1. Мислим баш тако како сам и написала, да се науком данас бави ко год пожели. Неки просечни клиња са историје може без проблема да упише мастер или спец. академске, па исто како лагано и докторат и voilà, доктор наука свеж и на тацни. А да ли има истински капацитет, то није важно. Па платио је пар хиљада евра све те студије, побогу.
Резултат тога је гомила која не види даље од свог носа која млати формом и даје себи за право да друге опомиње својом титулом.
Istorija se ne može učiti na privatnim fakultetima, tako da je situacija nešto malčice drugačija od, recimo, raznih diploma sa Megatrenda, Singidunuma i drugih univerziteta. U poređenju sa tim masterima i doktoratima, vrlo je teško upotrebiti izraz
lako.
Znam nebrojeno studenata koji su zažalili i studije nisu nikada ni završili, ili su promenili fakultet ili krenuli baviti se nečim drugim...sa hiljadama evra bačenim u vodu, da se tako izrazim. Određene kapacitete je ipak potrebno imati; naravno, neko je snalažljiv i može se promuvati ovako ili onako; neko i koristi varanje na ispitima, ali ono što je ključno jeste pomučiti da se se sve to nauči, ispolaže, napiše...
2, 3, 4. Значи, друштвене науке су у кризи али су и природне, нису само друштвене.
Добро, јесу, али важно је да признајеш да не радите довољно тј. онолико за колико ипак имате услове.
Kriza je po pitanju prirodnih nauka mnogo izraženija, jer se radi ovde o bukvalnom
opstanku; ugroženost koja u pojedinim slučajevima dolazi do nivoa pitanja zaštite ugrožene vrste, praktično. To je problem o kojem bi trebalo razgovarati na najvišem nivou u državi i svakako je on prioritet u odnosu na stanje društvenih nauka u Srbiji.
E sada, što se tiče tvrdnje da
istoričari ne rade dovoljno. zamolio bih te da ne praviš tako kolektivne osude olako. Situacija zavisi od slučaja do slučaja, a svakako da postoje primeri univerzitetskog osoblja koje zloupotrebljava svoje profesorske položaje, tj. iza njega se na neki način krije sopstvenim neradom. Oko toga je već bilo dosta rasprave (koja još uvek traje) u sporu između različitih tabora koji su nedavno iskrsli na Filozofskom fakultetu u Beogradu (između ostalog).
Ali, ako govoriš o
istoričarima kao zajednici profesionalno obrazovanih ljudi, onda moram reći da situacija uopšte nije takva kako ti misliš. Za kulturu se ne izdvaja ni izbliza onoliko sredstava koliko je elementarno nužno za jednu zemlju ovolike veličine i ne postoje uslovi da istoričari rade dosledno i adekvatno njihovim sposobnostima. Za početak, pogledaj samo koliko se zbornika i projekata ukida - finansija nema ni za štampanje, i onda se jednostavno sve zatvara, a sav trud u izvesnoj meri propada. Evo ja znam za jedan zbornik iz istorije poljoprivrede što treba da izađe, a zapravo nikada neće ni izaći. Kada se istoričari bave istraživačkim radom, oni u najvećoj meri to rade za dušu, zato što su svesni da ih za to
niko neće platiti tj. jer se uglavnomne dobijaju ni honorari...jedva se uopšte novac sakupi za objavljivanje.
Pisanje kompletnih monografija zahteva izuzetno ogromnu količinu truda i rada, a od prodaje, ako se nađe i neka izdavačka kuća da se napravi biznis, nema nikakve vajde da se može preživeti odnosno na osnovu toga izdržavati porodica, deca nahraniti itd...ogromna većina istoričara je uopšte srećna ako završi u školi da predaje, jer danas u Srbiji ako se ne prekvalifikuješ u IT sektor objektivno nije lako pronaći posao u struci ni najmanje.
Иначе, ја здушно подржавам правнике у бављењу историјом. Одлично им иде!
Naravno da mnogima dobro ide, kada se istorija jednim delom uči na Pravnom, kada se polaže i na prijemnom prilikom upisivanja Pravnog fakulteta i kada je jasno da će pravnik bolje razumeti neki istorijski pravni tekst od istoričara. Ništa tu neobično nije.
Priznajem grešku. Zavist je u pitanju.
Ja ti zavidim na tvojim konstrukcijama teorija zavere?
Предмет из хералдике на историји? Палографије?
Ја знам да ви имате предмет који се зове ''Помоћне историјске науке'' где са по пасусом поменете све то.
Латински, славено-сербски, старословенски, да, али штуро.
Kurs se zove
heraldika; drži ga Aleksandar Palavestra.
Sve zavisi od usmerenja i usavršavanja koje se odabere. Imaš kao predmet
latinsku paleografiju, postoje i
latinska epigrafika,
rimska numizmatika,
komparativna diplomatika,
srednjovekovna hagiografija,
arhivistika,
muzeologija,...
Мислим да покушаваш да направиш од студија историје нешто што заправо нису.
Ja studije apsolutno nigde nisam pominjao; samo sam pomenuo da mnogim (vrednim i radnim, ne šalabajzerima) studentima oči prosto ispadaju zbog količine gradiva koje moraju proći, kao određeni primer, ali uopšte nisam govorio o
studijama (niti na beogradskom univerzitetu, niti na nekom drugom). Govorio sam o nužnim kompetencijama koje bi neki obrazovani čovek trebalo da ima da bi se bavio istorijom. Da li je polaznik dobio diplomu na kraju ili ne; nije od značaja, jer to je samo jedan papir. Ono što je ključno jeste da li se čovek pokazao na delu; ima dosta onih koji 8 i više godina potroše vredno radeći da dobiju visoke ocene (9ke i 10ke) i uzimaju sve žive dodatne aktivnosti, a onda posle odu u MTS ili gde već i nikada u životu više ni ne dotaknu svoju struku.
И додала бих још нешто, не желим да ико помисли да ниподаштавам одсек историје на Филозофском факултету.
Прича је кренула у једном смеру који никако нисам желела. Од тога да је историја наука за коју ипак није потребно формално образовање (моја теза) до тога да ми Славен и Ханибал објашњавају да је то, уствари, не само неопходно него су и саме студије фрапантно комплексне. Наравно, ниједне базичне студије нису комплексне и за просечног су човека пројектоване. Па бих замолила колеге за мало реалности.
Dakle, da pojasnim, jer mislim da je došlo do pogrešnih interpretacija mojih reči, ja nisam govorio o ikakvim studijama, već o nužnim kompetencijama.
No, rasprava je povela, koliko ja razumem, u smeru razlika između prirodnjaka i društvenjaka. Ti si pomenula pravnike kao primer, ali zar nisu pravnici baš upravo društvenjaci? I to, da dodam, otprilike (u principu, da kažemo) za pravnike važi da su dobri poznavatelji istorije. Na specijalizaciji čak postoje i opcije koje ih mogu usmeriti upravo ka tom usavršavanju. Broj prirodnjaka koji se ozbiljno bave istorijom je
nula i to verovatno nije bez razloga.
Ali je svakako katastrofalno ako govorimo o realnom životu i sa namerom da u svetu zaista funkcionišemo kao jedinke. 
