Shvati da je proces formiranja nacije bio jos u toku. Crnogorci su imali jako izrazen regionalni i politicki identitet. Toliko je bio jak da su sa njim istupali u medjunarodne odnose. Taj identitet tada nije iskljucivao i sire identitete srpski, pravoslavni, hristijanski, jugoslovenski, slovenski. Najjaci su bili srpski i crnogorski.Oni su se vekovima razvijali jedan pored drugog, dopunjavali bez konflikta. Statisticki niko nije pratio u kakvom su odnosu bili da bi mogli pouzdano da govorimo kako se ceo narod osecao. Medjutim u 19. veku pocinju identiteti da se definisu na iskljucive nacine, manji se strogo podvode pod vece. Tu je zacetak problema odnosa crnogorskog i srpskog identiteta. Problem se narocito istakao teritorijalnim sirenjem Crne Gore na susedne krajeve i sirenjem crnogorstva u vreme najveceg srpskog nacionalnog preporoda. Socioloski je fakat da srpski romantizam i najveca euforija srpstva u Crnoj Gori nije pojela crnogorski identitet. On je nastavio da se siri i dalje. Kralj Nikola je ta dva identiteta probao da artikulise kroz razgranicenja pojma naroda (nacije) i narodnosti (etnicko poreklo). Tako su Crnogorci postojali kao narod (nacija), a po narodnosti nisu postojali Crnogorci, vec samo Srbi.Nisu se svi slagali sa tim ni u to vreme, ni posle narocito oni koji su primarno bili Srbi. Ujedinjenjem 1918. doci ce prvi put u istoriji tako ostar i otvoren sukob ove dve koncepcije oko odnosa prema crnogorskoj drzavi na osnovu koje se temeljio i pojam crnogorskog naroda (nacije). U Drugom svetskom ratu pobedice opcija koja je reafirmisala koncept crnogorskog naroda (nacije), polazeci od koncepta njene etnicke srpske narodnosti. Budjenjem nacionalne svesti u Jugoslaviji 60/70ih godina, javice se tri struje u redovima crnogorskih komunista i intelektualaca. Jedna ce izvor crnogorske nacije videti samo u Drugom svetskom ratu, a da su Crnogorci oduvek bili samo Srbi, druga ce crnogorsku nacionalnu posebnost vezati za dug razvoj crnogorske posebnosti iz srpskog srednjevekovnog naroda kroz razvoj crnogorske drzave i to ce biti vladajuca opcija, i treca opcija bice ona koja ce negirati bilo kakve veze sa srpskim narodom. Ne treba biti previse mudar da bi se zakljucilo da su danas prezivele samo prva i treca opcija prema crnogorskoj naciji i poreklu. To ti je citava filosofija o Crnogorcima izrecena na najkraci moguci nacin.
Da, dobro si to rekao, ali vrlo je bitno naglasiti da je
treća opcija tokom 1960-ih i 1970-ih godina potpuno beznačajna nešto glasnija postaje tek 1980-ih godina, a i cele 1990-e provodi na margini. Čisto, da podvučemo.
Skoro si sve dobro rekao. Crnoj Gori je uvek
kompromis pružao stabilnost. On je postojao u XIX stoleću, kao što je određeni pod komunističkim diktatom bio uveden i posle 1945. godine. Van tog kompromisa, nastaju haos...Božićna pobuna, međubratska ubistva i gore stvari. I Crna Gora se
i danas nalazi utom raskoraku, van kompromisa, dopuštajući
trećoj struj da se ponaša maltene kao potpuno dominantna. Mislim da je Crna Gora, kroz svoju borbu za samostalnost i izdvajanje iz državne zajednice sa Srbijom, još oko 2000. godine propustila određenu priliku da uđe u nacionalni kompromis, iz prostog razloga što to nije bilo politički podobno u kampanji kojim su krenuli, ali i jer je to previše podsećalo na
ancien regime, a narod je ipak želeo neke promene. I zato smo tu gde jesmo; Crna Gora je, u nacionalnom smislu, jedan
košmar cele bivše Jugoslavije. Sa tom kakofonijom suprotstavljenih identiteta, svakodnevnih prepirki oko njega i društveno sveobuhvatnog konteksta, ne mogu se meriti ni po kom parametru ni u svojim najluđim ekcesima kod pojedinaca, ni Bošnjaci niti Makedonci.
Kada se samo to ima na umu; činjenica da je sve jedan to čuo i potrvrdio, kao i da niko živ prigovor nije imao sve do mračnih 1990-ih godina, postavlja se pravo pitanje da li se funkcioniše upotreba mozga, jer se radi o možda doslovno najglupljem argumentu mitomanije dukljanomontenegrinističke škole. 
I u rukopisnoj verziji piše po našem srpskom običaju. mada pretpostavljam da u tim situacijama nekima pada na pamet da to u drugoj polovini XIX stoleća, skoro dve decenije od kada su u crnogorsku državu bile uvedene narodne škole, navodno treba da znači nešto striktno pravoslavno, hrišćanski. Ali da ne dužim, valjda je sve jasno. 
Nije to što si napisao uopšte zanimljivo, nego je i normalno. Naći ćeš još mali milion sličnih, ne samo crnogorskih, već i srbijanskih, itd....pa nisu ti ljudi bili manijaci opsednuti Srpstvom; da ti neko trubi kao bolesnik svaki dan nešto ti ćeš ga verovatno i zbaciti ili proterati. 
