Грб и застава Србије

[Вучићевић]

То баш и није много историјски, ако ми тај грб не баштинимо од Немањића онда о каквој историји причамо а ако би усвојили да је Вукашинов грб претеча нашег грба онда имамо проблем доказивања веродостојности Вукашиновог грба. Инвокација или мото треба бити нека врста молитве Христу, иначе овако изгледа као да му се ми жалимо како смо гинули због Њега.

Ево да вам болну истину откријем, ми не баштинимо тај грб од римског доба, него од устанака, иначе и државност баштинимо од тада, због тога су нам сви празници везани за датуме из модерне историје.

 

[vujadin]

Ево да вам болну истину откријем, ми не баштинимо тај грб од римског доба, него од устанака, иначе и државност баштинимо од тада, због тога су нам сви празници везани за датуме из модерне историје.

То је ближе истини али даље од грба. Можда би било боље да покушамо са црквеним грбом?

 

[Вучићевић]

То је ближе истини али даље од грба. Можда би било боље да покушамо са црквеним грбом?

Што се тиче црквеног грба, опет се ради о преузимању симбола приписаних Србији у страним грбовницима. Стојан Новаковић радио је пажљиво истраживање и закључак му је био, да нема јасних доказа да овај симбол има везе са средњовековним Србијом, али као грб кнежевине Србије Свакако треба да буде део новог грба!

 

[vujadin]

Што се тиче црквеног грба, опет се ради о преузимању симбола приписаних Србији у страним грбовницима. Стојан Новаковић радио је пажљиво истраживање и закључак му је био, да нема јасних доказа да овај симбол има везе са средњовековним Србијом, али као грб кнежевине Србије Свакако треба да буде део новог грба!

Добро , мислио сам да би нам црквени веледостојници могли лакше помоћи у проналажењу инвокације јер је то у њиховом домену.

 

[Statler and Waldorf]

Интересантно, чак и Милићевић назива српски крст, представником српских страдања, што се опет поклапа са оном сентенцом, Због крста су Срби многе огњеве претрпели. Јесте је смислио Хрват, али као четири стиха, а ја само наводим тај један стих као логично објашњење овог знака. Стих је могуће друкчије написати, али да поента остане иста, например "Чувари крста огњеве преживеше, васкрснуше и они и земља српска!"

објашњење грба нашим ''страдањем кроз огањ (од огња) због крста'' потиче од Витезовића. од њега су преузели Жефаровић (тј. Ненадовић Млађи), а потом прихватили и Карађорђеви устаници па се такво поимање задржало у свести Срба кроз цео 19. век. сматрам да је учени Хрват ипак погрешио. и то из више разлога. прво, таквим тумачењем супротставио је огњила крсту па су делови грбовне целине постали међусобно сучељени елементи. тиме их је довео у антагонизам, уместо у склад. у односу на ординарију огњила су добила негативну конотацију, што је хералдички неприхватљиво. друго, у западној симболици крст је пре свега оруђе (Христове) патње и страдања, док је у свести источних хришћана крст знак (Христове, а кроз Њега и наше) победе и тријумфа - crux invicta. не треба да нас чуди што је једном језуити било блиско ово прво схватање, али сумњам да је и Псеудо-Кодин размишљао на сличан начин. зато и кажем да се треба вратити тамо где је све и настало - у Цариград на почетку 14. века. треће, Витезовић је сасвим занемарио чињеницу да су огњила canting arms (armes parlantes) - шарже које говоре, које својим називом или обликом указују на име грбоносца (то је случај и код бугрундских војвода и код фирентинских Ачајуола). можда њихов облик у илирским грбовницима није ни мало случајан. треба и то имати на уму.

