Монархија или република

Nije svaka revolucija nelegitimna. Nelegitimna je samo ona koja ne uspe, ona koja uspe znači da je volja naroda presudila na stranu revolucije. Revolucije se događaju onda kada suvereni zabrane političko delovanje određenog pokreta a taj pokret pokrene veće društvene mase u promene u državi.
то су глупости. успех оружаних преврата не зависи од масовности, него од фанатичне воље учесника и организације самог чина. и врло често- и од логистичке подршке неке стране силе. та прича како су народне масе нешто хтеле и урадиле, обична је глупост. народ се касније, кад је све већ завршено, страхом (често терором) и силом оружане принуде, приволи да "подржи" нову власт. најбољи пример је Француска револуција.
 
то су глупости. успех оружаних преврата не зависи од масовности, него од фанатичне воље учесника и организације самог чина. и врло често- и од логистичке подршке неке стране силе. та прича како су народне масе нешто хтеле и урадиле, обична је глупост. народ се касније, кад је све већ завршено, страхом (често терором) и силом оружане принуде, приволи да "подржи" нову власт. најбољи пример је Француска револуција.
Zavisi prevashodno od masovnosti kada su u pitanju revolucije. Masa izvodi revolucije a pojedinci je samo pokreću.
 
У уводном посту написах;

Овдје не смијемо упасти у замку, равнати се према нашој прошлости, наметнутом обрасцу поимања, и рећи, код нас прелаз из краљевине у републику након другог свјетског рата није пратило бујање национализма.
И ту идемо на ону причу “де јуре“ и “де факто“. Та бивша Југа (СФРЈ) бјеше "де јуре" федеративна република, но "де факто" то бјеше монархија, не уставна монархија какве данас имамо у Европи, него апсолутна, гдје је монарх Броз владао апсолутистички и аутократски, са скараним поимањем попут француског краља Луја XIV., уосталом тако се и понашао и живио (силне виле, ловишта, лични воз, брод, острво, све је то ваљало одржавати), а по узору на средњевјековне монархије имали смо и ЦК као отуђени центар моћи, гдје се одлучивало о свим важним питањима.
Након смрти монарха Броза, из те "де факто" монархије и Брозове заоставштине имамо траљав прелаз у републику, убрзо и више њих, то је наравно било пропраћено бујањем овдашњих национализама, и то је како написах наизбјежно код сваког прелаза из монархије у републику.
Можда неки мисле да није, но историја каже супротно.
ФНРЈ/СФРЈ је била Брозова тиранија, а не некаква "de facto монархија". основна разлика између монархије и тираније је у томе што монархија легитимитет црпи из божанског ауторитета, историјског, институционалног и државноправног континуитета, док тиранија нема никакав уставни, историјски или било какав други легитимитет. тиранија је ново фактичко стање власти, успостављено превратом (силом).

шта Брозову тиранију ипак чини републиком? не чини је само име, већ пре свега то што је свој легитимитет покушавала да изгради тезом да је "народна", јер свака републике почива на идеји народног суверенитета. и Брозу је мандат поверио "народ", као свом "вољеном сину".. да не понављам сличне сплачине.

свака република је на пола корака од тираније.
 
Шта је проблем са монархијама? Проблем је, а ту мислим на монарха који има политичку моћ, што не можете утицати на избор владара и колико ће он радити у корист земље и народа. Ако се покаже да води земљу у пропаст, да влада уз помоћ насиља и страха, остају само радикалне мјере, и ти преврати не донесу увијек добро, а знају бити и уводом у хаотична времена.
не.. "проблем" са монархијом је то што је владар (монарх) извор и стециште свеукупне врховне власти у држави. што значи да је владар уједно и врховни судија (зато се пресуде у монархијама увек изричу "у име Његовог Величанства Краља .. "). то даље значи да се монарху (Круни) не може судити, јер све судије своју власт црпе из њега (тј. из Круне, која их формално поставља). зато се и каже- Rex non potest peccare. међутим, такво начело би значило да не постоји било каква одговорност за поступке владара и да је он, не само правно недодирљив, него је и суштински непогрешив. а то би даље значило да он није човек, него је божанство. таква теза била би несумњиво бласфемична. с обзиром да је монарх човек од крви и меса, а не натприродно биће, проблем раседа између, са једне стране- његове правне неодговорности, а са друге- људске подложности грешкама, решен тако што је уведено правило да монарх не може да одлучује сам по свом нахођењу, него мора да слуша савете својих министара (од Бога стиче власт, али не и памет).ти министри на владареве одлуке стављају своје потписе (којим недвосмислено потврђују да су га они посаветовали да тако поступи или одлучи). дакле, владар је (оба)везан саветима својих министара, а министри су правно и политички одговорни за све оно што монарх учини (по њиховом савету или наговору). тако функционише монархија.
 
