то су глупости. успех оружаних преврата не зависи од масовности, него од фанатичне воље учесника и организације самог чина. и врло често- и од логистичке подршке неке стране силе. та прича како су народне масе нешто хтеле и урадиле, обична је глупост. народ се касније, кад је све већ завршено, страхом (често терором) и силом оружане принуде, приволи да "подржи" нову власт. најбољи пример је Француска револуција.
Zavisi prevashodno od masovnosti kada su u pitanju revolucije. Masa izvodi revolucije a pojedinci je samo pokreću.
то су потпуне глупости.
ФНРЈ/СФРЈ је била Брозова тиранија, а не некаква "de facto монархија". основна разлика између монархије и тираније је у томе што монархија легитимитет црпи из божанског ауторитета, историјског, институционалног и државноправног континуитета, док тиранија нема никакав уставни, историјски или било какав други легитимитет. тиранија је ново фактичко стање власти, успостављено превратом (силом).
не.. "проблем" са монархијом је то што је владар (монарх) извор и стециште свеукупне врховне власти у држави. што значи да је владар уједно и врховни судија (зато се пресуде у монархијама увек изричу "у име Његовог Величанства Краља .. "). то даље значи да се монарху (Круни) не може судити, јер све судије своју власт црпе из њега (тј. из Круне, која их формално поставља). зато се и каже- Rex non potest peccare. међутим, такво начело би значило да не постоји било каква одговорност за поступке владара и да је он, не само правно недодирљив, него је и суштински непогрешив. а то би даље значило да он није човек, него је божанство. таква теза била би несумњиво бласфемична. с обзиром да је монарх човек од крви и меса, а не натприродно биће, проблем раседа између, са једне стране- његове правне неодговорности, а са друге- људске подложности грешкама, решен тако што је уведено правило да монарх не може да одлучује сам по свом нахођењу, него мора да слуша савете својих министара (од Бога стиче власт, али не и памет).ти министри на владареве одлуке стављају своје потписе (којим недвосмислено потврђују да су га они посаветовали да тако поступи или одлучи). дакле, владар је (оба)везан саветима својих министара, а министри су правно и политички одговорни за све оно што монарх учини (по њиховом савету или наговору). тако функционише монархија.
Monarhija je prevaziđena tvorevina, njome uglavnom robuju oni opterećeni tradicijom. Bolje imati predsednika koga uvek narod može smeniti nego monarha za koga nikada ne znaš kakav će čovek ispasti.
рећи да је монархија превазиђена творевина је исто као и рећи да је Бог превазиђена категорија. истина, то су и тврдили твоји комунистички слепци, па се показало да је цивилизацијски превазиђено само њихово лудило.
Kada bi Srbija kojim slučajem postala kraljevina dobila bi kralja koga narod nije izabrao, koji bi se slikao kao fikus sa delegacijama i koji bi čitao govore koji bi mu drugi napisali. Kome je takvo nešto uopšte potrebno?
Круна је нужно потребна и Србији и Србима. Круна, коју нико не кандидује и не бира, која наткриљује целу нацију, надилази и превазилази све наше националне поделе, која је једини спасоносни лек за ову страшну српску располућеност осталу на развалинама републике, Круна која нас повезује у један јединствен политички организам, Круна која је свим Србима где год да живе светионик у мраку, та Круна никад неће и не може бити превазиђена док год је истинских родољуба у нашем народу.
Prevaziđeno je to. Imati nekog ko sebe naziva nečijim vladarem a niko ga nije birao to da bude je suludo.
већи легитимитет има онај који уопште није биран, него онај чији је избор намештен купљеним или уцењеним гласовима.
I patrijarh je biran. Do onog dela gde ostaju trojica pa se izvlačenjem određuje ko će biti novi patrijarh.
па да, коначан избор је препуштен Богу. ту и лежи његов легитимитет, иначе би блокаде већ биле испред патријаршије.
Ja se više uzdam u narodnu nego u Božiju volju. Bog zna da kazni narod ludim i blesavim kraljem a narod takve lako prepozna i odbaci.
монархија није монарх. монархија је цео систем, који као такав има уставноправне механизме да компензује (превазиђе) личне недостатке самог монарха.
Ово је један од бољих примера у читавој Европи тада. Закон који је најдуже опстао на снази и у теократији иако није могао да се дословно спроводи у пракси остао је на снази до 1766.
Твоје тумачење. Када неко крене мантрати како се "легитимитет црпи из божанског ауторитета" ту свака расправа постаје бесмислена.
Па сад?
Он овде мисли на хришћанску монархију рецимо од Анастасија па на даље.
Наравно да је монархија систем. И наравно да поред монарха постоје и други носиоци политичке моћи који имају важност хоће ли владање бити добро или рђаво. И наравно да и неспособан владар не мора нужно водити земљу у пропаст. Ако су други високи дужносници који имају полуте политичке моћи, који у значајној мјери имају или утичу на извршну власт, била то некад и "сива еминенција" (и то може би у корист земље) одговорне личности, одговвотне према земљи, нацији, поданицима, ако би их код чињења водио разум, тежња да раде у корист земље, ту ће се надокнадити недостаци или неспособност монарха и то могу бити добра времена за земљу.
Знам ја шта мисли. Али ако нам је циљ боље сагледавање теме не би смјели властито тумачење (или разумијевање материје) ставити испред подуке из историје. Ако је циљ преношење пропаганде или политичка агитација, наравно да ће се подука из историје занемарити.
а из чега легитимитет црпи јапански Цар? али да не идемо тако далеко, из чега легитимитет црпи британски Краљ? чак без оног крунисања у Вестминстерској опатији, које је гледао цео свет, крилатица из његовог грба довољно говори- Dieu et mon droit (Бог и моје право).
па нисмо имали доста таквих примера да се монархије изметну у тиранију. историја нас учи да тираније много чешће израстају из олигархија или демократија. то што класични писци доводе у везу монархију и тиранију је због сличности (али само површне) те две појаве- обе на челу државе имају једног човека чији је мандат временски неограничен.
Дао сам мишљење о таквом схватању
Схвати како хоћеш и тум<ачи како те воља.
Јок. појмљиво ми је. Само сам мишљења које сам изнио.
Опет тај Маркс, дијалектички материјализам, љевичари....
То је твоје мишљење. Свако мишљење форумаша "из своје главе" (наравно не оно које је са сврхом пропаганде), слафао се или не са њим, ћу уважити.
Историја нас је подучила да грађански ратови нису својствени само републикама, већ смо их имали у разним временима и код монархија. Који би опет некад били утроковани борбом више претендената за круну, некад династичким сукобима, некад политичким, етничким и вјерским разлозима.
Па сад?
ја заиста нисам тај који ће тврдити нити то мислим да је то неки обавезан слијед и пречесто присутан, напротив. Но имамо подоста примјера гдје имамо то присутно, с тим да је овдје потребан опрез код сагледавања материје и не морамо увијек слијепо слиједити прихваћену интерпретацију историјских процеса и догађаја која зна бити у служби политичких процеса. Па чак и ондје гдје би то могли оквалификоватои тиранијом или страховладом уз тешко појмљиво крвопролчиће ваља сагледати околности, да ли је мотив репресија и гола демонстрација силе или нужност тренутка у тежња да се веће зло спријечи, рецимо увод у грађански рат.