што се тиче тумачења о ''одбрани крста огњем'', ту је Вујадин сасвим у праву кад каже:

Опет се не слаже, постављаш супротно од онога што би требало бити, Христос нас спасава као што је и рекао ко поверује спасиће се није се на нас окомило невјерничко семе зато што смо бранили Христа и веру него зато што смо Му веровали и следили Га као онога који ће нас спасити, Зато ја мислим да је Крст Христос Бог којоме се требамо молити и од кога требамо спасење очекивати. Просто речено не чувамо ми Њега него Он нас. У том смислу треба поставити инвокацију

-------------------------

Али Бог често искушава вернике, а ми смо Срби прошли та искушења и сачували веру и обичаје. Разумем ја да постоје много бољи мотои, али немају никакве укорењености у историји, јер Срби када су узимали знак ксрта и огњила, нису се бавили хералдичким значењем елемената, већ су ове симболе преузели, јер су у грбовницима били приписани Србији. Са Карађорђеве заставе и Милићевићеве реченице видимо да је једино тумачење документовано у историји препознато од савременика догађаја усвајања српског крста, ово по којем он симболише страдање нашег народа због тога што је остао у Христа верујући, односно сачувао веру у Бога. Због тога тврдим да би само мото који у основи садржи ово тумачење, барем на неки начин утемељен историјски.

такав мото је утемељио Павао Ритер Витезовић. то што су га Срби прихватили не значи да је тиме загонетка и решена. јер да је решена, не би се њоме бавили Соловјев и Палавестра.

То баш и није много историјски, ако ми тај грб не баштинимо од Немањића онда о каквој историји причамо а ако би усвојили да је Вукашинов грб претеча нашег грба онда имамо проблем доказивања веродостојности Вукашиновог грба. Инвокација или мото треба бити нека врста молитве Христу, иначе овако изгледа као да му се ми жалимо како смо гинули због Њега.

апсолутно си у праву, огњила морају да проговоре. а каквим ће речима проговорити, зависи од тога колико смо у стању проникнути у ромејски дух, коме су сакралне инвокације својствене, јер су они у рат ишли са иконама и светачким ликовима на заставама.

Ево да вам болну истину откријем, ми не баштинимо тај грб од римског доба, него од устанака, иначе и државност баштинимо од тада, због тога су нам сви празници везани за датуме из модерне историје.

тај грб је постојао много пре него су се Срби с Карађорђем дигли на оружје.

 

[vujadin]

Сад има смисла само би још требали приближити Кодина и Филипа и по њиховом угледу успоредити и формулисати наша огњила, и ако ја још увек сматрам да су слова С а не В јер за наша огњила више одговара С него В пошто ми немамо скоро ништа са В док Кодин има Византију а филип Бургундију, јер су то шарже које њима говоре саме за себе док код нас то не би могао бити случај у садашњом објашњењу. Филип је ишао у свету земљу и можда је тамо видео на грчкој застави та слова која су изгледала као његово Б а можда је било и обратно.

 

[Вучићевић]

Сад има смисла само би још требали приближити Кодина и Филипа и по њиховом угледу успоредити и формулисати наша огњила, и ако ја још увек сматрам да су слова С а не В јер за наша огњила више одговара С него В пошто ми немамо скоро ништа са В док Кодин има Византију а филип Бургундију, јер су то шарже које њима говоре саме за себе док код нас то не би могао бити случај у садашњом објашњењу. Филип је ишао у свету земљу и можда је тамо видео на грчкој застави та слова која су изгледала као његово Б а можда је било и обратно.

Можда нисам најупућенији, али зар се у Кодиново време Византија не зове Ромеја?

 

[vujadin]

Можда нисам најупућенији, али зар се у Кодиново време Византија не зове Ромеја?

Зависи ко говори, службено је увек Византија. Мислим да је тај назив био у срединама са којима су владали Французи и Венецијанци.

 

[Matt Wolfeys]

Знам да Википедија није неки извор, али ово пише у њој:

The first use of the term "Byzantine" to label the later years of the Roman Empire was in 1557, when the German historian Hieronymus Wolf published his work Corpus Historiæ Byzantinæ, a collection of historical sources.

