Црногорци - Срби или посебан народ

[Pantelić Nebojša]

Bane. Saljem reputaciju. Aczubuka hahaha, ima mnogo reci, a ustvari tri nategnute reci i osecam da smisljaju mesecima 3,4 novih reci.

 

[sumljiv_tip]

Pa ne samo da može, već i mora. To je kritika izvora; sve ostalo je zalazak u sferu zloupotreba, ili put ka onim poprilično smešnim zaključcima koje su potpisali Andrijašević i Rastoder.



Naravno da ne znači; štaviše, suverenitet Travunjana (tj. travunjske dinastije) proizlazi iz Srba. Verovatno je brak između Krajine Belojevića i srpske princeze bio ključni momenat, na koji su se vraćali, kada god je bilo potrebno dokazivati da nisu više bili Srbi. S druge strane, seti se putanje Mihaila Viševića i insistiranja na rodu Licika od Visle. Tu vidimo dva pristupa:
1) Zahumska dinastija ima slavno poreklo, dakle ono koje se ili sa srpskom može meriti, ili je, verovatno, još čuvenije
2) Travunjska dinastija je sa srpskom orođena.
Travunjani nemaju potrebe izmišljati neku tradiciju kao ona koju imaju Zahumljani (stvarna ili bez osnove). Inače, verovatno je da su do IX i X stoleća imućne porodice rodovske aristrokratije imale svoje legendarne tradicije, od Visle, Odre, Laba, itd...a po potrebi, izmišljali su ih ukoliko je trebalo nadjačati i dokazati nekoj drugoj da je tvoja loza slavina i čuvenija. To je učinio i Mihajlo Višević (bez obzira je li poreklo njegove familije s očeve linije potpuna fikcija), jer su se, verovatno, Zahumljani izborili za svoju nezavisnost od Srba silom, dok se u slučaju Travuije došlo na kompromis i umesto fides (koja je, verovatno, bila prouzrokovana silom, bilo osvajanjem travunsjkih Slovena, bilo izazivanjem njohovog šampiona u dvoboj ili tako nekako) bilo je uvedeno savezništvo mešanjem krvi travunjske i srpske dinastije. To ne znači nužno da (po Zahariju) Travunija i pre 743. godine nikada nije bila u srpskim rukama; možda se radilo o stanju koje je bilo uslovljeno nekim primirjem između Srba i Travunjana, tokom prve polovine VIII stoleća. A možda ni još uvek nisu Srbi nikada bili proširili svoju vlast nad Travunijom.



Opservacija koju si napravio ima smisla, ali ne može biti nikakve sumnje da danas imamo mnogo bolje razumevanje izvora, jer nikada u istoriji nije toliko vizantologija i porfirogenitologija bila razvijena. Ovo gledište koje je u skorije vreme kod nas Živković uobličio, jedino je koje pruža konzistentno, dosledno objašnjenje, razumljivo i komplementarno svim istorijskim izvorima. Sva druga gledišta oslanjaju se na gomilu pretpostavki, zažmurivanju na jedno oko (a ponekad i oba) i, najblaže rečeno, filozofiranju (videti Istoriju Crne Gore koju sam već naveo kao primer toga). A to nema nikakve veze sa sa tendencijom da se svuda u svetu naija percipira kao nešto striktno građanski, čak i osuđujući drugačije percepcije koje prelaze države granice, već sa, prosto, činjenicom da se može govoriti samo u onim okvirima koje neki istorijski izvor dopušta.

Ovde sad ne govorim samo o Porfirogenitu, već o svim vizantijskim izvorima, da se vratim i na temu. A to je ko su Dukljani. Ne može biti sumnje da oni nikakve predstave nisu imali o etničkim prilikama na ovim prostorima. Nije stvar uopšte ni postoji li „etnički Srbin“ u IX i X stoleću (odvojeno od političkog), već da to ni na kraj pameti nije bilo Romejima, pa tako ni Porfirogenitu. Sve su to za njih bili jedan te isti, jedinstveni narod, koji on zove Slovenima. Pozniji izvori za sve stanovnike ovih slavinija kažu da su Srbi ili Hrvati, koristeći sinonimno oba pojma, jer oni nisu smatrali Srbe i Hrvate zasebnim narodima. Da je to definitivno slučaj i kod Porfirogenita, kao što već rekoh, najjasnije ukazuje glava o Travunjanima, koja hronološki određuje od kada pa do kada su oni Srbi, te najdirektnije dovodeći to u vezu sa pitanjem srpske vlasti nad njima. Tvrditi da je kritika izvora nebitna i kako se sve može ostaviti po strani, pa potom izađi sa stanovištem da je jedino bitno što se tamo neki (a niko ne zna u kakvom kontekstu i kom značenju) Srbi pominju između Cezine i Boke, nije nešto što bi ozbiljna istoriografija trebalo da dozvoli. Tu nema razlike između tog gledišta i onog Adžićevog u vezi Dukljana, ili Savića Markovića Štedimlije i sličnih koji bi uzeli tzv. Crvenu Hrvatsku i na osnovu nje dosledno tvrdili da su Crnogorci, obrni-okreni, Hrvati.

Cudno mi je da neko nazove nekog necijim potomkom, samo zato sto je taj vladao njime jedno kratko vreme, zaista iskljucivo jezicki govoreci, tesko je oteti se utisku da Porfirogenet hoce da nam kaze kako su ti Srbi i naselili te srpske drzavice. Mozda sam samo ja "nastimovan" da rec "potomak" posmatram kroz krvu vezu. Da li postoje drugi vizantijski izvori gde se koristi rec "potomak" i sta ta rec tamo znaci?, krvnu ili simbolicku vezu
Naravno ako su Srbi i naselili tu famoznu Paganiju, to ne mora biti neka brojna selidba, pa vidimo na CG plemenima sada uz pomoc genetike, kako jako mali broj ljudi moze da brzo prosperira i zauzme neko podrucje. A opet, eto imamo primer ruskih drzava, gde cepanje neke drzave niposto ne znaci da prvobitno ime "Rus", nestaje i tradicija vezana za to ime.

Sad razmisljam, da ti se ne cini da su Zivkovicevi kriterijumi kada je DAI, i generalno Srbija, u pitanju razliciti na zapadu i na istoku, naime, dok na zapadu vrlo je restriktivan, eto Srbi nesto kratko vladali nekim drzavicama i sada su te drzavice "potomci" Srba, dok mu recimo na istoku nije problem da glavni grad Srbije pronadje u Metohiji, za Macvane kaze da su odmah se asimilari u Srbe, direktno, bez prvo "slovenstvovanja", itd.

