Многи су дали одговор на то питање, или покушали дати. Мени су ту најинспиративнија, колико год контроверзна и у неким аспектима и претерана (или чак недокучива) разматрања Флорина Курте. У то време, позне антике и раног средњег века, Словени су групација коју су Римљани и други препознавали да обитава у прекограничним територијама, према Висли и Дону. Да ли су имали јединствену свест о припадности Словенству, па чак и користили тај етноним као ендоним, није познато. Оно што можемо рећи, додуше, без обзира на то какво су становништво Стари Словени затекли на подручју југоисточне Европе, да нису затекли „Склавене“. Ниједан једини историјски извор не указује да се перцепција о том народу (или заједници народа) односила и на становништво европских римских територија.
Друга је ствар што многи људи данас поједностављују народе тако што их представљају као
заједницу која прича једним језиком, са ISO књижевним стандардом. И иако су племена у античко доба често била и, мултиетничка (нпр. код Хуна
lingua franca је био неки германски језик) па тако свакако и полилингвистичка, посебно када говоримо о „скитачким“ заједницама, људи их данас третирају као да се ради о модерним нацијама. Па ето,
Словен у VII столећу из неког разлога мора бити
житељ који прича словенским језиком, без обзира на то где он живи, иако нема претераних основа за такво гледиште.
И још је гора ствар што ти људи, који су често врло наклоњени новоромантичарским интерпретацијама историје, традиционалистички доживљавају своју нацију тако што је стриктно везују или идентификују са језиком. Па је тако Србин онај ко прича српски, а чим говори нешто мало другачије, онда је туђ. Ту, нажалост, не постоји свест о свеукупности националног наслеђа као таквог, где језик као средство комуникације свакако заузима итекако значајно место (али далеко од тога да је једина национална компонента), на основу чега би српски народ могао на сасвим пристојни начин „присвојити“ не само антично наслеђе романохеленистичке цивилизације, па и старобалканских култура, већ и фамозне Старе Европе у Подунављу. Али не; из разлога што уопште не постоји такво поимање друштвене заједнице као заокружене целине коју сачињава читави мозаик елемената, већ само мора бити становник Чилеа и шпански амбасадор (а у чијем случају се, замислимо, ради о Баксијцу заправо, који приватно у својој кући шпански језик уопште ни не користи) у Моксви припадник истог народа, овде се мора
лингвистички словенизовати све што долази пре појаве Словена, како би било, је л' те,
наше. Па тако морамо прогласити да су словенски причали и Трибали и ни мање ни више но Винчанци, јер би у супротном то било из неког разлога туђе (иако је огромна већина европских нација, укључив и суседне, у доминантној мери напустила такво гледиште на нацију, објективно застарело).
О језицима старобалканских народа не знамо бог зна шта, због чега је то све у толиком домену врло тешке опскурности. Постоје озбиљни истраживачи који ту покушавају малчице докучити ослањајући се на између осталог компаративну лингвистику. Код нас је велико име иза себе оставио на том пољу чувени Милан Будимир. Овде смо на форуму се малчице и играли неким речима (пошто стицајем околности познајемо неколицину речи, или оних за које барем са извесном дозом сигурности можемо рећи да су старобалканске) и показали да ту постоје неке конекције.
Sumljivi tip је изнео једно врло занимљиво и смело становиште да су ту постојале извесне значајне сличности у стаблу индоевропских народа, услед којих је калемљењем, мешањем речи сличног корена, дошло до нових које су користили Јужни Словени. Све је то врло занимљиво, клизав терен којим се велики умни људи баве и које треба испитати. Али тврдња да су Словени који су населили ове просторе затекли становништво које практично није било нимало романизовано (да су ти процеси из неких мистериозних разлога
прескочили само јужнословенске крајеве, који се узгред буди речено налазе у најдиректнијем суседству Римљана и Хелена) и које говори језик домало потпуно идентичан (sic!) дошљацима, пука је фантазмагорија за коју не постоје апсолутно никакви (ни трунке) јасни докази.
А да се вратим на сам почетак јер сам већ малчице превише отегао, тиме и сличним темама су се бавили разни историчари...између осталих и Јадран Ферлуга и константно већ помињани Тибор Живковић.
Није да сам баш толико упућен у резултате генетских истраживања, али прилично сам сигуран да ово што си написао није тачно.
Негде у панонским поднебљима, мада могуће је и да се ради о рејону делте Дунава у источној Румунији.
И нема проблема; ту нису само Грци, Енглези и Латини, већ и Јермени, Сиријци и други.