не.. "проблем" са монархијом је то што је владар (монарх) извор и стециште свеукупне врховне власти у држави. што значи да је владар уједно и врховни судија (зато се пресуде у монархијама увек изричу "у име Његовог Величанства Краља .. "). то даље значи да се монарху (Круни) не може судити, јер све судије своју власт црпе из њега (тј. из Круне, која их формално поставља). зато се и каже- Rex non potest peccare. међутим, такво начело би значило да не постоји било каква одговорност за поступке владара и да је он, не само правно недодирљив, него је и суштински непогрешив. а то би даље значило да он није човек, него је божанство. таква теза била би несумњиво бласфемична. с обзиром да је монарх човек од крви и меса, а не натприродно биће, проблем раседа између, са једне стране- његове правне неодговорности, а са друге- људске подложности грешкама, решен тако што је уведено правило да монарх не може да одлучује сам по свом нахођењу, него мора да слуша савете својих министара (од Бога стиче власт, али не и памет).ти министри на владареве одлуке стављају своје потписе (којим недвосмислено потврђују да су га они посаветовали да тако поступи или одлучи). дакле, владар је (оба)везан саветима својих министара, а министри су правно и политички одговорни за све оно што монарх учини (по њиховом савету или наговору). тако функционише монархија.
Monarhija je prevaziđena tvorevina, njome uglavnom robuju oni opterećeni tradicijom. Bolje imati predsednika koga uvek narod može smeniti nego monarha za koga nikada ne znaš kakav će čovek ispasti.
 
Monarhija je prevaziđena tvorevina, njome uglavnom robuju oni opterećeni tradicijom. Bolje imati predsednika koga uvek narod može smeniti nego monarha za koga nikada ne znaš kakav će čovek ispasti.
рећи да је монархија превазиђена творевина је исто као и рећи да је Бог превазиђена категорија. истина, то су и тврдили твоји комунистички слепци, па се показало да је цивилизацијски превазиђено само њихово лудило.
 
рећи да је монархија превазиђена творевина је исто као и рећи да је Бог превазиђена категорија. истина, то су и тврдили твоји комунистички слепци, па се показало да је цивилизацијски превазиђено само њихово лудило.
Kada bi Srbija kojim slučajem postala kraljevina dobila bi kralja koga narod nije izabrao, koji bi se slikao kao fikus sa delegacijama i koji bi čitao govore koji bi mu drugi napisali. Kome je takvo nešto uopšte potrebno?
 
Kada bi Srbija kojim slučajem postala kraljevina dobila bi kralja koga narod nije izabrao, koji bi se slikao kao fikus sa delegacijama i koji bi čitao govore koji bi mu drugi napisali. Kome je takvo nešto uopšte potrebno?
Круна је нужно потребна и Србији и Србима. Круна, коју нико не кандидује и не бира, која наткриљује целу нацију, надилази и превазилази све наше националне поделе, која је једини спасоносни лек за ову страшну српску располућеност осталу на развалинама републике, Круна која нас повезује у један јединствен политички организам, Круна која је свим Србима где год да живе светионик у мраку, та Круна никад неће и не може бити превазиђена док год је истинских родољуба у нашем народу.
 
Круна је нужно потребна и Србији и Србима. Круна, коју нико не кандидује и не бира, која наткриљује целу нацију, надилази и превазилази све наше националне поделе, која је једини спасоносни лек за ову страшну српску располућеност осталу на развалинама републике, Круна која нас повезује у један јединствен политички организам, Круна која је свим Србима где год да живе светионик у мраку, та Круна никад неће и не може бити превазиђена док год је истинских родољуба у нашем народу.
Prevaziđeno je to. Imati nekog ko sebe naziva nečijim vladarem a niko ga nije birao to da bude je suludo.
 
Prevaziđeno je to. Imati nekog ko sebe naziva nečijim vladarem a niko ga nije birao to da bude je suludo.
већи легитимитет има онај који уопште није биран, него онај чији је избор намештен купљеним или уцењеним гласовима.

