(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Niko ne zna tačno kad se dogodilo nešto vrlo pogrešno,
ali svi znaju da jeste.
Čuda i dalje postepeno zru
šireći opojan miris naslućenog preporoda
koji se ne događa.
Nema ko da ih ubere sa grane.
Niko ih čak ni ne vidi.
Njihov svet više nije ogroman i pun neistraženih nabora
gde u grozdovima nicahu deca sirovih tajni,
male otrovne panaceje koje su same birale
kome će se dati na dar.
Smanjen je, sav sparušen i suv, jesenji list na pločniku,
samo jedna od strana neke velike, stare knjige.
Voće je izgubilo semenje i ne zna čemu bi trebalo da služi.
Svetlo je surovo nepristrasno u razotkrivanju
bez nagdašnjeg blagoslova,
mrak plitak i šupalj,
nesposoban da se otrgne sa lanca.
Nada pulsira još samo u velikim daljinama,
dokle ne dopire jasan vidik,
u čijim neartikulisanim obrisima
bi moglo da se izlegne neko jaje nepredvidivosti
i kroz sebe rodi potpuno nov,
nesagledivo veliki svet.
Tome se mole čuda u svojoj dubokoj usamljenosti.
.Meni je čudno to što ja jutros u svakoj rečenici nalazim smisao a nije mi tako izgledalo kad sam sinoć čitao...
