Монархија или република

Imaces ti "narodne" izbore tamo gdje te se tice, a to je u svojoj opstini i to samo o drustvenim stvarimma koje te se ticu. A ne tamo gdje te se ne tice kao na primjer da ti biras nekog kriminalca demokratskog koji ce iz centralne kancelirije naredjivat sta ce Cacak raditi i kako treba ziviti u Pazaru ili kako treba predati drzavu Briselu i tvom Kralju Otu jer to je demokratski.
Veliki i kardinalni problem sa vama demokratama je sto ste teriristi i kriminalci.
E nek si i ti nesto napisao nek je glupo ali je tvoje haha
 
проблем са републиком је тај што република нема никакво философско оправдање. република виси у ваздуху фикције народног суверенитета, једне врло опасне и по људско друштво погубне лажи, које су сви мислећи људи свесни, али која се прихвата као истина, зато што нико нема довољно моралне храбрости да тој лажи погледа у наказно лице.
 
проблем са републиком је тај што република нема никакво философско оправдање. република виси у ваздуху фикције народног суверенитета, једне врло опасне и по људско друштво погубне лажи, које су сви мислећи људи свесни, али која се прихвата као истина, зато што нико нема довољно моралне храбрости да тој лажи погледа у наказно лице.
Па у суштини сви наши владари владају као монарси без легитимитета често и ко тирани.
@Scottisle је тврдио да је Тито био исто цар подредио све цркве себи и римску и завладао њима и читавом терироријом суверено!🤣👍
 
jeste monarhija i onda retko koji kralj ne bude tiranin u prošlosti vezano za celi svet...monarhija je slična komunizmu jel postoji kult ličnosti... država treba da bude država svih gradjana a ne nečija privatna svojina...
Другачија је то прича ако говоримо о парламентарној монархији. Парламент и устав ограничавају моћ и самовлашће краља.
Краљ нема своју странку њему је парламент врста опозиције он је ослоњен на народ.
 
jeste monarhija i onda retko koji kralj ne bude tiranin u prošlosti vezano za celi svet...monarhija je slična komunizmu jel postoji kult ličnosti...
Па сад?

Када се осврћемо на историју, процесе, догађаје, личности, појаве, облике владања, свака тежња уопштавању, поједностављивању у правилу води на погрешан колосјек. Ту не ријетко виђење тих процеса, монархија кроз историју зависи прије свега и изнад свега од визуре посматрача.
И ту се често равнамо птрема данашњем времену, према прихваћеној реконструкцији историје која зна бити прилагођена актуелним политичким процесима, гдје су неки периоди и личности, зависно од потреба политике приказани позитивније или рђавије.

Такође наше виђење минулих времена, процеса и личности зна обликовати народно предање које се често своди на причу о јунацима и издајницима, о вјери и невјери те неки доживљај тих личности кроз призму данашњих политичких лидера, које опет одликују властољубље, грамзивост, опортунизам, бахатост, лицемјерје, исквареност, неодговорност, недосљедност и сличне "врлине".

Но поставимо једно питање. Данас такве личности захваљујући медијској машинерији могу држати високи рејтинг код лоботомисане свјетине, али да ли су се личности са таквим особинама могле у минулим временима наметнути да буду носиоцима политичке моћи? Да ли су се могли наметнути племству и Цркви? Некад би владари своје право остваривали по "праву насљеђа", да су "од Бога одабрани" да владају, но и тада да би владали, да би имали политичку моћ а не постали марионетама моћних кругова (што у правилу увијек води у тиранију, репресије, смутна времена метежа која доносе зло поданицима) то су могли остварити само и једино снагом ауторитета. А снагу ауторитета су могли "зарадити" само врлинама (храбрости у борби, оштроумноушћу у расправама, уважавањем поданика, праведношћу код пресуда) и никако другачије.

