnosti, Budimir nikada nije iznosio ni izbliza bilo šta što bi moglo iole podsećati na ono što se danas naziva tvrdnjama zajednice tzv. novoromantičara. Budimir je smatrao Herodotove Neure najstarijim Slovenima i bio je vrlo temeljan u tvrdnji da se u Zakarpatju i prostranstvima prema reci Dnjepar, nalazi najstarija slovenska prapostojbina. U tom je smislu Budimir bio jedan od utemeljivača onoga što se često naziva Bečko-berlinskom školom. Budimir nikada, ni na koji način, nije dovodio u pitanje seobu Srba i Slovena na Balkansko poluostrvo, niti je pokušavao da tvrdi da su Iliri ili Tračani bili nekakvi Sloveni. Naprotiv, starosedelačke populacije severnog Balkana, Budimir je pre svega ključno dovodio u vezu sa precima Albanaca. Ono što jeste tačno jeste da je Budimir smatrao da postoje neke veze Slovena sa antikom. Kimerijce je smatrao Slovenima, ili bliskim Slovenima, pa tako i govorio o seobama pojedinih skupina sa prostora severne obale Crnog mora na balkansko-anadolsko podneblje. Te skupine, među kojima je razmišljao da bi možda trebalo ubrajati i pleme Siguna, koje se doselilo u Podunavlje, mogle su po njegovom mišljenju imati neke dodirne tačke sa antičkim svetom starih Grka. Oni su ostavili svoje tragove u tim podnebljima i bili asimilovani. Nisu sačinjavali neke konstitutivne elemente Južnih Slovena. U tom je smislu ključno napraviti razliku između Praslovena i Starih Slovena.
Štaviše, Budimir je vrlo jasno podvukao da su Sloveni u svojoj postojbini bili odsečni od starogrčkog sveta, tako što su se u te prostore doselili Skiti, koji su u VIII st. pre naše ere pretke Slovena, Pale ili Spale, fizički odvojili od starih Grka, što je dovelo do toga da u jeziku Slovena ne postoje nikakvi tragovi grčko-slovenskih veza. Osim toga, postoje i pojedina njegova usputna razmišljanja o Venetima, zato što je smatrao da mogu imati veze sa proto-Slovenima.
Ukratko rečeno, Budimir je proučavao moguće veze slovenske kulture sa antičkim svetom, ali tom prilikom nije i na koji način zalazio neke opsežne teorije zavere, već antiku proučavao upravo na postulatima čije je temelje postavila nauka, i to upravo, neko bi rekao, bečko-berlinska. Suštinska shvatanja tzv. Srpske autohtonističke škole on nije delio i nesumnjivo se u grobu prevrće kada se njegovo ime danas tako grubo zloupotrebljava, što možemo nazvati i svojevrsnim silovanjem njegovih zemnih ostataka. Osnovno ishodište Slovena video je u Zakarpatju i govori o seobama iz tog smera. U albanskom jeziku vidi ostatke starobalkanskog jezika, treće grupe indoevropskih jezika, koja nije ni kentum, niti satem. I, na kraju, pojedina Budimirova razmišljanja i njegova sudbina definitivno pobijaju nekakve teorije zavere o tome da je proučavanje antike i veza Slovena sa njom bilo nekakva tabu tema. On svoje radove objavljuje i u vreme najgore faze komunističke diktature pod Brozom, početkom 1950-ih godina, kada je u teoriji o nečemu što se nije sviđalo moglo biti samo još teže pisati nego danas. To je jako važno svedočanstvo, jer u velikoj meri razbija iluzije koje danas stvaraju pripadnici novoromantične škole, pozivajući se u principu gotovo isključivo na slučaj udaljavanja arheologa prof. Đorđa Jankovića iz nastave sa istog fakulteta kojem je Budimir pripadao.[/SPOILER]