Дакле, први пут је тај термин примењен 1557. године.

 

[Statler and Waldorf]

Знам да Википедија није неки извор, али ово пише у њој:

The first use of the term "Byzantine" to label the later years of the Roman Empire was in 1557, when the German historian Hieronymus Wolf published his work Corpus Historiæ Byzantinæ, a collection of historical sources.

Дакле, први пут је тај термин примењен 1557. године.

ма слова В у грбу Палеолога немају никакве везе са појмом Визант(ија). за Ромеје би то име било најтежа увреда.

 

[Matt Wolfeys]

ма слова В у грбу Палеолога немају никакве везе са појмом Визант(ија). за Ромеје би то име било најтежа увреда.

Па да. Прозвали су је Византија да би јој смањили углед, јер су Швабе отеле римску титулу.

 

[Statler and Waldorf]

Па да. Прозвали су је Византија да би јој смањили углед, јер су Швабе отеле римску титулу.

тако је. империјални престиж везан је за римско наслеђе. зато су се око тог имена борили и једни другима оспоравали.

 

[vujadin]

ма слова В у грбу Палеолога немају никакве везе са појмом Визант(ија). за Ромеје би то име било најтежа увреда.

Вероватно, јер слово В је од Речи Василије Васил, Цар, Владар, Господар које се користило и за Христа. то би онда био доказ да је ДиКанж намерно правио ту грешку. Ипак би требало боље преиспитати јер је Цариград добио име по старом насељу Визант?. Како се звало царство Александра Македонског?.

 

[Statler and Waldorf]

Вујаднине, ево нађох нешто занимљиво, што нам може објаснити симболику огња (огњила) и крста:

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - МИСИОНАРСКА ПИСМА

11. Писмо
Здравку Т., тежаку, који пита: Шта означавају речи Христове: „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио!“ (Лк 12;49)

Ми често говоримо о огњу зависти, и огњу мржње, и огњу похоте, и огњу сваке опаке страсти. Наравно, тај огањ није донео на земљу Цар истине и љубави Христос. Далеко од тога! Тај нечисти огањ долази од вихора огња пакленога што запљускује и земљу. Христос је донео онај свети огањ, којим је Он од вечности и у вечности пламтео и светлио. То је огањ истине и љубави, огањ чисти, божански, са вечнога огњишта, који се назива Света Тројица. Пламен истине, из кога се разлева топлина љубави. То је огањ којим хришћанин гори али не сагорева, као што је купина у пустињи горела а није сагоревала. То је онај огањ што га је осећао пророк Јеремија у костима својим, што га је неодољиво гонио, да јавља истину Божију (Јер 23;29). То је онај огањ што је сишао на апостоле у виду огњених језика, што је просветио и осветлио просте рибаре и учинио их највећим мудрацима. То је онај огањ, којим је светлило лице архиђакона Стевана и чинило га сличним анђелу Божијем. То је духовни огањ истине и љубави, којим су апостоли и мисионари хришћански препородили свет, оживели леш незнабожног човечанства, очистили га, осветили и просветили. Све што има добра у свету, од тога је огња небескога, што га је Господ бацио на земљу. То је небески огањ, којим се душа чисти као што се злато чисти земаљским огњем. При светлости тога огња ми распознајемо пут; сазнајемо одакле смо и куда идемо; познајемо Оца свог небеског и отаџбину вечиту. Од тога огња срце се наше загрева неисказаном љубављу према Христу, као што су и она два апостола у Емаусу осетили и описали: не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше.* Тај огањ покренуо је Христа да сиђе са небеса на земљу, и покреће нас да се уздижемо ка небесима. Ми смо се сви крстили тим светим огњем, по речи Јовановој: ја вас крштавам водом, а Он (Христос) ће вас крстити Духом Светим и огњем.** Тај огањ ствара у срцу човековом неописиву ревност према сваком добру. Он праведника радује а грешника мучи. И нас он често мучи, све док се потпунце не очистимо од сваке неправде и нечистоте. Јер је писано: Бог је огањ који сажиже грешнике.***

Мир ти и радост од Бога.