Један кошаркашки тренер, извјесни Светислав Пешић има обичај рећи "одговорност је привилегија".
Управо одговорност и неодговорност раздвајају доброг и рђавог владара, монарха. Одговоран владар влада разумом, тежи птавичности, уважава поданике било којем сталежу припадали, неодговоран владар се препушта хедонизму, ужицима, влада уз помоћ тираније и репресивног апарата.

Када се осврћемо на српску историју, рецимо средњи вијек, период династије коју памтимо као Немањиће, увидом у чињења, законоправила, повеље, писма, животописе, друге списе, примијетићемо да су то биле јако одговорне личности. Одговорне према поданицима, одговорне према моралним и вјерским скрупулама до којих су држали.

Јесте било времена метежа, сукоба, ратова, било их је и биће их увијек, бјеше и чињења која нису на понос, па и злочињења, но то су биле барем у тим временима чешће личности које су са одговорношћу служиле својој земљи, поданицима, мисији за коју су вјеровали да им је одређена.

Наравно, има и рђавих примјера. Зато је пожељно тежити бољем сагледавању и процеса и личности и облика владања.
 
Некад би владари своје право остваривали по "праву насљеђа", да су "од Бога одабрани" да владају, но и тада да би владали, да би имали политичку моћ а не постали марионетама моћних кругова (што у правилу увијек води у тиранију, репресије, смутна времена метежа која доносе зло поданицима) то су могли остварити само и једино снагом ауторитета. А снагу ауторитета су могли "зарадити" само врлинама (храбрости у борби, оштроумноушћу у расправама, уважавањем поданика, праведношћу код пресуда) и никако другачије.
идеја да власт потиче од Бога значи да легитимитет власти/владара не произилази из голе силе, одлуке некакве скупштинске већине, промењиве наклоности бирача и сл. него долази од божанског ауторитета. владару је власт поверена од Бога и његова једина дужност је да испуњава Божју вољу. а Божја воља је записана у Јеванђељу, које је врховни и једини закон пред којим је владар одговоран. а ја вам тврдим, да у целој историји света нису написане племенитије и човекољубивије речи од оних које је изговорио Христос. те Његове речи власт не одређују као силу, него као служење другима. хришћанско поимање личне и друштвене одговорности власт види искључиво као службу. у том смислу, не постоји теже мерило и испит достојности за владара и власт од Светог Писма. христоликост владара (монарха) није датост која се стиче његовим рођењем или ступањем на престо, него задатост. то је циљ и једина сврха (императив) његовог живота и његове владавине, јер владар јесте (мора бити) икона Христа. у том смислу, право поданика да се побуне и збаце недостојног владара (ius resistendi) зависе само од тога како се он сам односи према једином мерилу његове власти- служењу свом народу, који му је Бог поверио.
 
идеја да власт потиче од Бога значи да легитимитет власти/владара не произилази из голе силе, одлуке некакве скупштинске већине, промењиве наклоности бирача и сл. него долази од божанског ауторитета. владару је власт поверена од Бога и његова једина дужност је да испуњава Божју вољу. а Божја воља је записана у Јеванђељу, које је врховни и једини закон пред којим је владар одговоран...
floki (2).gif
 
ако прихватимо идеју народног суверенитета, поставља се питање- како (и да ли) они којима је суверени народ поверио власт, могу против извора те власти (народа) да примене силу? у том случају суверену власт има онај ко располаже силом, а не народ против кога се сила примењује. дакле, суверенитет народа је правна фикција, тј. лаж која се прихвата за истину.
 
Ово нема у оригиналу сем у Ватикану.

Љубо Јовановић, "Борба између латинске и источне цркве у Србији и суседним земљама“ (Београд, 1901), стр. 89–90:

"Барски надбискуп, који се пред надирањем српске државе склонио у Француску, јављао је папи, да је српска земља лако освојива, јер нема утврђених градова, него да Срби живе разбацани по селима и шумама. Срби нису народ навикнут на тврде грађевине и градски живот, него у колибама и брвнарама пребивају. А пошто немају јаких зидина, ако би им дошла војска са западне стране, сва земља могла би бити покорена без великог труда. Он вели да су Срби полудивљи народ, који бега у шуме чим наиђе непријатељска војска. Папи препоручује, да се одмах крене крсташка војска против њих, јер ће лако надвладати тако непостојане и неутврђене људе. Даље вели да Срби потискују католичко свештенство и да већ све више крајева у Зети прелази под њихову власт.“

Ово је време Стефана Дечанског.