патријарх има легитимитет само зато што га народ није бирао на некаквим изборима. па чак и овај и овакав Порфирије.
 
већи легитимитет има онај који уопште није биран, него онај чији је избор намештен купљеним или уцењеним гласовима.

патријарх има легитимитет само зато што га народ није бирао на некаквим изборима. па чак и овај и овакав Порфирије.
I patrijarh je biran. Do onog dela gde ostaju trojica pa se izvlačenjem određuje ko će biti novi patrijarh.
 
па да, коначан избор је препуштен Богу. ту и лежи његов легитимитет, иначе би блокаде већ биле испред патријаршије.
Ja se više uzdam u narodnu nego u Božiju volju. Bog zna da kazni narod ludim i blesavim kraljem a narod takve lako prepozna i odbaci.
 
Кроз историју то се показало да је од велике важности. Колико је монарх или уопште владар дорастао мисији коју му је историја одредила.
монархија није монарх. монархија је цео систем, који као такав има уставноправне механизме да компензује (превазиђе) личне недостатке самог монарха.
 
монархија није монарх. монархија је цео систем, који као такав има уставноправне механизме да компензује (превазиђе) личне недостатке самог монарха.
Ово је један од бољих примера у читавој Европи тада. Закон који је најдуже опстао на снази и у теократији иако није могао да се дословно спроводи у пракси остао је на снази до 1766.

Ја бих га вратио у устав члан 172.

члан 172 Душановог закона

А судије да суде праведно, како пише у Законику, и да се не боје никога, ни господара цара, ни властелина, ни великог човека, ни малог, нити да суде по ичијој вољи, већ по правди и по Законику.“
 
ФНРЈ/СФРЈ је била Брозова тиранија, а не некаква "de facto монархија". основна разлика између монархије и тираније је у томе што монархија легитимитет црпи из божанског ауторитета, историјског, институционалног и државноправног континуитета, док тиранија нема никакав уставни, историјски или било какав други легитимитет. тиранија је ново фактичко стање власти, успостављено превратом (силом).
Твоје тумачење. Када неко крене мантрати како се "легитимитет црпи из божанског ауторитета" ту свака расправа постаје бесмислена.
свака република је на пола корака од тираније.
Па сад?
Кроз историју, а историја је учитељица чију подуку није мудро скрајнути, имали смо подоста примјера да се монархија, краљевина изроди у тиранију.
Заправо, а што са и приложио у уводној објави, извјесни Полибије, који иако није био Србин, бјеше паметан чоива, је тврдио да је тиранија урођени искварени облик краљевине
 
Твоје тумачење. Када неко крене мантрати како се "легитимитет црпи из божанског ауторитета" ту свака расправа постаје бесмислена.

Па сад?
Кроз историју, а историја је учитељица чију подуку није мудро скрајнути, имали смо подоста примјера да се монархија, краљевина изроди у тиранију.
Заправо, а што са и приложио у уводној објави, извјесни Полибије, који иако није био Србин, бјеше паметан чоива, је тврдио да је тиранија урођени искварени облик краљевине
Он овде мисли на хришћанску монархију рецимо од Анастасија па на даље.
Наша монархија је из тога произашла.
 
У већини европских повеља (Магна карта, Златна була, чак и византијско право), ограничења монарха настају као уговор између краља и племства:

Магна карта: краљ ограничава своју власт у корист племства ("барони, слободни људи“).
Златна була: мађарски краљ ограничава себе у корист племства и цркве.

Византијски принципи: цар мора поштовати каноне и закон, али нема експлицитне норме да судије не смеју слушати његову вољу.

У свим тим случајевима, судска власт је под притиском моћника, јер закон најчешће штити интересе племства, а не обичног човека.

Душанов законик је другачији
Душанов законик у члану 172 каже нешто што је чак и по европским стандардима било изузетно напредно:

"А судије да суде право суд, како пише у Законике, и да се не боје никога, ни господина цара, ни властелина, ни великог човека, ни малог, ни по ичијој вољи, но по правди и по Законике.“

@Statler and Waldorf ово бих волео да ти прокоментаришеш?
 