________

* ''Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?'' (Лк 24;32)
** ''Ја дакле крштавам вас водом ... Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.(Мт 3;11)
*** ''Јер Бог наш је огањ који спаљује.'' (Јев 12;29)

---------------------------

огњила у српском грбу симболишу божански и свети огањ Христов. тако су огњила коначно проговорила на начин којим савршено објашњавају грбовну целину. говоре и својим именом (огњило - огањ) и својим обликом (С - Србија).

 

[Matt Wolfeys]

Како се звало царство Александра Македонског?.

Он га је вероватно звао "моје царство", а остали су га вероватно звали Александрово царство.

 

[vujadin]

Вујаднине, ево нађох нешто занимљиво, што нам може објаснити симболику огња (огњила) и крста:

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - МИСИОНАРСКА ПИСМА

11. Писмо
Здравку Т., тежаку, који пита: Шта означавају речи Христове: „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио!“ (Лк 12;49)

Ми често говоримо о огњу зависти, и огњу мржње, и огњу похоте, и огњу сваке опаке страсти. Наравно, тај огањ није донео на земљу Цар истине и љубави Христос. Далеко од тога! Тај нечисти огањ долази од вихора огња пакленога што запљускује и земљу. Христос је донео онај свети огањ, којим је Он од вечности и у вечности пламтео и светлио. То је огањ истине и љубави, огањ чисти, божански, са вечнога огњишта, који се назива Света Тројица. Пламен истине, из кога се разлева топлина љубави. То је огањ којим хришћанин гори али не сагорева, као што је купина у пустињи горела а није сагоревала. То је онај огањ што га је осећао пророк Јеремија у костима својим, што га је неодољиво гонио, да јавља истину Божију (Јер 23;29). То је онај огањ што је сишао на апостоле у виду огњених језика, што је просветио и осветлио просте рибаре и учинио их највећим мудрацима. То је онај огањ, којим је светлило лице архиђакона Стевана и чинило га сличним анђелу Божијем. То је духовни огањ истине и љубави, којим су апостоли и мисионари хришћански препородили свет, оживели леш незнабожног човечанства, очистили га, осветили и просветили. Све што има добра у свету, од тога је огња небескога, што га је Господ бацио на земљу. То је небески огањ, којим се душа чисти као што се злато чисти земаљским огњем. При светлости тога огња ми распознајемо пут; сазнајемо одакле смо и куда идемо; познајемо Оца свог небеског и отаџбину вечиту. Од тога огња срце се наше загрева неисказаном љубављу према Христу, као што су и она два апостола у Емаусу осетили и описали: не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше.* Тај огањ покренуо је Христа да сиђе са небеса на земљу, и покреће нас да се уздижемо ка небесима. Ми смо се сви крстили тим светим огњем, по речи Јовановој: ја вас крштавам водом, а Он (Христос) ће вас крстити Духом Светим и огњем.** Тај огањ ствара у срцу човековом неописиву ревност према сваком добру. Он праведника радује а грешника мучи. И нас он често мучи, све док се потпунце не очистимо од сваке неправде и нечистоте. Јер је писано: Бог је огањ који сажиже грешнике.***

Мир ти и радост од Бога.



________

* ''Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?'' (Лк 24;32)
** ''Ја дакле крштавам вас водом ... Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.(Мт 3;11)
*** ''Јер Бог наш је огањ који спаљује.'' (Јев 12;29)

---------------------------

огњила у српском грбу симболишу божански и свети огањ Христов. тако су огњила коначно проговорила на начин којим савршено објашњавају грбовну целину. говоре и својим именом (огњило - огањ) и својим обликом (С - Србија).