Оно што карактерише епоху Немањића иаако су многе обичаје преузимали од Грка постојало је нешто посебно.
Иако ду наши краљеви били богати нису имали дворце већ неке резиденције, летњиковце како ду пратили војску.

Били су јако богати људи али нису живели посебно раскалашно своје богатдво су трошили у цркве, верске објекте и слично зидали су и правили једну хришћанску државу што је тотално различито од запада.

Сличну слику нам оставња и аноним о животу у Србији.
 
Бог је људима подарио интелект, разум који ће људима помоћи код чињења. Да ли ће људи тај дар, а самим тим они мислећији имају већу одговорнопст како ће тај дар користити, користити да своје окружење, коликои је до њих, учине бољим мјестом за живот или ће имати друге приоритете, до људи је. То важи и код уређења политичких творевина, да ли ће те творевине бити на добробит поданика, шире популације, или са сврхом подилажења ужој самонаметнутој елити, опет је до људи.
Свака власт, сваки облик владања, монархија, република или нешто треће је продукт идеја, намјера и чињења људи. И избор владара, био то монарх или демократски (или могуће охлократски) изабрани вршилац дужности, су увијек учинили људи, некад ужи круг који се наметнуо за политичку елиту, некад шира популација. Бог са тим нема ништа, нити је неки владар Божји избор. Мантрање да власт потиче од Бога, да је владар од Бога "изабран" да спроводи Божју је само мантра са сврхом "јачања" легитимитета и одржавања поданика у покорности, гдје се супростављањее владару, монарху, тумачи оспоравањем Божје воље и Божјег избора.
 
Но да се врнемо историји. И какву нам је подуку историја дала када је у питању облик владања.
Како сам већ примијетио, а није згорег поновити, у древном Риму у II.вијеку прије нове ере битисао је извјесни Полибије. Који је у свом дјелу Историје (овдје, стр.479) примјетио
Polibije 479 a.jpg

да се временом сваки њему тада познати облик државног уређења и начина владања временом изроди у своју искварену варијанту. Краљевина се изроди у тиранију, аристократија се изроди у олигархију и плутократију, демократија се изроди у охлократију. Полибије је битисао у другом вијеку прије нове ере, није доживио суноврат и ропац републике, након његовог времена у древном риму имали смо еру принципата који се опет временом изродио у свој искварени облик, па еру домината који се такође временом изродио у свој искварени облик. Тако да се сваки облик владања временом претворио у своју кварљиву варијанту. Вјерујем да то није стога што су ти облици владања подложни кварењу, већ стога што су сви ти облици владања и државног уређења продукт идеја, намјера и чињења људи. А људи су по свој прилици кварљива роба.
 
На другој теми једна форумашица из Кине је примјетила једну изванредну ствар.
Jedan od znakova propadanja jeste to kada država ne može da iznedri dostojnog i legitimnog naslednika.
Кроз историју то се показало да је од велике важности. Колико је монарх или уопште владар дорастао мисији коју му је историја одредила. И ту би од велике важности био профил владара. Како сам примијетио;
Управо одговорност и неодговорност раздвајају доброг и рђавог владара, монарха. Одговоран владар влада разумом, тежи птавичности, уважава поданике било којем сталежу припадали, неодговоран владар се препушта хедонизму, ужицима, влада уз помоћ тираније и репресивног апарата.
Одговорност или неодговорност је то што раздваја доброг од рђавог владара, монарха. Одговоран владар влада разумом, тежи птавичности, уважава поданике било којем сталежу припадали, неодговоран владар се препушта хедонизму, ужицима, влада уз помоћ тираније и репресивног апарата.

