Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 10.621
Једна од омиљених тема већ годинама у земљи Србији, република или монархија?
У правилу ту причу намећу они који би реафирмисали идеју Србије као монархије. Но, реално ако погледамо како котирају политичке опције које заговарају монархију, шансе да Србија поновно постане монархија и не постоје.
Ту је опет тешко водити неку расправу који је бољи облик владавине, једни и други ће селективно протурати аргументе, потенцирати оне успјешније земље, монархије или републике, занемарујући оне које и нису успјешне, те давати значај тривијалним аргументима. Сврха теме јесте да покушамо сагледати кроз историју који се облик уређења показао ваљанијим уз осврт на проблеме и аномалије који су се појављивали кроз историју.
Ако погледамо данашњу мапу свијета
Монархије заузимају кудикамо мање територије. У свијету имамо 43 државе по уређењу монархије.
Од тога је 16 држава тзв крунске земље Комонвелта (енгл. Commonwealth realms), доста несрећно изабрана формулација у српском која је и оксиморон, тј државе које номинално признају за суверена британску краљицу Елизабету II.
То ће се, па готово извјесно, промијенити одласком данашње краљице и неке државе, прије свих Канада и Аустралија, ће промијенити државно уређење. О том, потом.
Данас у Европи имамо уставне монархије, ту се улога краљевске породице своди на церемонијалне и протоколарне обавезе, немају стварну политичку моћ, извршна власт је у рукама владе или кабинета министара.
Шта је проблем са монархијама? Проблем је, а ту мислим на монарха који има политичку моћ, што не можете утицати на избор владара и колико ће он радити у корист земље и народа. Ако се покаже да води земљу у пропаст, да влада уз помоћ насиља и страха, остају само радикалне мјере, и ти преврати не донесу увијек добро, а знају бити и уводом у хаотична времена.
У древној Грчкој су знали за три облика државног уређења, краљевину, аристократију и демократију.
Опет у древном Риму у II.вијеку прије нове ере битисао је неки јебивјетар, неки Полибије, он у свом дјелу Историје (овдје, стр.479) тврди
да поред та три постоје још три, монархија, олигархија и охлократија, искварени облици краљевине, аристократије и демократије.
Полибије прави разлику између монархије и краљевине, по њему није свака монархија краљевина, већ само она коју поданици драговољно прихвате и у којој владар влада разумом, не страхом и насиљем.
Монархија по Полибију настаје сама од себе и природно, њеним дорађивањем и исправљањем грешака рађа се краљевина.
Но већ у раном средњем вијеку, имали би често микс владавине монарха и олигархије, ту се чешће владало уз помоћ насиља, страха, власт би била утемељена на репресији и пропаганди, код пропаганде би тада и Црква имала важну улогу.
Имали смо монархе који би били дорасли својој историјској улози, који би владали разумом, знали се наметнути ауторитетом, били у служби својих поданика и то би били периоди просперитета, но имали би, на свим просторима, често и стална превирања, династичке борбе, гдје би се то и свело на терор и тиранију, за поданике никако срећна времена.
Уопште у древном Риму смо имали све процесе, прелазе из једног облика владавине у други, касније трећи, промјене у начину живота (modus vivendi), вриједнсног система, које ћемо имати и у каснијим временима, па можемо рећи да је историја древног Рима и историја свијета. Но то је друга тема.
Касније смо у средњем вијеку имали рецимо Млетачку републику (Repubblica di Venezia), Републику Фиренцу, Дубровачку републику, свака на свој начин посебна прича, и тако све до република модерног времена.
Како то закључује горе поменути Полибије, монархије се појављују као природни облик владавине, историја нам говори да је слиједећи облик вадавине, прелаз, република.
Повратке из републике у монархију и нисмо баш имали, и то би било у правилу након краћег битисања републике и како ова не би добила прилику да се укоријени у пракси. Рецимо у случају енглеске републике (Commonwealth of England 1653-1660), или у случају прве и друге Шпанске републике (1873-74 и 1931-39).
Изузетак је тек Холандија када је Низоземска република (сами Низоземци алергични су када им отаџбину назовемо Holland) потрајала више од 2 вијека, и која је од 1815. краљевина.