Одлично. А да ли то има и у Јевађељу од Мирослава или било ком другом које је преведено на старословенски, јер је то Парабола и треба јој наћи право објашњење. Мислим да није везано за Србију али за С сигурно јесте Значи Христос је Светлост и инвокација треба бити према Светлошћу и то у четри почетна слова С као Светлошћу Светли Слузи Своме.

 

[Statler and Waldorf]

Одлично. А да ли то има и у Јевађељу од Мирослава или било ком другом које је преведено на старословенски, јер је то Парабола и треба јој наћи право објашњење. Мислим да није везано за Србију али за С сигурно јесте Значи Христос је Светлост и инвокација треба бити према Светлошћу и то у четри почетна слова С као Светлошћу Светли Слузи Своме.

изрезбарена огњила се појављују на црквеним полијелејима у 14. веку (колеге су већ наводили примере). њихово значење остало је неодгонетнуто. објашњење да се ради о случајном украсу не делује нарочито убедљиво. а не објашњава ни чињеницу зашто се тај орнамент тако често јавља- и то баш на предмету који носи светиљке. тим пре што улога полијелеја у богослужењима није само практичне природе, него и симболичке. могуће је да огњила указују на светлост свећа које обасјавају унутрашњост храмова, али означавају и Благодатни Огањ, тј. силу Светог Духа (пламене језике који су сишли на апостоле у дан Педесетнице), којом су, по хришћанском веровању, надахнута црквена богослужења. ако настојимо разумети значење неких симбола, онда морамо проникнути у свест људи који су те симболе користили.

 

[vujadin]

изрезбарена огњила се појављују на црквеним полијелејима у 14. веку (колеге су већ наводили примере). њихово значење остало је неодгонетнуто. објашњење да се ради о случајном украсу не делује нарочито убедљиво. а не објашњава ни чињеницу зашто се тај орнамент тако често јавља- и то баш на предмету који носи светиљке. тим пре што улога полијелеја у богослужењима није само практичне природе, него и симболичке. могуће је да огњила указују на светлост свећа које обасјавају унутрашњост храмова, али означавају и Благодатни Огањ, тј. силу Светог Духа (пламене језике који су сишли на апостоле у дан Педесетнице), којом су, по хришћанском веровању, надахнута црквена богослужења. ако настојимо разумети значење неких симбола, онда морамо проникнути у свест људи који су те симболе користили.

Јесте, али термин огњило мало искаче из такве средине. Да ли би могли потражити мишљење од Амфилохија или неког другог веледостојника који више није у служби? Разумем зашто инзистираш на огњилима али ми је чудно како је Кодин користио тај термин кад је опће мишљење да Византија није познавала хералдику?.

 

[Вучићевић]

Јесте, али термин огњило мало искаче из такве средине. Да ли би могли потражити мишљење од Амфилохија или неког другог веледостојника који више није у служби? Разумем зашто инзистираш на огњилима али ми је чудно како је Кодин користио тај термин кад је опће мишљење да Византија није познавала хералдику?.

"Јер Бог наш је огањ који спаљује."
Српски мото!

Па није то француски назив шарже, већ је он навео крс и четири предмета за паљење ватре. Ми их зовемо огњила, латини оцили, а и грци имају реч за ту врсту упаљача. Какве везе то има са хералдиком?

 

[Statler and Waldorf]

Јесте, али термин огњило мало искаче из такве средине. Да ли би могли потражити мишљење од Амфилохија или неког другог веледостојника који више није у служби? Разумем зашто инзистираш на огњилима али ми је чудно како је Кодин користио тај термин кад је опће мишљење да Византија није познавала хералдику?.

није познавала хералдику, али јесте познавала симболе. зато се као обележја достојанства срећу и двоглави орлови и кринови, мада не у грбовној представи, јер нису на штиту. ипак, и без тога они имају одређено значење, које се може објаснити. у том смислу и огњила која Кодин помиње морала су имати неки смисао. свакако њихов смисао је био у непосредној вези са крстом који су окруживала и с којим су чинила јединствену целину. мислим да овај пример са царским заставама, као и примери са црквеним полијелејима могу да нас наведу на одређени закључак.