У случају друге опције, то су периоди тешких времена за ту политичку творевину, не ријетко периоди великих метежа, турбуленција, патње за поданике. Та прича за монарха мало кад има стрећан крај, епилог може бити свргавање монарха и постављање достојнијег из исте династије, некад би имали преврат и успостављање друге династије, некад би тој политичкој творевини истекао "рок трајања", нестала би са историјске позорнице а замијенила је нека друга или неке друге, некад би била присаједињена оној чије вријеме је долазило, некад би имали процес фрагментације. а некад би се тај метеж био плодним тлом за револуцију и промјену политичког уређења и прелаз из монархије у репулблику.
 
На другој теми једна форумашица из Кине је примјетила једну изванредну ствар.
Jedan od znakova propadanja jeste to kada država ne može da iznedri dostojnog i legitimnog naslednika.
Кроз историју то се показало да је од велике важности. Колико је монарх или уопште владар дорастао мисији коју му је историја одредила. И ту би од велике важности био профил владара. Како сам примијетио;
Khal Drogo, хвала ти што си цитирао мој коментар – то ми је велика част. 🙂
Желите ли да чујете како су древни кинески мудраци размишљали о овим темама које сада разматрате?
Код нас су ове идеје дубоко укорењене у колективну свест још од давнина, па их данас готово нико више и не доводи у питање. 😉
 
Желите ли да чујете како су древни кинески мудраци размишљали о овим темама које сада разматрате?
Наравно.
Но оно што ме више занима јесте. Колико је, по твом (искреном) мишљењу, код кинеског народа, популације нешто бољег образовања, присутна тежња да се боље упозна са вашом националном историјом?
 
Poslednja izmena:
И избор владара, био то монарх или демократски (или могуће охлократски) изабрани вршилац дужности, су увијек учинили људи, некад ужи круг који се наметнуо за политичку елиту, некад шира популација.
у српском језику именица владар означава искључиво монарха, независно од његовог статуса (ранга) у владарској номенклатури (тј. хијерархији титула и звања). у том смислу, Јосип Броз није био владар, нити је владао. иако је био на власти дуже од било ког монарха у нововековној Србији и Југославији. Броз је био доживотни диктатор, оно што би стари Грци звали тиранин, тј. харизматични вођа који неуставним путем (обично неким превратом), приграби сву (апсолутну) власт и управља голом силом, уз подршку широких маса, које је придобио обично неким популистичким мерама.
зато је боље користити именицу властодржац, јер она означава оног ко фактички има власт у својим рукама, без обзира како је ту власт стекао, тј. да ли његова власт има легитимитет.
 
Бог са тим нема ништа, нити је неки владар Божји избор. Мантрање да власт потиче од Бога, да је владар од Бога "изабран" да спроводи Божју је само мантра са сврхом "јачања" легитимитета и одржавања поданика у покорности, гдје се супростављањее владару, монарху, тумачи оспоравањем Божје воље и Божјег избора
знао сам да ме нећеш разумети. нисам рекао да монархија почива на начелу да је владар од Бога, већ да је власт од Бога. власт као моћ да се силом наметне/спроведе воља.. свака друга(чија) идеја о суверенитету је теоретски и практично неодржива.
 
Наравно.
Но оно што ме више занима јесте. Колико је, по твом (искреном) мишљењу, код кинеског народа, популације нешто бољег образовања, присутна тежња да се боље упозна са вашом националном историјом?
Ovo su tradicionalne kineske ideje o vlasti, narodu i istoriji koje se možda razlikuju od evropskog načina razmišljanja, ali nude drugačiju perspektivu o tome kako civilizacije razumeju uspon i pad država.