монархија није монарх. монархија је цео систем, који као такав има уставноправне механизме да компензује (превазиђе) личне недостатке самог монарха.
Наравно да је монархија систем. И наравно да поред монарха постоје и други носиоци политичке моћи који имају важност хоће ли владање бити добро или рђаво. И наравно да и неспособан владар не мора нужно водити земљу у пропаст. Ако су други високи дужносници који имају полуте политичке моћи, који у значајној мјери имају или утичу на извршну власт, била то некад и "сива еминенција" (и то може би у корист земље) одговорне личности, одговвотне према земљи, нацији, поданицима, ако би их код чињења водио разум, тежња да раде у корист земље, ту ће се надокнадити недостаци или неспособност монарха и то могу бити добра времена за земљу.

Али побогу, сврха тема, тако сам је и замислио и у уводној објави нагласио, јесте да управо покушамо сагледати шта нас је историја подучила, каква искуства имамо кроз историју, позитивна и негативна, колико су та времена владања била успјешна или неуспјешна зе земљу и нацију.

Ту се кроз историја показало да би од велике важности било како би у хијерархији напредовали они, и које је опет монарх ако не увијек бирао, постављао, који ће имати полуге политичке моћи. Да ли по "праву насљеђа" и приопадности повлаштеној елити, или би водиља била меритократија, напредовање захваљујући способностима, што смо рецимо имали током владања цара Стефана Душана.
Ту нас је историја подучила да се опција два у правилу показала бољом, бјеше и код опције један позитивних опримјера, но не ријетко би монарси, владари постајали марионетама моћних личности и породица, којима би водиља била јачање личне моћи и корист, то би ријетко била добра времена за земљу.

Имали би не ријетко и сиве еминенције, мада то имамо код свког облика владања. Некад би то прерасло у "дубоку државу". Били то сродници владара (рецимо у француској истоирији Катарина Медичи, у угарској Јелена, супруга неспособног краља Беле II), друге моћне личности у хијерхији власти, то обично има (оправдано) негативну конотацију, но бкјеше и ту позитивних примјера.
 
Poslednja izmena:
Он овде мисли на хришћанску монархију рецимо од Анастасија па на даље.
Знам ја шта мисли. Али ако нам је циљ боље сагледавање теме не би смјели властито тумачење (или разумијевање материје) ставити испред подуке из историје. Ако је циљ преношење пропаганде или политичка агитација, наравно да ће се подука из историје занемарити.

Код сагледавања теме, бесмислено је занемарити или гумицом избрисати постојање монархија, у временима прије оних гдје је начела, схватања и чињења обликовало хришћанско учење.
 
Твоје тумачење. Када неко крене мантрати како се "легитимитет црпи из божанског ауторитета" ту свака расправа постаје бесмислена.
а из чега легитимитет црпи јапански Цар? али да не идемо тако далеко, из чега легитимитет црпи британски Краљ? чак без оног крунисања у Вестминстерској опатији, које је гледао цео свет, крилатица из његовог грба довољно говори- Dieu et mon droit (Бог и моје право).

теби је непојмљиво да постоје неке врло уређене државе и развијена друштва која у темељима свог политичког система имају уставно полазиште да глава државе (head of state) своје право да влада црпи из неке тако дрско ненаучне тезе о божанском ауторитету. зар је могуће да просвећени људи у то верују?! да, могуће је, јер нису "просвећени" Марксовим дијалектичким материјализмом, који је осакатио умове оних који су том догмом пелцовани. све време ти објашњавам да теза о народном суверенитету није ништа мање правна фикција од тезе о божанском ауторитету. питање које се овде поставља је- која од те две фикције може нашој несрећној, идеолошки дубоко подељеној, политички располућеној и институционално разореној нацији донети преко потребни унутрашњи мир и дуготрајну стабилност. ја сматрам да је то монархија. управо из разлога што једино Круна има тај уставни и морални капацитет да буде заједнички кров целој нацији. зато што Круна није судеоник страначких свађа, идеолошких спорења и дневнополитичких препуцавања. ако желимо срећу својој држави, онда морамо њен симболички врх сачувати недодирљивим од свега. за ових 80 година, видели смо да у републици то није било могуће. и погледај где смо сад- на ивици грађанског рата.
 
Па сад?
Кроз историју, а историја је учитељица чију подуку није мудро скрајнути, имали смо подоста примјера да се монархија, краљевина изроди у тиранију.
Заправо, а што са и приложио у уводној објави, извјесни Полибије, који иако није био Србин, бјеше паметан чоива, је тврдио да је тиранија урођени искварени облик краљевине
па нисмо имали доста таквих примера да се монархије изметну у тиранију. историја нас учи да тираније много чешће израстају из олигархија или демократија. то што класични писци доводе у везу монархију и тиранију је због сличности (али само површне) те две појаве- обе на челу државе имају једног човека чији је мандат временски неограничен.
 