 

[Вучићевић]

објашњење грба нашим ''страдањем кроз огањ (од огња) због крста'' потиче од Витезовића. од њега су преузели Жефаровић (тј. Ненадовић Млађи), а потом прихватили и Карађорђеви устаници па се такво поимање задржало у свести Срба кроз цео 19. век. сматрам да је учени Хрват ипак погрешио. и то из више разлога. прво, таквим тумачењем супротставио је огњила крсту па су делови грбовне целине постали међусобно сучељени елементи. тиме их је довео у антагонизам, уместо у склад. у односу на ординарију огњила су добила негативну конотацију, што је хералдички неприхватљиво. друго, у западној симболици крст је пре свега оруђе (Христове) патње и страдања, док је у свести источних хришћана крст знак (Христове, а кроз Њега и наше) победе и тријумфа - crux invicta. не треба да нас чуди што је једном језуити било блиско ово прво схватање, али сумњам да је и Псеудо-Кодин размишљао на сличан начин. зато и кажем да се треба вратити тамо где је све и настало - у Цариград на почетку 14. века. треће, Витезовић је сасвим занемарио чињеницу да су огњила canting arms (armes parlantes) - шарже које говоре, које својим називом или обликом указују на име грбоносца (то је случај и код бугрундских војвода и код фирентинских Ачајуола). можда њихов облик у илирским грбовницима није ни мало случајан. треба и то имати на уму.

што се тиче тумачења о ''одбрани крста огњем'', ту је Вујадин сасвим у праву кад каже:



-------------------------



такав мото је утемељио Павао Ритер Витезовић. то што су га Срби прихватили не значи да је тиме загонетка и решена. јер да је решена, не би се њоме бавили Соловјев и Палавестра.



апсолутно си у праву, огњила морају да проговоре. а каквим ће речима проговорити, зависи од тога колико смо у стању проникнути у ромејски дух, коме су сакралне инвокације својствене, јер су они у рат ишли са иконама и светачким ликовима на заставама.



тај грб је постојао много пре него су се Срби с Карађорђем дигли на оружје.

Ми као држава баштинимо тај грб од првих државних институција које су га носиле. Пре устанака нисмо били ни близу државе, а у доба Краљевине Србије 1718. - 1739 грб те аустријске територије била је вепрова глава. Црква је нешто друго од државе.

Иначе, ја нисам мислио да је са Витезовићем мистерија решена, шта су означавала огњила раније, грчко ватрено оружје или нешто друго, остаје питање, али Витезовићево тумачење је једино које се односи на грб и знали су га оснивачи државе. А огњило је увек означавало огњила, а због чега је било на ромејској застави нема директне везе са огњилом као шаржом. Којико ја знам, крст са огњилима на штиту, као хералдички исправан грб, нацртан је након Кодина, те не значи да би смисао огњила на застави одмах могли да препишемо и хералдици. Шта ако је стварно симболисало ново оружје, неће ваљда хералдика такво тумачење да прихвати?

 

[Вучићевић]

није познавала хералдику, али јесте познавала симболе. зато се као обележја достојанства срећу и двоглави орлови и кринови, мада не у грбовној представи, јер нису на штиту. ипак, и без тога они имају одређено значење, које се може објаснити. у том смислу и огњила која Кодин помиње морала су имати неки смисао. свакако њихов смисао је био у непосредној вези са крстом који су окруживала и с којим су чинила јединствену целину. мислим да овај пример са царским заставама, као и примери са црквеним полијелејима могу да нас наведу на одређени закључак.

Да дечанском полилеју нема ни крстова ни огњила, а нарочито нема неке целине. Место што гледате цртеж, погледајте фотографију полилеја.