Narod kao temelj države i “nebeski poredak” u kineskoj tradiciji
U tradicionalnoj kineskoj političkoj filozofiji, koncepti „vladavine u korist naroda“ (民本, mínběn) i „nebeskog poretka“ (天道, tiāndào) predstavljaju ključnu osnovu za razumevanje uspona i pada dinastija. Oni su istovremeno temelj političkog legitimiteta i mehanizam dugoročne stabilnosti i društvene ravnoteže.

■ Šta je to „narod kao osnova države“?
Ideja „mínběn“ znači da je narod osnova države, a vladar je samo čuvar narodne dobrobiti. Vlast ne postoji radi same sebe, već mora biti usmerena na interes naroda. Iako Kina u prošlosti nije imala savremeni demokratski sistem, ova ideja je igrala sličnu moralnu i političku ulogu.


Primeri iz klasičnih izvora:
Mencije (孟子, Mèngzǐ): „Narod je najvažniji, država dolazi posle, a vladar je najmanje važan.“
Sunce (荀子, Xúnzǐ): „Vladar je čamac, narod je voda; voda može nositi čamac, ali ga može i prevrnuti.“
Knjiga dokumenata (尚书, Shàngshū): „Nebo vidi kroz oči naroda i sluša kroz uši naroda.“
Mo Ce (墨子, Mòzǐ): „Ako vladar misli na pravdu prema narodu, biće mira; ako traži samo korist, dolazi opasnost.“

U tom smislu, volja naroda predstavlja izraz „nebeske volje“ (天命, tiānmìng). Svaka promena vlasti morala je biti opravdana kao „postupanje u ime neba“.

■ Nebeski poredak: nepristrasan, ali uravnotežujući zakon prirode
U taoističkoj misli, nebo (tj. „Tiandao“) funkcioniše po zakonima prirode — bez strasti, bez kazne, bez nagrade, ali sa stalnom težnjom ka ravnoteži.
Lao Ce kaže:
„Put neba: oduzima višak da bi nadoknadio manjak.“

Drugim rečima, kada bogati imaju previše, a siromašni premalo, prirodni zakon (nebo) pokreće proces korekcije. Nebo ne bira strane, već jednostavno deluje u pravcu uravnoteženja.

■ Uspon i pad dinastija: ciklus između „puta neba“ i „puta ljudi“
Na početku svake nove dinastije, narod uživa u reformama, pravednijoj raspodeli zemljišta i stabilnosti. Vladari su motivisani da slušaju narod i uspostavljaju ravnotežu. To je trenutak kada „nebeski put“ i „ljudski put“ idu zajedno.

Međutim, kako vreme prolazi:
Moć i bogatstvo se koncentrišu u rukama elite;
„Put ljudi“ postaje suprotan „nebeskom putu“: siromašnima se oduzima da bi se bogatima dalo;
Društvo gubi ravnotežu, korupcija raste, siromaštvo se širi, a nepravda izaziva pobunu.

Tako dolazimo do poznate mudrosti:
„Seme propasti se seje u vreme najveće slave.“

■ Smena dinastija kao reset ravnoteže
Kada stanje postane neizdrživo, dolazi do:
Nemira, pobuna, rata — procesa društvenog „čišćenja“;
Novi poredak vraća ravnotežu: redistribucija zemljišta, smanjenje poreza, zaštita seljaka;
To je “nebeski put” koji se na dugom vremenskom horizontu manifestuje kroz istorijske promene.

Na primer, dinastije Han, Tang i Ming u svojim ranim fazama sprovodile su politike ponovnog raspoređivanja resursa kako bi se smanjile društvene nejednakosti.

■ Istorijska sudbina: nijedna dinastija ne traje večno
„Kraj svakog carstva napisan je već u njegovom početku.“
Ljudi teško odolevaju pohlepi, korupciji i želji za moći. Čak i najbolji sistemi s vremenom postanu izopačeni. Zato ni Han, ni Tang, ni Song, ni Ming, ni Qing nisu izbegli pad.
To nije božanska kazna, već prirodni mehanizam balansiranja — „nebo deluje bez mržnje, ali deluje s pravdom.“

■ Zaključak
Pad carstava nastaje kada „ljudski put“ (koncentracija moći, eksploatacija siromašnih) previše odstupi od „nebeskog puta“ (ravnoteža, obnova, pravedna raspodela).