 

[Pumpaj Dinstanović]

A da te pitam nešto Slavene, mada iskreno radije bih ovo pitanje postavio dvojici Novaka - Ako već Petrovići i Balšići nisu osećali duhovnu povezanost sa Svetim Savom (što je naravno laž), da li postoje ikakvi dokazi da su imali duhovnu povezanost sa Svetim Jovanom Vladimirom i da li su ga igde spominjali? Pogotovo što vidimo da se dvojica Novaka stalno pozivaju na Duklju i na hiljadugodišnju državnost Crne Gore, pa da li postoje neki konkretni dokazi da im je Jovan Vladimir bio bliži od Save i da su ga više cenili i veličali?

Apsolutno ne. Ne samo da nije bilo nikakve duhovne povezanosti sa Vladimirom, no nisu ga nikada ni pominjali. Nakon Nikolinog pokliča iz Virpazara na srpski Bar, na srpsko more i zauzeća grada, kada su mešteni tom prilikom pružali Vladimirov krst da ga dodirne, on je možda čak bio u fazonu a ko vam je taj, da se malice šaljivo izrazim. Sa Jovanom Vladimirom Crnogorci se, ne računajući na neke ljude koji su živeli u samom rejonu Prečiste Krajine i bili, aproksimacijom stvari, u prilici da generacijski prenose kult Sv. Jovana Vladimira (najranije možda i još od XVI stoleća) upoznavaju tokom XX stoleća, a koncem njega, kao i u ovom veku u kojem sada živimo, gradi se jedna široko poznata slika o njemu. Upravo smo mi svedoci, sada, u 21. veku, konstrukcije nacionalnog mita o Vladimiru Dukljanskom u Crnoj Gori. Čitavi niz objavljenih tekstova, značajnih video priloga, emisija, itd...nema svrhu da prosto edukuje Crnogorce (i uopšteno građane Crne Gore) o nečemu što je u vreme jugoslovenske države, pa čak ni pre nje, bilo suzbijano ili ukriveno, već se radi o genezi modernog crnogorskog nacionalnog bića, a u čijoj bi nacionalnoj mitologiji tzv. „Sv. knez Vladimir Dukljanski“, jedna neistorijska ličnost, koja kao takva nikada nije postojala (kao što je i normalno u ovakvim slučajevima, naravno) zauzimao jedno vrlo značajno mesto. Slično onoj koju ima (odnosno koju je zadobio) knez Samon kod Slovenaca, recimo.

U vezi celog narativa koji grade crnogorski nacionalisti; citiraću ovde Vuka Uskokovića, koji je ovo sjajno poentirao povodom proslave hiljadugodišnjice Vladimirove pogibije u CANU:

To se možda i ponajbolje da vidjeti na najskorijoj, crnogorskonacionalističkoj aproprijaciji sv. Jovana Vladimira, koja, hoteći da ga „spasi” od srpskog nacionalizma”, zapravo ostaje unutar diskurzivnog okvira koji je on zadao i ponavlja njegove istoriografske greške. Međutim, za razliku od srpskog nacionalizma, kom je sv. Jovan Vladimir jedan periferni produžetak unazad u istoriju već formiranog nacionalnog narativa, za crnogorski nacionalizam sv. Jovan Vladimir jeste ime upisano u „krsni list crnogorske istorije i književnosti”, Ljetopis popa Dukljanina. Paradoksi te interpretacije istorije brojni su; pogledajmo neke. Za tu je interpretaciju i lokalni, slabo dokumentovani kult sv. Jovana Vladimira u zaleđu Bara i Ulcinja dokaz nacionalnog kulta sv. Jovana Vladimira. Oskudnost izvorâ o kultu sv. Jovana Vladimira u Crnoj Gori, i odsustvo ikakvih naznaka da se narodni kult ikad raširio dalje od onoga gdje ga danas nalazimo, postaje upravo dokaz da je kult sv. Jovana Vladimira bio „državni kult” vojislavljevićke Duklje; od nas se hoće da vjerujemo da su rani Nemanjići, dok su vodili osjetljive diplomatske poslove oko sticanja kraljevske krune od pape, pred kojim su se pozivali na kraljevski status prethodne dinastije, u samoj Duklji zatirali katolički „državni kult” te iste dinastije; da li je to možda, slijedeći logiku takvog metoda, radila i (uslovno rečeno) katolkinja Jelena Anžujska, pokroviteljka franjevaca i obnoviteljka, zajedno sa sinovima Dragutinom i Milutinom, vojisavljevićke nekropole benediktinske opatije sv. Sergija i Vaha? Dalje, postojanje tog kulta u susjednih naroda tretira se kao neka vrste kulturne pozajmice, istovremeno svjedočanstvo „crnogorsk[e] multikonfesionaln[e] duhovnost i naš[eg] savremen[og] građansk[og] ekumeniz[ma]” ali i jasne nacionalne pripadnosti sveca; tako sv. Jovan Vladimir više pripada onim djelovima Crne Gore koji su prvi put čuli za njega u XIX vijeku nego Albaniji i Makedoniji u kojima se vjekovima poštovao. Već navođena kritika koju je Trajković Filipović uputio sprskonacionalističkom čitanju sv. Jovana Vladimira koristi se za pravdanje crnogorskonacionalističke. Ovo navodim više za ilustrovati romantičarski nacionalistički diskurs o prošlosti nego za raspravljati o samim ovim tezama. Te apsurdne ideje dolaze otud što romantičarski koncept nacije i države stavlja znak jednakosti između nas i ljudi iz prošlosti koje percipiramo kao svoje, tumačeći i nas i njih kao plodove istog nacionalnog duha.

Državotvorni crnogorski kult Jovana Vladimira jedna je fabrikacija najnovijeg vremena. Ili, što bi Ćosović rek'o, nema ga ni u kalendaru Crnojevića, ni Petrović-Njegoša (iako ima Sv. Save, Nemanje i Dečanskog). Naravno, to je nekima poznato, te zbog čega oni pokušavaju fantazmagorijama popunjavati prazan prostor. Jedan od najvećih fenomena krivotvorenja istorije jeste korišćenje rupa da se popune, ali ne logički izvedenim zaključcima, već maštom. U ovom slučaju to je, uz svest da nije postojao Vladimirov kult kod Crnogoraca, to objašnjava tvrdnjom da je on, navodno, bio uništen zahvaljujući Nemanjićima posle XII stoleća. Tu budalaštinu, koja se ne zasniva ni na jednom jedinom dokazu, posebno je popularizovao Dragoje Živković u Istoriji crnogorskog naroda, a koju je u svojoj kritici pošteno „iskasapio” Sima Ćirković. Kao što Uskoković dobro poentira, to se očekuje od dinastije koja je svoje pretenzije zasnivala na dukljanskoj kruni i koja je upravo grobnice i zadužbine dinastije Vojislavljević izdržavala i darivala. Da ni ne govorimo o tome da se iz najstarijeg žitija Sv. Vladimira (kad god ono bilo nastalo) uopšte ne razaznaje nikakva državnička poruka (kakva, s druge strane, provejava kroz nemanjićke hagiografije) da bi se uopšte moglo u tom smeru i teoretisati.