Ево полилеј из 19. века, многима ће деловати као огњила, али и даље се ради о истим украсима, гранчицама које цете наћи као метод за украшавање веома популаран и данас. Значи полилеј нема везе са нашим грбом!

 

[Statler and Waldorf]

Ми као држава баштинимо тај грб од првих државних институција које су га носиле. Пре устанака нисмо били ни близу државе, а у доба Краљевине Србије 1718. - 1739 грб те аустријске територије била је вепрова глава. Црква је нешто друго од државе.

Иначе, ја нисам мислио да је са Витезовићем мистерија решена, шта су означавала огњила раније, грчко ватрено оружје или нешто друго, остаје питање, али Витезовићево тумачење је једино које се односи на грб и знали су га оснивачи државе. А огњило је увек означавало огњила, а због чега је било на ромејској застави нема директне везе са огњилом као шаржом. Којико ја знам, крст са огњилима на штиту, као хералдички исправан грб, нацртан је након Кодина, те не значи да би смисао огњила на застави одмах могли да препишемо и хералдици. Шта ако је стварно симболисало ново оружје, неће ваљда хералдика такво тумачење да прихвати?

ти си се усмерио на грбоносца (Србију), а ја сам се усредсредио на грб. у случају крста са огњилима грбоносац нам не може објаснити њихово значење, јер их је и сам наследио као већ формирану знаковну композицију. ми се можемо правити слепи и занемарити оно што Псеудо-Кодин наводи у свом делу и тврдити да је све почело са илирским грбовницима и каснијим Витезовићевим тумачењем. међутим, историјски извори нас демантују. у том смислу крст са огњилима је пренет на штит (и тако постао грб) након Кодина, али је смисао тој целини утврђен у време Кодина (а можда чак и раније). слично је и са орлом. он је симбол врховног владарског ауторитета био много пре него је завршио на грбовима европских царевина.

 

[Statler and Waldorf]

Да дечанском полилеју нема ни крстова ни огњила, а нарочито нема неке целине. Место што гледате цртеж, погледајте фотографију полилеја.

Pogledajte prilog 341740

Ево полилеј из 19. века, многима ће деловати као огњила, али и даље се ради о истим украсима, гранчицама које цете наћи као метод за украшавање веома популаран и данас. Значи полилеј нема везе са нашим грбом!

полијелеји можда немају непосредне везе са нашим грбом, али имају са загонетном шаржом у том грбу. на бројним полијелејима из 14. века (то је доба кад Кодин пише своје дело) појављује се изрезана огњила. та огњила очигледно нешто значе и нису ту сасвим случајно. њихов смисао може се разумети ако се схвати улога полијелеја у богослужењу, а то је немогуће без сагледавања дубље хришћанске симболике.

 

[vujadin]

Original postavio Statler and Waldorf

није познавала хералдику, али јесте познавала симболе. зато се као обележја достојанства срећу и двоглави орлови и кринови, мада не у грбовној представи, јер нису на штиту. ипак, и без тога они имају одређено значење, које се може објаснити. у том смислу и огњила која Кодин помиње морала су имати неки смисао. свакако њихов смисао је био у непосредној вези са крстом који су окруживала и с којим су чинила јединствену целину. мислим да овај пример са царским заставама, као и примери са црквеним полијелејима могу да нас наведу на одређени закључак.

Можда би се требали вратити мало на Вукашинов Грб. Вукашин се родио на дворуЈелене Уроша првог како наводи један немачки родослов да је Мрња био благајник код ње (1980-1989) а Вукашин се родио кад је Јелена још била у животу. Мало ми је чудно зашто се Грујић прихватио да обради грб Неког Мрњаћевића тобоже потомка Мрњаћевића?. Плус тога Вукашин је имао и сестру која се звала Јелена. Ни Вукашинов грб није објашњен а Орбин и ДиКанж се позивају баш на тај грб,