Svaki pad je bolno resetovanje sistema, a svaki novi početak obnavlja veru u red i pravdu — dok se ciklus ponovo ne zatvori.

Ova vizija istorije nije samo ciklična, već spiralna: svaka nova epoha uči nešto iz prethodne i polako gura civilizaciju napred.
 
Но оно што ме више занима јесте. Колико је, по твом (искреном) мишљењу, код кинеског народа, популације нешто бољег образовања, присутна тежња да се боље упозна са вашом националном историјом?
Uopšteno gledano, Kinezi pokazuju prilično veliko interesovanje za svoju dugu istoriju, naročito ljudi sa boljim obrazovanjem imaju snažan osećaj ponosa i razumevanja svoje kulturne baštine. (Од малена сам несвесно осећао да су људи у древна времена, на нивоу целокупне цивилизације, били племенитији и духовно узвишенији. Иако сам јако мали био у доба када је политички систем био чист и праведан, друштво фер, а народ искрен, често сам маштао о животу у прошлости.)

Istorijsko obrazovanje zauzima značajno mesto u školskom sistemu
Od osnovne škole do srednje, pa čak i na fakultetima, istorija je obavezni predmet. Uči se o poreklu kineske civilizacije, usponu i padu dinastija, tradicionalnim filozofskim učenjima.

Posle reformi i otvaranja zemlje, nastao je pravi bum za istorijske teme
Istorijske serije, dokumentarci i razne fantastične drame sa istorijskom tematikom dugo dominiraju televizijskim programima, čineći više od 50% emitovanih serija. Popularni su i istorijski romani, muzejski događaji, predavanja o klasičnoj kulturi i slično.

Refleksija i kritika tradicionalne kulture
Danas mnogi putem interneta i društvenih mreža nude nova tumačenja istorije i kritikuju lažne narative koji pokušavaju da umanje značaj kineske civilizacije. Postoji i talas borbe protiv „lažne istorije“, koja se često povezuje sa zapadnim narativima.
 
у српском језику именица владар означава искључиво монарха, независно од његовог статуса (ранга)
Јок. То је твоје тумачење. Владар је онај који влада, управља, господари.
Јосип Броз није био владар, нити је владао. иако је био на власти дуже од било ког монарха у нововековној Србији и Југославији. Броз је био доживотни диктатор, оно што би стари Грци звали тиранин, тј. харизматични вођа који неуставним путем (обично неким превратом), приграби сву (апсолутну) власт и управља голом силом, уз подршку широких маса, које је придобио обично неким популистичким мерама.
Јок. Диктатор није била његова титула, то су му "прилијепили" у складу са савременим тумачењем титуле диктатор у тежњи негативне конотације.
Броз, поштујући изворно значење термина, нити је био диктатор, нити заслужеје такву титулу . Већ сам се осврнуо на владавину Броза
И ту идемо на ону причу “де јуре“ и “де факто“. Та бивша Југа (СФРЈ) бјеше "де јуре" федеративна република, но "де факто" то бјеше монархија, не уставна монархија какве данас имамо у Европи, него апсолутна, гдје је монарх Броз владао апсолутистички и аутократски, са скараним поимањем попут француског краља Луја XIV., уосталом тако се и понашао и живио (силне виле, ловишта, лични воз, брод, острво, све је то ваљало одржавати), а по узору на средњевјековне монархије имали смо и ЦК као отуђени центар моћи, гдје се одлучивало о свим важним питањима.
Након смрти монарха Броза, из те "де факто" монархије и Брозове заоставштине имамо траљав прелаз у републику, убрзо и више њих, то је наравно било пропраћено бујањем овдашњих национализама, и то је како написах наизбјежно код сваког прелаза из монархије у републику.
Можда неки мисле да није, но историја каже супротно.
Узгред и сам појам "доживотни предсједник" је оксиморон.