No, da dodam još ovde, u vezi čitave diskusije oko toga čiji li je Vladimir, dve vrlo bitne činjenice:
1) Kada je bilo odlučeno da pravoslavni kult Sv. Jovana Vladimira, obeležavan u Albaniji i nekim pojedinim obližnjim krajevima, dobije svoje žitije, zašto su autori u njemu pisali o Vladimiru kao o Srbinu? Govorimo o Albancima, Cincarima, Grcima i Slovenima pravoslavnima u nadležnosti Ohridske arhiepiskopije, dosta izvan domašaja Srpske crkve. U celom tom razvoju hagiografija, od 1690. do 1868. godine, nigde se Vladimir ne vezuje za „Duklju”. On je vladar Srba ili Bugara. on je car Albanije, sin Stefana Nemanje; u njemu se ogleda i Nemanjin lik progona bogumila. Dukljanski prostor je u pravoslavnoj hagiografskoj tradiciji samo maleno područje gde se Vladimir sukobljava sa vizantijskim carem Vasilijem (976-1025). Dakle u svakom izvoru za predaju koji je postojao (i izvan domašaja srpskog crkvenog i državnog uticaja), nema ni u tragovima dukljanskog državotvotvornosti. Štaviše, kitajski mitropolit Kozma (u službi arhiepiskopa ohridskog Germana) u svom tekstu piše da je pronašao da se i u srpskim knjigama može pronaći o životu i čudima ovog sveca, istučući da se kod Srba bolje poštuje Vladimir nego kod Bugara:

εἰς δὲ τὰ Βιβλία τὰ σέρβικα σώζεται καλλίτερα ὁ βίος καὶ τὰ θαύματα τοῦ ἀγίου

2) U srpsku istoriografiju Jovan Vladimir nije ušao u XIX stoleću, već se tu nalazi od najranijih početaka, usatkan u državno-pravno istorijsku percepciju Srbije, ako se već o tome insistira. O srpskom kralju Vladimiru piše Jovan Rajić detaljno pre 1768. godine:

Vladimira nalazimo i kod Pavla Julinca:

Ono što bi trebalo da bude pravo pitanje, ako već govorimo o tome ko je kada čuo i pre koga poštovao Vladimira..tj. stavimo to sve kroz tu prizmu Adžićeve romantizovane percepcije povesti, onda je jedini zaključak koji se može izvesti da Crnogorci pokušavaju „ukrasti” Jovana Vladimira i njegovo nasleđe od Srba.

 

[Лекизан]

Ne postoje nikakve indicije da su Romeji tako to percipirali. Za njih gubitak i dobitak Srpstva zavisio je od prelaska nekog Slovena u susednu župu, odnosno podvrgavanje ili gubljenje suvereniteta srpskog vladara. Nije postojala ikakva svest da se tu radi o Dukljanima, Travunjanima i dr. kao o zasebnim narodima sa potpuno drugačijim etničkim obeležjima. Naprotiv, ne samo da postoje vrlo jasne veze između političkog i narodnog, no mi po pitanju ranoslovenskih državica ta dva doslovno ne možemo uopšte ni razdvojiti.

Ромеји су их перципирали искључиво са политичког аспекта и цео тај документ је и настао за потребе владања појединим политичким јединицама царства, њима етничка припадност појединих кнежевина и жупанија није била толико битна, међутим како се спис бави периодом дужим од три века поменуто је и порекло народа тих територија тако да нису без везе тамо поменути Срби као становништво Паганије и осталих склавинија које се помињу невезано за географско име те кнежевине.Уосталом и други каснији документи попут Поваљске листине и Поваљског прага говоре нам о српском присуству на том подручју.Као што видимо није се тај народ тамо одродио од Срба, остао је исти чак се и приближио примањем хришћанства.

To sve ide uz premisu da su za Vizantince to bile nekakve etničke odrednice, a ne političke, a za sada ne postoje nikavi dokazi da su oni ove narode tako percipirali. Naprotiv, glava o Travunjanima, koja Srpstvo direktno veže za suverenitet srpskog vladara, to najindikativnije ukazuje.
Kada čitamo izvore, mi ih ne možemo razdvojiti od pisca. Nije dovoljno samo pročitati nešto i reći paf, to su Srbi i gotovo, zato što to otvara jedan celi niz pitanja, npr. šta je Srbin u IX veku? Šta to znači i za koga? Naravno, to je jedna vrlo široka tema, ali da se vratim na vizantijske izvore, nije dovoljno reći samo, tipa, Pagani su Srbi. Potrebno je odgovoriti na pitanje šta su Srbi za Porfirogenita. Šta su, uopšte, narodi za njega i korpus pisanih izvora kome on pripada? Samo zalaskom u glavu pisca (koliko je to moguće) dolazimo i do poruke.
Inače, treba imati na umu da mi uopšte nemamo domaće izvore iz ranog srednjeg veka, a svakako ne iz vremena pre početka slovenske pismenosti. To znači da se nalazimo u sličnoj situaciji kao iz vremena grčko-rimske epohe, u kojoj sva saznanja iz pisanih traova o Ilirima, Tračanima i drugim narodima Slovenskog juga crpimo iz tih, stranih izvora. A da li to znači da postoji nekakav ilirski narod od Istre do Epira, objektivno govoreći? Ne znači. Znači samo da su ih Rimljani tako percipirali, a u te velike zajednice, kojima bi trebalo dodati i Tribale i još neke, oni su strpavali svakojake zajednice. Tako da, ono što je ključno jeste uvek analizirati šta je to za pojedinačnog autora i uopšteno korpus izvora kojem on pripada (ako se mogu takvi obrisi napraviti, naravno). U slučaju drevnih Ilira, recimo, otkrivamo da postoje Iliri u užem smislu, koji sačinjavaju samo jedan maleni deo tih tzv. Ilira.

Па ја ти о томе и говорим не видим ништа спорно.Једина етничка одредница у том документу су Срби и ниједна више ( онај део о Паганији и кнежевинама око ње а не у целом документу да не буде забуне), тако да су и Ромеји, њихов владар и његова администрација, били упознати са народом Срба који живи у више самостално организованих кнежевина, и то је ако мене питаш и главна ствар у целом овом документу што се Срба тиче, и због тога је он за нас тако значајан, и оне су се временом смањивале или повећавале на рачун суседних, а за те политичке целине Ромеји су увек били заинтересовани због ширања своје политичке моћи и експанзије.
Србин је, као и припадник било којег другог народа у средњем веку, објективно сагледан чинилац српског народа према расположивој историјској грађи, а за Пагане се без дилеме може рећи да су припадници српског народа и тако део српског културног наслеђа.
Измишљање топле воде и цепање длаке на четворо и то без икаквог разлога и историјског основа, јер се мало о том периоду и зна, нема никавог смисла.

