Поред привредних услова, који су свакако утицали на појачано насељавање различитог становништва Царства у Илирик, постојао je и још један значајан чинилац романизације живља - римска војска. Пошто се лимес налазио на Дунаву, a легије боравиле у Сингидунуму и Виминацијуму, ислужени ветерани насељавани су у неким подручјима Илирика. Имена ветерана са натписа пронађених у области Skupija (Scupi), Аурелијанум-Акве
(Aurelianum-Aqua) и Космаја (Aureus Mons), показују јасно неуједначен етнички састав становништва. Међу именима наилазимо на припаднике
италског, галског, иберског, илирског, грчког, македонског и трачког племена. Овде се мора подвући разлика између области Aurem Mons, y коју
потпада Космај, и истоименог насеља. Насеље je било код ушђа потока Сеоне у Дунав, на месту данашњег села Брестовика, југоисточно од
Гроцке. Уз војску и развитак насеља свакако су ишли трговци и занатлије, који су најчешће били Грци, Сиријци или различити припадници
народа из Мале Азије.
Постоје бројни примери који сведоче o насељавању Илирика становницима из других делова Царства. Римска војска, утаборена у Мезији, имала je y своме саставу најмање половину странаца, углавном из суседних провинција. Међу помоћним трупама било je мноштво источњака.
Такође, насељавање прекодунавских племена морало je имати утицаја на разређивање домаћег становништва и његову бржу романизацију. Тако
Страбон помиње тракизацију и илиризацију Скордиска. Исто тако Страбон бележи да je Елијус Катус у Августово доба населио у Мезију 50 000 Гета.
Општи закључци o романизацији, до којих се дошло у историографији, нису уједначени. Истиче се да се домаће становништво није у већем броју
укључивало у градски живот са изузетком домаћег вишег слоја, дакле племства, које je узимало учешћа и у градској управи још од III века.
Већина становништва остала je на селима или на широј градској територији, али његов укупан број "вероватно није био велики".Другачије мишљење
je да je градско и сеоско становништво било аутохтоно и романизовано, нарочито у градовима, a да je y појединим планинским областима вероватно
преостало нешто илирских енклава које су очувале особености своје културе.
Ф. Шишић je сматрао да je романизација римских провинција на простору Илирка била убрзана и институцијом верских зборова (concilliwri) на којима су се, између осталог, приносиле жртве богињи Роми и цару (Rornae et Augusta). Временом су ове скупштине изгубиле своје изразито верско обележеје и постале су заправо место окупљања римског провинцијалног племства.
Окосница окупљања становништва, покретач било какве друштвене делатности, јесте град. Антички град обједињавао je неколико значајних улога. Он je својим бедемима штитио грађане од варварских упада, a производима радионица снабдевао мања места и војне посаде при утврђењима.
Такође, град je y доба паганства био средиште духовног живота и расадник римске културе, a доцније, ширењем хришћанства у IV веку, када се црквено устројство утемељује по већим градским насељима, постао je још обједињавајући чинилац, са можда пресудним утицајем на брисање племенских и етничких граница.
Град, који представља Царство у малом, са сређеном управом, трупама, прозиводима својих радионица, храмовима или базиликама, био je пријатно и гостољубиво место, спрам дивљих и врлетних предела средишњег Илирика, који се баш и није одликовао бројношћу градова, a поготово не многољудним. Стога, све ово подразумева постојање етнички разнородног становништва, где je поред романизованих или хеленизованих староседелаца било и припадника бројних западноевропских и малоазијских народа. На основу ширења романизације и хеленизације могу се одредити и подручја која су била више изложена латинском и она која су била изложена грчком језику.
Још je K. Јиречек повукао једну грубу границу која je означавала две области утицаја латинског и грчког језика. Ова језичка граница креће од Љеша одакле на север иде дуж источне границе провинције Далмације a на југ до Македоније (доцније Epirus Νονά); према истоку допирала je преко
Дарданије и Скупија све до Ниша и Беле Паланке остављајући Сардику у грчкој зони. Од Ниша je латинска језичка линија ишла на север до Дунава и
даље током ове реке образовала један узан "латински" појас све до ушћа Дунава у Црно море.48 Несумњиво je ова језичка подела одиграла важну
улогу у доцнијем процесу славизације јер je свакодневни говорни језик Византије био грчки a држава у којој се он говорио надживела je насељавање
Словена, док je латински језик, пре свега језик војске и администрације, сломом западног римског царства занавек изгубио свој политички ослонац.
Ово je приметио још Ј. Ковачевић, истичући да се услед аварско-словенских похода током VI века ова језичка граница распала јер je романско
становништво Подунавља, Дакије и Дарданије продрло на подручје грчке језичке сфере све до Солуна.
) i što će reći da do našeg vremena na teritoriji Republike Srbije nije ostalo skoro doslovno ništa. Posebno tokom XIX st. vrlo se značajni broj Cincara integrisao u srpsku naciju.