Титула диктатор у античком времену не може се поистовјетити са титулом тиранина. Постоје битне разлике
Титула диктатора у античким временима а то посебно бјеше изражено у древном Риму, бјеше најузвишенија дужност којје су били достојни само најплеменитији Римљани најбољих врлина. Дужност која бјеше највећа част и привилегија, као и највеће бреме одговорности гдје је судбина земље и нације прешча у руке једног човјека. Појам диктатор негативну конотацију почиње добивати тек у ХХ вијеку у складу са скарадним разумијевањем

За ову тему је важно, а равнајући се према тежњи бољем сагледавању материје, да је први који је злоупотребио ову најузвишенију дуђност, суспендујући и важеће законе и важеће норме и начела, био извјесни Гај Јулије Кајсар илити Цезар, Који је, иако формално никад није понио титулу принцепса, заправо ударио темељед принципата. Гдје је република (формално) наставила постпојање, са свим тијелима, али је уведена функција "првог грађанина" Рима, чисто оно да постоји коректор који ће то исправити ако народ и сенат Рима погријеше или застране. Шта'ш, дешава се то а и дешавало се кроз историју
 
Јок. То је твоје тумачење. Владар је онај који влада, управља, господари.
теби семантика нија нарочито блиска. јер кад би било тако као што ти сматраш, онда би наслови у штампи изгледали овако: "Вучић са Макроном - историјски споразум српског и француског владара", "Трамп поново у Белој кући - нови амерички владар положио заклетву пред Конгресом", "да ли ће Нетанијаху завршити на суду - израелски владар оптужен за корупцију" итд. .. не звучи како треба, јел да? али ово звучи како треба: "Краљ Александар убијен у Марсељу - југословенски владар жртва атентата".

дакле, владари су искључиво крунисане главе. то је својевремено, у једном од својих чувених чланака у НИН-у, објаснио Јован Ћирилов, да би отклонио сваку недоумицу око питања коме се указује почаст именом главне београдске улице, која се тад звала - Српских владара.
 
Јок. Диктатор није била његова титула, то су му "прилијепили" у складу са савременим тумачењем титуле диктатор у тежњи негативне конотације.
Броз, поштујући изворно значење термина, нити је био диктатор, нити заслужеје такву титулу . Већ сам се осврнуо на владавину Броза
кад кажем да је Броз био диктатор, пре свега мислим на потпуну концентрацију власти у његовим рукама и начин на који је он ту власт спроводио. наравно, он није био диктатор у значењу које подразумева римско право, јер у старом Риму диктатор је био уставна категорија (ванредни највиши магистрат- praetor maximus), који је постављен од стране постојећих институција државне власти, кроз законску процедуру. у том смислу, Броз је био пре тиранин (у античком смислу речи), јер је власт приграбио неуставним путем (револуцијом) и управљао по својој вољи, ослањајући се на оружану силу и подршку маса.
 
кад кажем да је Броз био диктатор, пре свега мислим на потпуну концентрацију власти у његовим рукама и начин на који је он ту власт спроводио. наравно, он није био диктатор у значењу које подразумева римско право, јер у старом Риму диктатор је био уставна категорија (ванредни највиши магистрат- praetor maximus), који је постављен од стране постојећих институција државне власти, кроз законску процедуру. у том смислу, Броз је био пре тиранин (у античком смислу речи), јер је власт приграбио неуставним путем (револуцијом) и управљао по својој вољи, ослањајући се на оружану силу и подршку маса.
Nije svaka revolucija nelegitimna. Nelegitimna je samo ona koja ne uspe, ona koja uspe znači da je volja naroda presudila na stranu revolucije. Revolucije se događaju onda kada suvereni zabrane političko delovanje određenog pokreta a taj pokret pokrene veće društvene mase u promene u državi.
 

Back
Top