Оно што је карактеристично за све прелазе, значи све, из монархије у републику, је да би дошло до јачања осјећаја прпадности етносу, народу, и код оних нижих сталежа, или како су то знали рећи у прошлим временима, до бујања национализма, и тај ослобођени национализам, снажан осјећај припадности и дужности према властитом етносу (или нацији), би био она покретачка снага која је поспјешила империјалистичка освајања у древном Риму, у новијој историји у Француској, па и у Енглеској иако је враћен ранији систем остало је то Кромвелово насљеђе.
Шта је проблем код република? Наравно избори. Нови предсједник и носиоци политичке моћи морају проћи провјеру и добити легитимитет на изборима. А на изборима не побјеђују бољи, ваљанији, честитији, са бољим програмом, који имају способности и који ће народу чинити добро, већ они који бирачима бољу причу продају.
И ту се као политичке елите испрофилишу, не они способнији и моралнији, него они који боље лажу, петљају и сплеткаре, и та негативна селекција временом обухвати све нивое.
Ту наравно можемо поставити питање колико је то демократија или смо прешли, како то премудри Полибије примијети, у искварени облик, охлократију.
Па и ако би на власт дошли они бољи (може да се деси), они код одлука морају угађати свјетини, пазити да им неке одлуке не наруше рејтинг, да им не падне популарност, и ту је тешко имплементирати идеје и процесе који ће дугорочно донијети бољитак и просперитет, посебно што су некад неопходне тешке одлуке, резови, које ће бирачко тијело лоше примити.
У том сталном раскораку између популизма, угађања бирачком тијелу и добробити земље, народа, ово друго баш и нема шансу.
Ту ће неке земље држати и до традиције, монархистичке породице имају своје симболичку важност.
Остаје нам само да послушамо савјет историје, а историја каже, република.
У правилу ту причу намећу они који би реафирмисали идеју Србије као монархије. Но, реално ако погледамо како котирају политичке опције које заговарају монархију, шансе да Србија поновно постане монархија и не постоје.
Ту је опет тешко водити неку расправу који је бољи облик владавине, једни и други ће селективно протурати аргументе, потенцирати оне успјешније земље, монархије или републике, занемарујући оне које и нису успјешне, те давати значај тривијалним аргументима. Сврха теме јесте да покушамо сагледати кроз историју који се облик уређења показао ваљанијим уз осврт на проблеме и аномалије који су се појављивали кроз историју.
Ако погледамо данашњу мапу свијета
Монархије заузимају кудикамо мање територије. У свијету имамо 43 државе по уређењу монархије.
Од тога је 16 држава тзв крунске земље Комонвелта (енгл. Commonwealth realms), доста несрећно изабрана формулација у српском која је и оксиморон, тј државе које номинално признају за суверена британску краљицу Елизабету II.
То ће се, па готово извјесно, промијенити одласком данашње краљице и неке државе, прије свих Канада и Аустралија, ће промијенити државно уређење. О том, потом.
МОНАРХИЈА
Монархије су наравно кроз историју биле најчешћи облик владавине. Оне би мијењале своју форму, карактер, суштину, разликују се подоста монархије у старом вијеку, средњем вијеку или пак у ближој историји, рецимо XVII-XIX.вијеку.Данас у Европи имамо уставне монархије, ту се улога краљевске породице своди на церемонијалне и протоколарне обавезе, немају стварну политичку моћ, извршна власт је у рукама владе или кабинета министара.
Шта је проблем са монархијама? Проблем је, а ту мислим на монарха који има политичку моћ, што не можете утицати на избор владара и колико ће он радити у корист земље и народа. Ако се покаже да води земљу у пропаст, да влада уз помоћ насиља и страха, остају само радикалне мјере, и ти преврати не донесу увијек добро, а знају бити и уводом у хаотична времена.
У древној Грчкој су знали за три облика државног уређења, краљевину, аристократију и демократију.
Опет у древном Риму у II.вијеку прије нове ере битисао је неки јебивјетар, неки Полибије, он у свом дјелу Историје (овдје, стр.479) тврди
да поред та три постоје још три, монархија, олигархија и охлократија, искварени облици краљевине, аристократије и демократије.
Полибије прави разлику између монархије и краљевине, по њему није свака монархија краљевина, већ само она коју поданици драговољно прихвате и у којој владар влада разумом, не страхом и насиљем.