 

[Pantelić Nebojša]

ИН4С: Гојко Раичевић. Зашто не поштујем државну химну.

 

[Demagogic]

Никаква логика нити историјска свједочанства не помажу у дискусији с дукљанима, штовише, примјећујем да су из године у годину све луђи. Прије су тврдили како је Његош посрбио Црногорце под утицајем Симе Милутиновића (наравно, лукавштина дукљанска би сагледавала црногорске границе из 19. вијека из брозовско-анојевске перспективе, па тиме желе рећи да су Његош и Симо "посрбили" чак и "Црногорце" у Ровцима, Кучима, Херцеговини итд), а сад тврде како су 1918. Срби окупирали и убијали Црногорце, те их "присиљавали" да постану Срби.
Чекај сад мало, ако су Црногорци "посрбљени" у доба Његоша, онда су они 1918. дефинитивно били Срби, јер Србина Србином чини осјећај припадности српском народу, а не генетика (у супротном би босанско-херцеговачко-далматински католици били већи Срби од православаца, јер имају више словенских и мање палеобалканских хаплогрупа него они), стога су Црногорци били Срби ако су се осјећали Србима, па самим тим сваки могући злочин који Србијанци почине над Црногорцима не може бити окарактерисан као злочин на националној или расној основи! У том случају је сваки сукоб Срба из Шумадије и Црне Горе био братоубилачки рат између Срба. Јер ако је тебе неко "посрбио", то значи да си Србин. Посрбити неког не значи натјерати га да буде Србин, јер то онда није асимилација, то је принуда. Ирцима су одузета сва обиљежја која их чине засебним народом у односу на Енглезе (вјеру ту не рачунам, јер Ирац може бити и протестант), па опет за њих не кажемо да су англицизирани, јер и даље имају свијест о себи као о Ирцима, не сматрају се Англосаксонцима. А дукљани тврде да је Његош просто "убиједио" Црногорце да су Срби.
Па ако је тако, онда су они 1918. свакако били једнако Срби као што су то били и Шумадинци и Босанци, чак и да су прије тога били Кинези. Онда сви сукоби из 1918. и каснијег периода могу бити само унутарсрпски.

 

[Господар аналитичког ума]

Evo mog doprinosa temi.

Manje više Slaven je pokrio dosta stvari ali ja bih uputio na tekst Branislava Đurđeva koji se nalazi na montenegrina net koji je po meni potpuno nezasluženo skrajnut. Radi se o raspravi objavljenoj u časopisu Istorijski zapisi povodom knjige Špire Kulišića O etnogenezi Crnogoraca gde se obračunavasa Kulišićem i Rotkovićem o hiljadugodišnjem trajanju crnogorske nacije i naroda, ali u isto vreme obračunava se i sa autorima koji negiraju istorijsku utemeljnost crnogorske nacije i vezuju je isključivo za NOR 1941-1945.
Verovatno je zato skrajnut jer udara u nacionalnu ostrašćenost i srpskih i crnogorskih nacionalista. Inače ta rasprava i okrugli sto povodom knjige održana je početkom 80-ih u vreme SFRJ.

Ukratko i pojednostavljeno veoma, istorijski početak proces formiranja crnogorskog naroda (dakle početak) vezuje za vladavinu poslednjih Crnojevića, a naročito za crnogorski sandzak koji će dobiti autonomiju u okviru -Osmanskog carstva sa filridzijskim statusom- statusom slobodnih seljaka. Odbrana te autonomije stvoriće crnogorski narod ujedinjenjem plemena oko crnogorskog vladike i opštecrnogorskog zbora u Staroj Crnoj Gori koji će postati kasnije politički centar borbe za okolna brđanska i hercegovačka plemena koja će mu gravitirati. Do dolaska Turaka ne postoje Crnogorci kao etnička grupa. U katunima Stare Crne Gore žive Vlasi u župama Sloveni/Dukljani/Zećani/Srblji.
Dolaskom Turaka dolazi do migracija stanovništa, spuštanja vlaških katuna u župske predele, mešanja vlaškog sa župskim stanovništvom, formiranja knežina iz kojih će se razviti plemena, iz plemena narod, i to narod koji će se 200 godina boriti za svoju državu i istupati pod tim imenom pred drugim narodima Turcima Mlečanima Rusima Englezima. Za sve to vreme crnogorske etnogeneze Crna Gora zajedno sa okolnim plemenima biće preko crnogorskog vladika i Pećke patrijašije pod snažnim zračenjem srpske srednjevekovne državne tracije Nemanjića.Taj uticaj nije rezultat nikakve zavere protiv crnogorskog nacionalnog bića nego jednostavno kulturnoistorijski proces utemeljan u nemanjićkoj stvarnoj prošlosti i istorijskog prisustva srpske crkve od tog vremena u Crnoj Gori. Ipak ispod srpske kulturne sfere razvijaće se nova državna i autentična etnička i politička samosvest. Crna Gora će probiti svoje regionalne granice i identitet stvaranjem zajedničke države sa brđanskim plemenima koja će se zvati Crna Gora i Brda a kojoj je će posle Berlinskog kongresa pridružiti i hercegovačka plemena. Od ta tri elementa u crnogorskom državnom okviru razviće se moderna crnogorska nacija koja će posle Prvog svetskog rata odvojiti od srpske nacije u konfliktu nezadovoljnog sloja stanovništva sa načinom na koji je ujedinjenje izvršeno sa Srbijom i teškim materijalnim i socijalnim položajem Crne Gore u Kraljevini SHS/Jugoslaviji i pre svega razočaranjem od ujedinjenja. Vrhunac te borbe za obnovu državnosti i uspostavljanje nacije biće NOR. Ono što treba imati u vidu kad kažem borba mislim i na unutrašnji sukob u Crnoj Gori sa onim delom stanovništva koji je bliži Srbiji i srpstvu. Ono što će pocepati crnogorsku naciju 2003 na Srbe i Crnogorce biće sukob oko etničkog porekla crnogorske nacije koje se svodi na pitanje da li su Crnogorci etnički Srbi ili poseban narod. Oni Crnogorci koji veruju da su Crnogorci etnički Srbi vratiće se srpskom identitetu a druga polovina za sada dominantna ostaće verna konceptu posebne crnogorske nacije.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Dodao bih ovde celoj priči i jedan, naime, slabo poznat podatak. Najstariji izvor po kojem uopšte znamo da je Jovan Vladimir bio kanonizovan, jeste jedna srpska crkvena knjiga iz vremena vladavine kralja Milutina (1282-1321). Radi se o jednom aprakosu apostolu s kraja XIII i početka XIV stoleća (prema prof. Ilijani Čekovoj, Crkvene studije 13, str. 55):

Най-старото свидетелство за църковното почитание на Йоан Владимир е паметта му при 22 май в месецослова на Апостола-апракос от края на ХIII-XIV век – сръбски препис на западнобългарски оригинал. Пространното житие е наречено в някои публикации още похвално слово или служба. То принадлежи към библиографските редкости. Гръцките жития и църковната служба на светеца се издават във Венеция няколко пъти (1690, 1774, 1858). През 1741-1742 г. те са включени в сборник, напечатан от типографията в Мосхопол, с гръцки жития и служби на светци, особено почитани от Охридската архиепископия.

Odnosno, prema Pravoslavnoj enciklopediji (Anatolij Turilov i Dmitri Polivjanij):

Древнейшим свидетельством церковного почитания И. В. является память под 22 мая («Иоана Владимира») в месяцеслове Апостола-апракос (РНБ. Q.п.I.46. Л. 90), рубеж XIII и XIV вв.,- серб. списка западноболг. оригинала (СКСРК, XIV. Вып. 1. Прил. 2. С. 595. № Д3). Тропарь и кондак отсутствуют. Появление этой памяти предположительно можно связать с перенесением мощей святого в 1215 г. в Драи, находившийся в то время в церковной юрисдикции Охрида. Менее вероятно (из-за редкого упом. его памяти в месяцесловах), что почитание И. В. получило распространение в Охриде в 1-й четв. XI в., непосредственно после его мученической кончины (ср.: Флоря и др. 2000. С. 136-137). Греч. традиция внесения памяти И. В. в состав древних месяцесловов, происходящих из Охридской архиепископии, не выявлена.

Ovo je, dakle, najstariji očuvani izvor koji pominje 22. maj i obeležavanje Jovana Vladimira. A kada smo već kod toga, vrlo me interesuje živo sada kada je to, tačno Jovan Vladimir bio kanonizovan. To je nesumnjivo bilo učinjeno u Ohridskoj arhiepiskopiji. E sada, primetih da u crkvenoj istoriografiji postoji jedna kritičnija tendencija po kojoj se dovodi u pitanje grčka tradicija o tome da se se u starim mesecoslovima Ohridske crkve. Iliti, mišljenje da je bio proglašen za sveca tek nakon što je je ukrao i u Drač odneo despot Mihailo I Komnen Duka 1215. godine, u vreme rata između velikog župana Stefana i Epiraca. Svi znamo da je ustanovljenje autokefalne Srpske crkve u vreme Sv. Save bio udarac za Ohrid. Koliko je moguće da je za kanonizaciju najzaslužniji arhiepiskop Dimitrije Homatijan (1216-1234), koji je toliko žestoko i kritikovao to što se dešavalo? Kao određeni odgovor na razvitak i jačanje slovenskog bogosluženja; odlukom da se zvanično, u punom mandatu, prizna jedan (prvi) svetac Južnih Slovena? Stvari, svakako, treba razmotriti kroz prizmu tadašnjih političkih odnosa i zamršenih raskola i hijerarhijskih sukoba koji su u to vreme postojali između pojedinih segmenata Pravoslavne crkve (pa tako i na relaciji Carigrad-Ohrid). Prisustvo mesecoslova koji mu odaje počast kod Srba u vreme kraljevanja Milutina i Dragutina, odnosno bogoslužbene knjige koja je nastala na zapadnobugarskom (tako se najčešće u svetu naziva ono što se u nas često zove makedonskom redakcijom) predlošku dovodi u pitanje taj zaključak, jer su izgledi da su Srbi vrlo rano prihvatili da je Sv. Jovan Vladimir bio svetac.

Za kraj, bakrorez Jovana Vladimira iz Stematografije Hristofora Žefarovića iz 1741/2. godine:

Imamo Jovana Vladimira oslikanog 1737. godine u manastiru Bođani, a u približno slično vreme je bio ovekovečen i u Srpskom Kovinu, gde je svetački kult Vladimira bio direktno prenet iz Moshopolja, gde je bilo vrlo jako središte Sv. Jovana Vladimira tokom prve polovine XVIII stoleća.

 

[Акај]

 

[Miki 75]

Odnos crnogorci : Srbi u narodu u Crnoj Gori je otprilike 60:40 u korist crnogoraca.
U enklavama u Vojvodini gde su crnogorci organizovano naseljeni 1945-46 je taj odnos trenutno otprilike 50:50.
A reč je o partizanskim porodicama koje su bile pro-crnogorski nastrojene 1945.
Van tih enklava, 99% crnogoraca se izjašnjavaju kao Srbi već u prvoj generaciji rođenoj u Srbiji.
Ubedljivo najbolji dokaz da milogorski projekat stvaranja nacije na postojećim osnovama nema perspektivu.

 

[Pravi Leh]

Pogledajte prilog 513881

Kakav sažetak isprogramirani

Sve dok neko ne objasni zašto u poljskim gorama postoji Dukla , možemo svašta hovoriti

Jezik više nego išta ide u prilog Slovenstvu gospodo

 

[Господар аналитичког ума]

Odnos crnogorci : Srbi u narodu u Crnoj Gori je otprilike 60:40 u korist crnogoraca.
.

Ovo je tacno na nivou cele Crne Gore. Interesantno je da kad se pogleda taj odnos u granicama koje se priblizno poklapaju sa teritorijom Knjazevine Crne Gore 1878-1912 da je taj odnos 70:30 u korist Crnogoraca.
Od 100% Crnogoraca u Crnoj Gori 80% je u tom krugu koja se poklapa sa knjazevinom CG do 1912. Od 100% Srba u Crnoj Gori 50% zivi u Boki i severnoj Crnoj Gori koje nisu bile deo crnogorske drzave do 1912. Takve distribucija nije slucajna i sigurno da utememeljnost crnogorskog identiteta u pojedinim krajevima Crne Gore ima veze sa istorijskim prisustvom crnogorske drzave. Tamo gde je Crna Gora pocela -Stara Crna Gora pre 300 -400 godina tu je najtvrdje jezgro 90% Crnogorci, gde se prosirila pre 200-150 godina tu ih ima 70%, dok tamo gde su fakticki usli u sastav 1945 ima ih 20-30%.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jel Njegoš Srbenda ili otac crnogorske nacije?

Neki kažu da je u prvoj polovini 19. veka pojam ''Srbin'' bio sinonim za ''pravoslavca'', pa je tako navodno Pavle Rovinski napisao da je narodnost u Crnoj Gori crnogorska, a vera srpska.

- - - - - - - - - -



Postoje li slični zapisi i za Svetog Savu, pošto je to još jedan argument da je Sveti Sava za Crnogorce bio skroz nevažna ličnost, da ga uopšte nisu spominjali, pa čak ni Njegoš, iako bi vladike i mitropoliti trebali na njega da gledaju kao na svog duhovnog oca?

Tek ga je, ako se ne varam, knjaz Danilo uveo kao školsku slavu, a znam i da je po crkvenom kalendaru Crnojevića slavljen kao svetac. Ali između toga nigde nije spominjan, ni u jednom pismu ili bilo kakvom dokumentu Petrovića pre Danila.

Citam ovo i sta reci... ovo sto on i slicni rade, pa to je vec cist falsfikat. Sta mislis da svi ovde sastavimo jedan ovako lepo srocen mejl, sa svim podacima koji ce pobiti njegove tvrdnje i potpisati se u stilu "zabrinuti ljubitelji istorije: ?

Evo malčice, da se šokirate još. S obzirom da smo pominjali Svetog Savu i Rovinskog, da vidimo šta taj Rus piše o njemu kod Crnogoraca. Dakle, iz naroda, a ne od neke elite, što bi rekli neki. Objavio je u delu o predaji o svecima i istorijskim događajima dve priče o Sv. Savi (Sveti Sava kao radnik i Kako je nastalo Crno jezero na Jezerima pod Durmitorom) dodajući pred kraj još neke priče (Savin kuk, Savina voda i sl.); interesantno što Savu stavlja na prvo mesto, kao napoznatijeg sveca u Crnoj Gori:

Spojler

 

[RickRoss]

Slavene platio bih da te gledam kod Šukovića ili u nekoj emisiji da gostuješ zajedno sa jednim od Novaka

 

[eremita]

Bošnjaci bi da u Crnoj Gori zabrane Njegoša i Kiša!

Autor: mondo.me

Bošnjaci traže da iz školskih programa uklone knjige “Gorski vijenac” Petra Prvog Petrovića Njegoša i “Peščanik” Danila Kiša. Zahtev upućen Crnoj Gori ali i Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji.

18.10.2018.

Foto: MONDO

Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti (BANU), Bošnjačko nacionalno vijeće savjet u Crnoj Gori, Bošnjačko nacionalno vijeće u Srbiji, Bošnjačka kulturna zajednica i grupa drugih bošnjačkih organizacija uputili su apel ministarstvima prosvete i kulture Crne Gore da “u skladu sa svojim zakonskim ovlastima i dužnostima pokrenu postupke zabrane i uklanjanja iz svojih školskih programa dve knjige “Gorski vijenac” Petra Prvog Petrovića Njegoša i “Peščanik” Danila Kiša.

Isti zahtjev je poslat i ministarstvima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji.
U obrazloženju navedene inicijative navodi se da je “sadržaj navedenih knjiga godinama bio naučno-književna osnova za konstruisanje nacionalističkih i drugih anticivilizacijskih i dehumanizirajućih odnosa, posebno prema islamu i muslimanima”, piše "Dan".
Oni krive Njegoša, jednog od najvećih srpskih i crnogorskih pisaca, kao i Kiša, člana Srpske akademije nauka i umetnosti, jevrejskog porekla, da su svojim delima, odnosno “mržnjom prema islamu i muslimanima”, stvorili izvor mržnje i sukoba između naroda koji žive na tlu bivše SFRJ.
"Posebno ističemo da je anticivilizacijska poruka navedenih knjiga doprinijela da država Bosna i Hercegovina postane mesto koje je na najdrastičniji način bilo izloženo rušiteljskim nagonima dvaju ključnih nacionalističkih ideologija 20. vijeka, odnosno velikosrpske i velikocrnogorske ideologije, koje su bile projicirane kroz agresiju protiv BiH, kada je počinjen genocid nad Bošnjacima”, navodi se, između ostalog, u obrazloženju, gde se dodaje da su pomenuta dela osim nacionalistička i rasistička.

Autori inicijative porede dela Njegoša i Kiša sa Hitlerovim i dodaju i da se protive da bilo koja nagrada nosi ime pomenutih pisaca.


"U ovom kontekstu, apelujemo na Vladu Crne Gore, pozivamo premijera i ministre da ponište odluku o tzv. “Njegoševoj nagradi”, na taj način iskažu poštovanje prema muslimanskim žrtvama, Bošnjacima i Albancima, koje su počinjene u Crnoj Gori od istrage poturica pa do ratova 90-ih”, ističu organizacije Bošnjaka, koje Vladi daju rok od 100 dana da postupi po zahtevu, pre nego što se obrate institucijama EU, UN, kao i drugim međunarodnim organizacijama.

U Ministarstvu prosvete odgovorili su da ne planiraju da menjaju postojeći plan i program.
"Crna Gora je multikulturalna i multietnička zemlja koja se ponosi upravo svojim različitostima, a čijem razvoju nastavni plan i program do sad nije bio prepreka, već naprotiv”, saopštila je za "Dan" portparolka tog resora, Milica Lekić.

******************
Лудило лојаваца постаје све жешће - а свему овоме је крив ГЛУПИ КОМУНИСТА МИЛО.........

 

[Pantelić Nebojša]

eremita. Saljem reputaciju.
Velika je nesreca sta se desava sa nasim srpskim narodom, unistavanje na svakom planu.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Slavene platio bih da te gledam kod Šukovića ili u nekoj emisiji da gostuješ zajedno sa jednim od Novaka

Izglednije bi bilo da platiš njemu jerbo mi deluju kao takvi tipovi novinara i popularizatora nauke da pažljivo biraju svoje goste, kako smo i sami primetili ranije. Dovođenje u goste za televiziju nekoga ko bi im na tektonskom nivou urušio celi sistem vrednosti u koji su ubeđeni, verujem, bio bi previše, zato što oni i svoje personalne identitete grade na tome pa bi to najdirektnije doživeli kao napad na ličnoj osnovi (a vrlo verovatno i odbili i sami da prihvate na kraju, u nemogućnosti da se suoče sa realnošću). Gledston je to odlično rekao.

То је генерални проблем с балканским медијима: као што сви знају медицину боље од лекара, тако и сви знају историју боље од историчара. Колико знамо историчара да гостују када се говори о историји? У медијима су експонирани само Чедомир Антић и Милош Ковић, а мој је утисак да се они више воле бавити политичким него историјским питањима. Водитељи, поготово они који могу да уређују свој програм, попут Шуковића, не користе своје емисије да саслушају нечију причу, већ да истичу себе. Медији, како комерцијални тако и тзв. јавни сервис, бирају рађе Зукорлића, новинаре или естрадне појаве када се прича о историји, јер их не интересују чињенице и тумачења историчара, већ дизање граје.

Inače, da završimo i celi „svetosavski ciklus“ na ovoj temi, evo i one druge crnogorske priče o Sv. Savi koju je Rovinski već bio objavio i napomenuo u onom deliću iznad koji citirah. U pitanju je narodna priča Sveti Sava, đavo i vuk, a ujedno i poreklo poslovice Krsti vuka, a vuk u goru:

Dopuniću za kraj i sa likom i delom zografa daskala Dimitrija. On je jedan od najvećih predmodernih bokokotorskih umetnika. Oslikao je celi niz bogomolja u kraju crnogorskoj primorja. U jednom od njegovih najčuvenijih dela, živopisu u Crkvi Sv. Nikole u Pelinovu, oslikan je 1717/8. g. Sveti Sava, cik pored Simeona (u okviru menologa), desno od vrata:

Slično je bio oslikan Sava u Crkvi Sv. Petke u Mrkovi 1704. godine (Bokokotorska slikarska škola XVII-XIX vijeka, str. 24):

..kao (isto, str. 18) i 1692. godine u Crkvi Sv. Đorđa u Šišićima:

Sv. Savu oslikao je i Dimitirjev učitelj, zograf Radul, u Crkvi Sv. Trojice u Praskvici (duhovnom centru Paštrovića) 1680/1. godine (v. Stratigrafija zidnog slikarstva u katolikonu manastira Praskvice):

Postoji i ikona Sv. Save koju je 1771. godine uradio Petar Rafailović. Zašto sve ovo spominjem? Zato što sve predatira 1774. godini, odnosno odluci da Sveti Sava postane ključni, svečani svetac u Pravoslavnoj crkvi kod Srba (na to misli Rovinski kada piše o tome da se od skora svečano slavi). Dakle svi ovi zapisi, slikovne predstave i još mnogo drugih stvari koje uopšte nisam ni spomenuo, nastali su na području današnje crnogorske države u pređašnjem periodu, pre tog modernog konteksta Sv. Save kao svečarske školske slave, što celu argumentaciju dotičnih persona doslovno čini besmisleno, u paketu sa svakim najmanjim delom koji sačinjava njihove tvrdnje.

P. S. Ko je drugi Novak..?

 

[Dekston]

Meni je najcudnije to sto vecina prezimena iz stare Crne Gore danas najmanje ima u Crnoj Gori.Evo nedavno citam da je prezime Bjelica i Ceklic cesce naci u Bosni i Srbiji nego u Crnoj Gori. Gotovo da su ta dva plemena pred nestajenjem u Crnoj Gori.Vecina ih je iselila davnih dana sa tih prostora.Prostor odakle su plemena Bjelice i Ceklici su sami centar crnogorstva.

- - - - - - - - - -

Kako onda napraviti neki kontiutet crnogorske nacije? U okolnim mjestima gdje je zakacila granica izmedju Crne Gore i BiH crnogorska nacija se moze na prste prebrojati.Pogotovo doseljenici iz Crne Gore u Hercegovinu za cas brisu svoje crnogorsko porijeklo i isticu srpso,To je sve u roku pet dana doseljavanja i naseljavanja na nove adrese.

 

[svakodnevnica]

И Србија (ή Σερβία), која се после смрти цара Романа била одметла, поново се покори. Јован посла цару који је боравио, како рекосмо, у Солуну, десет кентенарија злата, али брод, захваћен олујним ветром, удари на илирске обале (грч. τοις Ίλλυρικοΐς ... αΐγιαλοΐς) и разби се. Злато приграби Стефан Војислав, архонт Срба (грч. Στέφανος δ καΐ Βοϊσθλάβος, δ των Σέρβων άρχων), који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба (грч. τον τόπον των Σέρβων), протеравши оданде Теофила Еротика...”

— Јован Скилица — „Кратка историја“, XI вијек

- - - - - - - - - -

Bodinov pečat

Olovni pečat dukljanskoga kralja Bodina pronađen je u Arheološkom muzeju u Istanbulu, a znanstvenoj javnosti prezentiran 2008. godine.[1]

Otkirće predstavlja prvorazredni događaj za proučavanje crnogorske medijevalistike, sfragistike i uopće cjelokupne crnogorske nacionalne povijesti.

Na licu (aversu) pečata nalazi se poprsje Svetoga Teodora koji u desnoj ruci drži koplje, a u lijevoj štit, u čijem je središtu prikazan biser od kojega se pre­ma rubovima štita šire zraci.

Djelimočno oštećeni kružni natpis na aversu i rnaličju (eversu) pečata na grčkome jeziku glasi:

Kon­stantin, protosevast i eksusijast Duklje i Srbije [2]
U originalu:

καὶ ἐζουσιαστ(η) Διοκλίας (καὶ) Σερβ(ίας)

 

[RickRoss]

Slavene mislio sam na Adžića i Kilibardu. Pogotovo na Kilibardu koji se usuđuje da govori o istoriji iako jedva da ima i neko elementarno znanje iz elementarne istorije.
I naravno okuražen je da govori o takvim stvarima samo kada sam gostuje kod Šukovića ili Adžića, kada nema nikoga da mu se suprotstavi, a ova dvojica ga naravno neće ispravljati.

On je i spominjao to da kult lika Svetog Save nije postojao kod Crnogoraca čak ni za vreme Njegoša, da je kult Kosova naknadno nametnut Crnogorcima, da su Balšići jedva dočekali da se nemanjićko carstvo raspadne kako bi obnovili crnogorsku državnost, kako Balšići nisu učestvovali u Kosovskom boju valjda zato što nisu Srbi....

Uglavnom sve ono što je ovde već opovrgnuto i baš bih voleo da vidim kako se koprca dok mi ti diktiraš sve te citate i izvore.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Slavene mislio sam na Adžića i Kilibardu. Pogotovo na Kilibardu koji se usuđuje da govori o istoriji iako jedva da ima i neko elementarno znanje iz elementarne istorije.
I naravno okuražen je da govori o takvim stvarima samo kada sam gostuje kod Šukovića ili Adžića, kada nema nikoga da mu se suprotstavi, a ova dvojica ga naravno neće ispravljati.

On je i spominjao to da kult lika Svetog Save nije postojao kod Crnogoraca čak ni za vreme Njegoša, da je kult Kosova naknadno nametnut Crnogorcima, da su Balšići jedva dočekali da se nemanjićko carstvo raspadne kako bi obnovili crnogorsku državnost, kako Balšići nisu učestvovali u Kosovskom boju valjda zato što nisu Srbi....

Uglavnom sve ono što je ovde već opovrgnuto i baš bih voleo da vidim kako se koprca dok mi ti diktiraš sve te citate i izvore.

Ne koprca se taj u kojoj god je situaciji i sa čim ga god ko suoči, ne nadaj se previše.

Snalažljiv je taj i kako gde vetar duva tako će se i prilagoditi. Sve zavisi od političkih okolnosti.

Jedan od retkih ljudi koji smatra da je bio dete do svojih 60-ih godina i tada, po sopstvenom priznanju, odrastao i sazorio (s tim što se verbalno podmlađuje, oduzimajući sebi jednu jednu deceniju i više svog života i tvrdeći da je do početka 1990-ih bio u, navodno, četrdesetim).

Ono što je meni kod njega najsmešnije od svega jesu ovi pokušaji nasilnog menjanja jezika kojim govori. Ako ga slušaš, on je uvek imao jednu vrlo lepu dikciju, govoreći prilično čistim istočno-hercegovačkim govorom. I nedavno je počeo da crnogorči svoj jezik, samo povremenu ubacujući zetski naglasak i neke arhaične izraze, da izgleda poprilično bedno. Kao neko ko bi trebalo da bude jeziku, poeziji i besedništvu vičan, ne bi mu bar trebalo puno problema da se prebaci, ali to kod njega ispada kao nekakav isforsirani mutant govor. Ne znam da li si primetio, koliko forsira nova slova. Konkretno baš Ś. Kotrlja očajnički, zato što veliku većinu svog života nije tako govorio, bukvalno protiv svoje prirode, da se tako izrazim.

 

[snouden]

Kakav sažetak isprogramirani

Sve dok neko ne objasni zašto u poljskim gorama postoji Dukla , možemo svašta hovoriti

Jezik više nego išta ide u prilog Slovenstvu gospodo

tamo postoje i cetina i neretva. ako te baš zanima.

sloveni su stari evropljani. govore narodnim jezikom a ne veštačkim latinskim. pa se stoga po logici jezika puno toponima ponavlja svudje po jevropi...npr. cetinje imaš i u španiji...

 

[RickRoss]

Možda Slavene, ali bih želeo da vidim njegovu reakciju kada mu recimo ti saspeš sve to u lice.
Čovek izbegava duele, a voditelje baš briga da li govori istinu ili ne dok god blati Srbe i priča o Crnogorcima kao o posebnom narodu.
I posle neko će da poveruje da je u pravu i da niko ne može da ga opovrgne.

A što se tiče njegovog govora u pravu si. Primetio sam još jednu situaciju kod Adžića kada se ispravljao na taj način, ali da mi sada tražiš ne bih je našao.
Ali evo jedan DPS-ov kadar, Aleksandra Vuković master (a možda u međuvremenu i doktor) srpskog jezika i književnosti.
Šteta, jer je žena zaista lepa i obrazovana i ne puca od kompleksa prema Srbima kao dotični. Ali eto niko nije savršen valjda.
Inače i ona je iz istočne Hercegovine kao i Kilibarda.

Na 3:39.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Zašto sve ovo spominjem? Zato što sve predatira 1774. godini, odnosno odluci da Sveti Sava postane ključni, svečani svetac u Pravoslavnoj crkvi kod Srba (na to misli Rovinski kada piše o tome da se od skora svečano slavi). Dakle svi ovi zapisi, slikovne predstave i još mnogo drugih stvari koje uopšte nisam ni spomenuo, nastali su na području današnje crnogorske države u pređašnjem periodu, pre tog modernog konteksta Sv. Save kao svečarske školske slave, što celu argumentaciju dotičnih persona doslovno čini besmisleno, u paketu sa svakim najmanjim delom koji sačinjava njihove tvrdnje.

Samo da se osvrnem na ovaj delić, ukoliko nije bilo dovoljno jasno. Povest je istorijsko trajanje; govorimo o vekovima i vekovima prošlosti u kojima svako razdbolje donosi neka specifična obeležja. Sava u XVIII stoleću nije kao percepcija kod ljudi (tj. pravoslavnih vernika) isto ono što je bio u XIX, kao ni ranije. Kao što je svako razdoblje specifično (kao što ni Sv. Sava ne može biti isti pre i posle spaljivanja moštiju na Vračaru 1594. godine), tako vredi podsetiti da su razlozi za (kao što Rovinski lepo piše na početku nije bilo svečanog obeležavanja Sv. Save u srpskoj Crkvi) veliki porast značaja Svetog Save u najmodernija vremena bili postavljeni tokom druge polovine XVIII stoleća.

Celi taj argument je, kao što možemo videti, potpuno neutemeljen, ali i treba tu napomenuti da je Ćosović pokazivao spremnost da nešto nauči čitajući naš forum. Trudi se da prilagodi malo svoju priču, čim vidi da mu neki delovi ne piju vodu. To je slučaj i sa ovom pričom; više ne tvrdi to, već samo redukovano. Pogledajte članak o ovom pitanju sa portala Analitika od još ove godine: https://portalanalitika.me/clanak/3...-njegos-nikada-svetog-savu-nijesu-ni-pomenuli

To nijednom svojom rečju Ćosović ne pominje, predstavljajući kao da je cela suština u, opet po dobrom starom šablonu, XIX st. i genezi Savindana kao školske slave. Naime, u vreme terezijanskih reformi javila se potreba standardizacije, da se tako izrazim, u sklopu reforme kalendara (skraćivanjem njegovih praznika) i tako je bilo i Srbima pravoslavcima ponuđeno da odaberu jednog sveca koga će praznovati (i pošto je jedan, to su počeli da čine pošteno). Godine 1774. (za vlade ugarskog kralja Marije Terezije) održava se jedan srpski crkveno-narodni sabor i arhijerejski sinod u Sremskim Karlovcima proglašava Svetog Savu za srpskog roda zastupnika, uz odobrenje Beča. E odatle se ide, pa sve do njegove proslave u Zemunu 1812. godine i tako dalje. No, kao što podvukoh, to je samo još jedan novi kontekst poseban za svoje vreme (kao što je svetosavski nacionalizam od vladike Nikolaja Velimirovića nešto specifično po sebi, a na šta poentira izdvojeni citat od Mirka Đorđevića), koji ne znači (kao što je nesporno dokazano na ovoj temi) da Sveti Sava nije bio itekako poznat i poštovan i ranije (a kako i ne bi? Utemeljivač je pomesne Crkve) uključiv i na području današnje Crne Gore.

 

[Miki 75]

Meni je najcudnije to sto vecina prezimena iz stare Crne Gore danas najmanje ima u Crnoj Gori.Evo nedavno citam da je prezime Bjelica i Ceklic cesce naci u Bosni i Srbiji nego u Crnoj Gori. Gotovo da su ta dva plemena pred nestajenjem u Crnoj Gori.Vecina ih je iselila davnih dana sa tih prostora.Prostor odakle su plemena Bjelice i Ceklici su sami centar crnogorstva.

- - - - - - - - - -

Kako onda napraviti neki kontiutet crnogorske nacije? U okolnim mjestima gdje je zakacila granica izmedju Crne Gore i BiH crnogorska nacija se moze na prste prebrojati.Pogotovo doseljenici iz Crne Gore u Hercegovinu za cas brisu svoje crnogorsko porijeklo i isticu srpso,To je sve u roku pet dana doseljavanja i naseljavanja na nove adrese.

Mešaš pleme Bjelice i bratstvo Bjelice. U okviru plemena Bjelice je dvadesetak drugih bratstava, izuzetno brojnih. Za bratstvo Bjelice je verovatno istina ovo što si rekao. Ovo bratstvo je inače dalo veliki broj intelektualaca.