....? али да не идемо тако далеко, из чега легитимитет црпи британски Краљ? чак без оног крунисања у Вестминстерској опатији, које је гледао цео свет, крилатица из његовог грба довољно говори- Dieu et mon droit (Бог и моје право).
Дао сам мишљење о таквом схватању
👇
Свака власт, сваки облик владања, монархија, република или нешто треће је продукт идеја, намјера и чињења људи. И избор владара, био то монарх или демократски (или могуће охлократски) изабрани вршилац дужности, су увијек учинили људи, некад ужи круг који се наметнуо за политичку елиту, некад шира популација. Бог са тим нема ништа, нити је неки владар Божји избор. Мантрање да власт потиче од Бога, да је владар од Бога "изабран" да спроводи Божју је само мантра са сврхом "јачања" легитимитета и одржавања поданика у покорности, гдје се супростављањее владару, монарху, тумачи оспоравањем Божје воље и Божјег избора.
Схвати како хоћеш и тум<ачи како те воља.

Узред када су у питаеу тзв крунске земље Комонвелта (мада је и овдје у питању океиморон, ал ајде), ту имамо уставне монархије, гдје сву власт, извршпну и законодавну врши влада (или ВМ) и парламент а улога монарха је сведена на церемонијалне и протоколарне обавезе.
Када би изворним десничарима и заговорницима опстајања монархизма у политичком животу Француске на крају XVIII вијека приложили овакав концепт монархије који је данас углавном прихвачен, рекли би да је то републиканизам упакован у фолију монахизма.

Такође није да обећава будућност тих тзв крунских земаља Комонвелта, вјерујем из политичких разулога још опстају као уставне монархије, алои већ је једна земља (Барбадос) од тих 16 прешла на републиканизам , а снажни су наговјештаји да би тим путем могле ускоро Аустралија, Нови Зеланд и Канада. Но о том, потом.
теби је непојмљиво да постоје неке врло уређене државе и развијена друштва која у темељима свог политичког система имају уставно полазиште да глава државе (head of state) своје право да влада црпи из неке тако дрско ненаучне тезе о божанском ауторитету.
Јок. појмљиво ми је. Само сам мишљења које сам изнио.
...да, могуће је, јер нису "просвећени" Марксовим дијалектичким материјализмом, који је осакатио умове оних који су том догмом пелцовани.
Опет тај Маркс, дијалектички материјализам, љевичари....
...ја сматрам да је то монархија. управо из разлога што једино Круна има тај уставни и морални капацитет да буде заједнички кров целој нацији. зато што Круна није судеоник страначких свађа, идеолошких спорења и дневнополитичких препуцавања. ако желимо срећу својој држави, онда морамо њен симболички врх сачувати недодирљивим од свега....
То је твоје мишљење. Свако мишљење форумаша "из своје главе" (наравно не оно које је са сврхом пропаганде), слафао се или не са њим, ћу уважити.
 
за ових 80 година, видели смо да у републици то није било могуће. и погледај где смо сад- на ивици грађанског рата.
Историја нас је подучила да грађански ратови нису својствени само републикама, већ смо их имали у разним временима и код монархија. Који би опет некад били утроковани борбом више претендената за круну, некад династичким сукобима, некад политичким, етничким и вјерским разлозима.
па нисмо имали доста таквих примера да се монархије изметну у тиранију.
Па сад?
Када напишем
Кроз историју, а историја је учитељица чију подуку није мудро скрајнути, имали смо подоста примјера да се монархија, краљевина изроди у тиранију.
ја заиста нисам тај који ће тврдити нити то мислим да је то неки обавезан слијед и пречесто присутан, напротив. Но имамо подоста примјера гдје имамо то присутно, с тим да је овдје потребан опрез код сагледавања материје и не морамо увијек слијепо слиједити прихваћену интерпретацију историјских процеса и догађаја која зна бити у служби политичких процеса. Па чак и ондје гдје би то могли оквалификоватои тиранијом или страховладом уз тешко појмљиво крвопролчиће ваља сагледати околности, да ли је мотив репресија и гола демонстрација силе или нужност тренутка у тежња да се веће зло спријечи, рецимо увод у грађански рат.
Историја је вода дубока гдје када дубље заронимо видимо да ствари нису онакве какве се чини на површини.
 

Back
Top