Како о чему говоримо, па о томе да ли тај и такав сабор представља извор неке хрватске државности у то време, није спорно да је он био подложан сабору у Пожуну па у Будиму, чак је и цар лично имао свог представника тамо, али није Хрватска тога доба била независна држава него територија у оквиру Угарске односно Хабзбуршке монархије.
Upravo se o tome radi da nije nesporno to što si napisao. Naprotiv, u zavisnosti od vremena o kojem govorimo, hrvatski je sabor znao biti i potpuno nezavisan od ugarskog, čak i kad je imao učesnike na njemu (tokom srednjovekovnog perioda nije bilo nikakvog učešća na njemu, izuzev u svrsi parničenja nekih hrvatskig plemića sa ugarskim, ukoliko je pojavi takva situacija). Upravo je period habzburške vladavine nad svim tim zemljama bio oslikan borbom između dve težnje:
* Mađari su pokušavali da izgrade, u vreme
cezarističkog perioda monarhija, prilikom izgradnje činovničkog aparata jedno jedinstvo svih Zemalja Sv. Ištvana
* Hrvati su priznavali vlast ugarskog kralja, ali osporavali da su deo Ugarske kao države.
Evo kako je Laslo Peter, stručnjag za ustavno pravnu istoriju Mađarske, to opisao:
László Péter:
From the sixteenth century, three regna, each with its own customary laws, offices and diet, coexisted: Hungary, Croatia and Transylvania. [..] ..the Croat Sabor possessed autonomous statute-making power which attained the royal assent without reference to the Hungarian diet. [..] The apogee of the process in which each of the three regna was regarded as independent of the other two was reached in 1790. After the collapse of Joseph II's system, all three regna declared that they were entirely autonomous, not subject to any other land.
Baš ta Pragmatička sankcija koja je bila usvojena 15. marta 1712. godine jedan je od primera upravo toga, navedenog. Hrvatski je sabor, kao neko
direktno podložan ugarskom kralju, te
nezavisan od bilo kakve institucije ugarske države doneo tu odluku za vlade kralja Karla III. Taj je čovek bio, preko Stefanove krune, vladar Hrvata, a Mađari nisu imali pravo da donose odluku u njihovo ime. Upravo je to ono što je Mađare, kao što piše u onoj
Istoriji Mađara od grupe mađarskih autora, navelo da ubrzaju sa tim, jer su se uplašili da bi to dovelo do raskida državne zajednice sa Hrvatima.
Рокаи:
Чињеница да је Хрватски сабор још 1712. године прихватио овај документ скривала је опасност да, у случају да га Мађарски сабор не прихвати, односно изабере личност из друге династије, дође до раскида вишевековне државне заједнице са Хрватском.
Tako da, to je, ukratko, suština svih tih državno-pravnih odnosa. kroz rano moderno doba. Beč je igrao svoju igru, balansirajući suprotstavljenim činiocima između Hrvata i Ugra, oslanjajući se na krunu koju su nasledili od onog sveca iz 1000. godine kao teorijski izvor moći i praveći u različitim momentima ustupke mađarskim staležima. Iako je u više momenata izgledalo to kao mogućnost, pa nekada i najavljivano, hrvatska kruna nikada stvarno sve do 1918. godine nije bila izdvojena iz korpusa ugarske krune, kao što, bez obzira na sve procese, pa čak i one u periodu 1790-1848, ni Hrvatska nije nikada bila integrisana u ugarsku državu. Bila je jedan zasebni
ország. Govoriti o Hrvatskoj kao o potpuno
nezavisnoj državi kao suverenom subjektivitetu je apsurd; ne znam ko je to pomenuo, ne mogu da čitam sada sve od početka, ali o tome jednostavno nema ni govora. Da li u ovom periodu može biti govora o nekakvom obliku državnosti Hrvatske, pre svega zavisi o značenju i interpretacijama tog pojma; moje je mišljenje da može.
Šta te košta, kad malo razmisliš?
Tragično. I nisam jedini; mnogi su. Ima i nekih koji tek treba da pogreše.
