Evo Slavene. Sada baš vrtim neka gostovanja Kilibarde kod Adžića i naletim na onaj deo kada je govorio da se u Crnoj Gori o Svetom Savi govori tek od sredine 19. veka.
37:55
A na 39:50 Adžić dodaje da duh Svetog Save nikada nije ušao ni u Balšiće što je ovde već opovrgnuto.
Ma
Još pazi ti samo one Argumente, Adžićeve.
To samo regionalno, inače svi etnički Dukljani. I on pada u sličnu,
porfirogenitomansku, zabunu. I još insistira da se radi o geografskim odrednicama, ne priznajući etnicitet plemenima. I još se ljuti ako neko govori o Crnogorcima samo kao o
geografskoj odrednici.
Ako bi se Adžić pojavio na ovom forumu, verovatno bi bio doslovno samleven. Zapravo, s obzirom na to da on prati medijski prostor na internetu, verujem da je moguće da je bar ranije bio u forum i upućen; a možda se zato nikada nije ni javio. Ili bi, pošto je evidentno da ume da dozvoli da ga strast ponese i izrazi se ponekad i nekulturno, sudeći po komentarima koje je postavljao, verovatno bi popsovao pola forumaša i u besu otišao.
Ciljam na Gordoservon, a ovo za Timok ne znam odakle mi je, ili sam prebacio citajuci Jankovica i njegove nalaze da je rec o istoj kulturi, po arheoloski ostacima, ili sam pomesao sa nekim kasnijim izvorom.
Verovatno su se odvojili, na sličan način na koji se zajednica Srba odvojila od one države Dervana. Ne vidim za uverljivim da su Južni Srbi i ta neka zajednica u Bitiniji imali potpuno razdvojenu istoriju, koja ih je na područja Rimskog carstva možda dovela čak i različitim smerovima..?
Iskreno ja imam utisak da ako se krene ovim putem, bilo koji deo DAI moze se dovesti u pitanje.
Pa ne samo da
može, već i
mora.
To je kritika izvora; sve ostalo je zalazak u sferu zloupotreba, ili put ka onim poprilično smešnim zaključcima koje su potpisali Andrijašević i Rastoder.
To se opet ne moze eksplicitno tvrditi, moze se cak tvrditi ( ako vec trazimo znacenje izmedju redova ), da nazvati nekog necijim potomkom znaci da priznajes da on bastiniti tradiciju pretka. uostalom, da li je bas toliko neobicno da neka etnija osnuje vise drzava i da li to nuzno znaci potpuno brisanje prethodne tradicije?
Naravno da ne znači; štaviše,
suverenitet Travunjana (tj. travunjske dinastije) proizlazi iz Srba. Verovatno je brak između Krajine Belojevića i srpske princeze bio ključni momenat, na koji su se vraćali, kada god je bilo potrebno dokazivati da nisu više bili Srbi. S druge strane, seti se putanje Mihaila Viševića i insistiranja na
rodu Licika od Visle. Tu vidimo dva pristupa:
1) Zahumska dinastija ima
slavno poreklo, dakle ono koje se ili sa srpskom može meriti, ili je, verovatno,
još čuvenije
2) Travunjska dinastija je
sa srpskom orođena.
Travunjani nemaju potrebe izmišljati neku tradiciju kao ona koju imaju Zahumljani (stvarna ili bez osnove). Inače, verovatno je da su do IX i X stoleća imućne porodice rodovske aristrokratije imale svoje legendarne tradicije, od Visle, Odre, Laba, itd...a po potrebi, izmišljali su ih ukoliko je trebalo nadjačati i dokazati nekoj drugoj da je tvoja loza
slavina i čuvenija. To je učinio i Mihajlo Višević (bez obzira je li poreklo njegove familije s očeve linije potpuna fikcija), jer su se, verovatno, Zahumljani izborili za svoju nezavisnost od Srba silom, dok se u slučaju Travuije došlo na kompromis i umesto
fides (koja je, verovatno, bila prouzrokovana silom, bilo osvajanjem travunsjkih Slovena, bilo izazivanjem njohovog šampiona u dvoboj ili tako nekako) bilo je uvedeno
savezništvo mešanjem krvi travunjske i srpske dinastije. To ne znači nužno da (po Zahariju) Travunija i pre 743. godine nikada nije bila u srpskim rukama; možda se radilo o stanju koje je bilo uslovljeno nekim primirjem između Srba i Travunjana, tokom prve polovine VIII stoleća. A možda ni još uvek nisu Srbi nikada bili proširili svoju vlast nad Travunijom.
Ja ipak ne mogu da se odmetnem utisku, da kao sto je nekada DAI tumacen kroz prizmu nacionalne ormantike u duhu svoga vremena, tako se i danas tumaci kroz prizmu svoga vremena koja je vrlo redukcionisticka kada je bilo kakva tradicija u pitanju i onako posmodernisticki gleda da dekonsturjise svaki moguci istorijski indetitet. Hocu reci da mi se cini da su u sustini svi pristupi pre svega dogmatski i mozda vise govori o duhu vremena, nego o istorijskom izvoru,
Opservacija koju si napravio ima smisla, ali ne može biti nikakve sumnje da danas imamo mnogo bolje razumevanje izvora, jer nikada u istoriji nije toliko vizantologija i porfirogenitologija bila razvijena. Ovo gledište koje je u skorije vreme kod nas Živković uobličio, jedino je koje pruža konzistentno, dosledno objašnjenje, razumljivo i komplementarno svim istorijskim izvorima. Sva druga gledišta oslanjaju se na gomilu pretpostavki, zažmurivanju na jedno oko (a ponekad i oba) i, najblaže rečeno, filozofiranju (videti
Istoriju Crne Gore koju sam već naveo kao primer toga). A to nema nikakve veze sa sa tendencijom da se svuda u svetu naija percipira kao nešto striktno građanski, čak i osuđujući drugačije percepcije koje prelaze države granice, već sa, prosto, činjenicom da se
može govoriti samo u onim okvirima koje neki istorijski izvor dopušta.
Ovde sad ne govorim samo o Porfirogenitu, već o svim vizantijskim izvorima, da se vratim i na temu. A to je
ko su Dukljani. Ne može biti sumnje da oni
nikakve predstave nisu imali o etničkim prilikama na ovim prostorima. Nije stvar uopšte ni postoji li „etnički Srbin“ u IX i X stoleću (odvojeno od političkog), već da
to ni na kraj pameti nije bilo Romejima, pa tako ni Porfirogenitu. Sve su to za njih bili jedan te isti, jedinstveni narod, koji on zove
Slovenima. Pozniji izvori za sve stanovnike ovih slavinija kažu da su
Srbi ili Hrvati, koristeći sinonimno oba pojma, jer oni nisu smatrali Srbe i Hrvate zasebnim narodima. Da je to
definitivno slučaj i kod Porfirogenita, kao što već rekoh, najjasnije ukazuje glava o Travunjanima, koja hronološki određuje
od kada pa
do kada su oni Srbi, te najdirektnije dovodeći to u vezu sa pitanjem srpske vlasti nad njima. Tvrditi da je kritika izvora
nebitna i kako se sve može ostaviti po strani, pa potom izađi sa stanovištem da je
jedino bitno što se tamo neki (a niko ne zna u kakvom kontekstu i kom značenju) Srbi pominju između Cezine i Boke, nije nešto što bi ozbiljna istoriografija trebalo da dozvoli. Tu nema razlike između tog gledišta i onog Adžićevog u vezi Dukljana, ili Savića Markovića Štedimlije i sličnih koji bi uzeli tzv.
Crvenu Hrvatsku i na osnovu nje dosledno tvrdili da su Crnogorci, obrni-okreni, Hrvati.