Монархија по Полибију настаје сама од себе и природно, њеним дорађивањем и исправљањем грешака рађа се краљевина.
Но већ у раном средњем вијеку, имали би често микс владавине монарха и олигархије, ту се чешће владало уз помоћ насиља, страха, власт би била утемељена на репресији и пропаганди, код пропаганде би тада и Црква имала важну улогу.
Имали смо монархе који би били дорасли својој историјској улози, који би владали разумом, знали се наметнути ауторитетом, били у служби својих поданика и то би били периоди просперитета, но имали би, на свим просторима, често и стална превирања, династичке борбе, гдје би се то и свело на терор и тиранију, за поданике никако срећна времена.
РЕПУБЛИКА
Република као облик владавине је настала из нехата, у древном Риму 509.године прије Христа, као реакција на тиранију и бахатост тадашњег римског краља.Уопште у древном Риму смо имали све процесе, прелазе из једног облика владавине у други, касније трећи, промјене у начину живота (modus vivendi), вриједнсног система, које ћемо имати и у каснијим временима, па можемо рећи да је историја древног Рима и историја свијета. Но то је друга тема.
Касније смо у средњем вијеку имали рецимо Млетачку републику (Repubblica di Venezia), Републику Фиренцу, Дубровачку републику, свака на свој начин посебна прича, и тако све до република модерног времена.
Како то закључује горе поменути Полибије, монархије се појављују као природни облик владавине, историја нам говори да је слиједећи облик вадавине, прелаз, република.
Повратке из републике у монархију и нисмо баш имали, и то би било у правилу након краћег битисања републике и како ова не би добила прилику да се укоријени у пракси. Рецимо у случају енглеске републике (Commonwealth of England 1653-1660), или у случају прве и друге Шпанске републике (1873-74 и 1931-39).
Изузетак је тек Холандија када је Низоземска република (сами Низоземци алергични су када им отаџбину назовемо Holland) потрајала више од 2 вијека, и која је од 1815. краљевина.
Оно што је карактеристично за све прелазе, значи све, из монархије у републику, је да би дошло до јачања осјећаја прпадности етносу, народу, и код оних нижих сталежа, или како су то знали рећи у прошлим временима, до бујања национализма, и тај ослобођени национализам, снажан осјећај припадности и дужности према властитом етносу (или нацији), би био она покретачка снага која је поспјешила империјалистичка освајања у древном Риму, у новијој историји у Француској, па и у Енглеској иако је враћен ранији систем остало је то Кромвелово насљеђе.
Шта је проблем код република? Наравно избори. Нови предсједник и носиоци политичке моћи морају проћи провјеру и добити легитимитет на изборима. А на изборима не побјеђују бољи, ваљанији, честитији, са бољим програмом, који имају способности и који ће народу чинити добро, већ они који бирачима бољу причу продају.
И ту се као политичке елите испрофилишу, не они способнији и моралнији, него они који боље лажу, петљају и сплеткаре, и та негативна селекција временом обухвати све нивое.
Ту наравно можемо поставити питање колико је то демократија или смо прешли, како то премудри Полибије примијети, у искварени облик, охлократију.
Па и ако би на власт дошли они бољи (може да се деси), они код одлука морају угађати свјетини, пазити да им неке одлуке не наруше рејтинг, да им не падне популарност, и ту је тешко имплементирати идеје и процесе који ће дугорочно донијети бољитак и просперитет, посебно што су некад неопходне тешке одлуке, резови, које ће бирачко тијело лоше примити.
У том сталном раскораку између популизма, угађања бирачком тијелу и добробити земље, народа, ово друго баш и нема шансу.
КОЈИ ЈЕ ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ БОЉИ?
Колико год сабирали + и -, немогуће је дати ваљан одговор. Ту ће неки као аргумент у прилог монархији рећи како нема потребе за предсједничким изборима (који се наравно могу објединити и са парламентарним те и не би били неки трошак) и уштеду коју то доноси. Но опет на другој страни, ту је издржавање краљевске породице, са пратећим особљем, инфраструктуром коју ваља одржавати, гомила паразита на грбачи народа.Ту ће неке земље држати и до традиције, монархистичке породице имају своје симболичку важност.
Остаје нам само да послушамо савјет историје, а историја каже, република.
Poslednja izmena:
