Kažu kad se dete rodi sa sve košuljicom.. to je neko posebno dete...
Oduvek sam znao da nešto nije bilo u redu samnom. Još od malih nogu primetio sam da sam "drugačiji" od drugih. Oni koji su drugačiji znaju odmah da su drugačiji i uvek su pomalo sakriveni i neupadljivi a opet su nekako sveprisutni.
Elem dok su se druga deca igrala lopte i klikere.. ja sam bio osuđen da stojim po strani jer sam video neke pojave koje drugi nisu mogli da vide.. U početku sam bio prilično zbunjen tim dešavanjima ali sada taj "nevidiljivi" svet mu dođe kao nekakvo prirodno okruženje i ja sam se totalno srodio sa njim.
Da ne dužim.. priča počinje ovako.
Jedne večeri kad sam pravio neku klopu u kuhinji sa namerom da je izgustiram na poslužavniku uz dignute noge i seriju na kompjuteru.. iznenada na moj prozor slete sova. Prava pravcata sova.
- Hu-hu.. - reče.
- Šta hoćeš sad pa ti - (mislim se u sebi)..- beži tamo - i manem rukom ka njoj.
- Nije uljudno da me teraš.. znaš koliko sam dugo letela do tebe. Osim toga žurim se dalje tako da ako hoćeš slušaj šta ima da ti kažem, ako ne - ja odoh..
Polu-ljutit, polu-zgranut klimnuh glavom više u znak potvrde sebi da se ovo stvarno dešava nego kao nekakav pristanak. Sova lagano ušeta kroz prozor u stade pravo na kuhinjski sto i iz kljuna ispusti nekakvu kuglicu i prozbori.
- Ovo ti šalje "ona koja te vidi kakvim jesi" i moli te za pomoć.
- Kako mogu da pomognem? - uzvratih..
- Uzmi ovu kuglicu i čekaj.. već će ti se sve samo objasniti. Uh! Koliko je sati? - sova zalapeta krilima.. - moram da idem sad.. - žurim žurim.. - i odlete..
- Stani! - doviknuh za njom.. - Šta treba da radim sa njom?
- Sve će ti se samo kazati.. samo budi strpljiv - reče sova dok se udaljavala i njena silueta bivala sve manja i manja..
I sad čekam. Ko zna šta čekam.
"Ona koja me vidi kakvim jesam.."
Svašta!
Poslednja izmena:
