Dok sam zivela u kuci, pored mene, samo nas je bodljikava ograda delila, zivela je jedna princeza. Prava pravcijata. Pa dobro nije bas licela na princezu, vise je licela na visnjicu zarobljenu u kockici leda. Jednostavno nije bila dovoljno bajkovita da bi bilo ko za nju pomislio da je princeza, ali sam ja iz krajnje pouzdanih izvora saznala da je ona bila poslednji potomak malih pingvina, vrste nestale usled nemogucnosti prilagodjavanja krivudavim i trnovitim tokovima evolucije. Ukratko – vrsta je bila prilicno neflexibilna. Ni poslednji potomak se nije nesto posebno trudio da se suprotstavi kraju koji je cekao u polutami vremena. U tome ju je sprecavala jedna prilicno retka osobina, bila je neumorni pasionirani sakupljac konzervi...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Blizanci u materici razgovaraju:
- Da li verujes u zivot posle rodjenja?
- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovde bas zato da se pripremimo na zivot posle rodjenja.
- To je glupost. Nema zivota posle rodjenja. Kako bi taj zivot uopste izgledao?
- Ne znam tacno, ali uveren sam da ce biti vise svetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.
- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, posle rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.
- Uveren sam da postoji nesto posle rodjenja. Nesto sasvim drugacije nego ovo sto zivimo sada...
- Ali niko se nije vratio od tamo. Zivot se posle rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije...
Kako zažmirka sunce obešenjački kroz prozor, meni neki crvić proradi.Spadalo neko samo buška i gamiže i nemire niže..magičnim silama poziva i mami - hajdemo - budi vani...pokreni šetalice i pij sokove novog koje se toči u kornete po trgovima , na obalama i u baštama kafea koje niču kao pečurke posle kiše.
- Evo , samo da završim misao na blogu, eee baš lepa muzika - upravo sada...da, šta me sada svi zovu na skajp...kada ja izlazim vani a toliko imam posla oko spremanja...tuširanje..kosa..odeća...a mogla bih i neku knjigu uz put...da.. tako procuri u nepovrat dan uz nametnuti šablon za izgovor da se bude zarobljen u četiri zida vlastitog kajanja.
Čist mazohizam...kompulsivna zajebncija motorike sa ritualom kao opravdanjem..Užas!
Šta se...
Nikada više nijedan voz neće biti naš..nikada više nećemo putovati istim prugama...svako u svom vozu na različitim kolosecima...putujemo u suprotnim smerovima...ja u kupeu sa Samoćom i Tugom,ti sa Snovima i Maštom...I gledam kroz prozor svog voza i dugo ti mašem,nadajući se da ćes me pozvati u svoj da podelimo Snove i Maštanja,ali tvoje misli već žude za Novim,ne vidis me i odlaziš...
I da, zavrsen jos jedan praznik, onaj za koji smo se spremali danima, potroseno na galone alkohola, na tone mesa, ne smem ni da pomislim koliko para. I sta sad? pa nista.. cekamo i djurdjevdan, jeliti, da se opet po dobrom starom srpskom obicaju nazderemo napijemo i dobro zabavimo, da bar na trenutke zaboravimo na sve probleme, na malu platu, na velike racune, na to gde zivimo, na izbore, na mir u svetu, na gadafija i rat u libiji..
I tako , dok se veci deo sveta danas predavao onom smrtnom grehu koji se zove neumerenost u jelu i picu, Meanwhile in my bedroom ja vrsljah po internetu i trazih nacina da izadjem iz ove zacarane kutije koju miloste nazivamo majkom Srbijom. Nekad, kao klinka sam htela da studiram prava na harvardu, a sad...
Osoba koja voli, zivi u svetu ljubavi.
Osoba koja mrzi, zivi u svetu mrznje.
Osoba koja se bori sa letacima, zivi u svetu borbe sa letacima.
Zapitajte se samo u kom svetu zelite da zivite - a onda ga stvorite…
----- Alles_gut > datum[30.03.2007]
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
PREPISAN DAN
Subota....čudan dan....nekako lelujav...nemiran...Ma.......kad ja ustanem u osam ujutru umesto u šest, to tako izgleda. Nekako kao da sam spora, neorganizovana....nekako, nije mi misao oštra i jasna. Pozdraviše me borovi...osunčani i lepi....i naravno one tri izelice krznene što su naše ustajanje čule. Kafaaaaa.....lagano.....plan za danas.....Meš me prati pogledom....oblačim...
Jos jedan prodje dan potrosen tek tako...A ko zna koliko mi ih je jos Zivot namenio za trosenje,ne treba nijedan da procerdam,vec da ga odzivim kako treba...
Radujem se sto je praznik i sto necu raditi...Sto cu se odmoriti...Ali necu ga ni na sta pametno iskoristiti,evo ovaj danas je utrosen na boravak u kuci,spremanje dorucka,rucka,vecere,pranje sudova...prelistavanje novih recepata za kolace jer uskoro ce i moja slava,Djurdjevdan...I vec je pala noc...sama u kuci,deca su izasla sa svojim drustvom...i ja bih sa drugaricama,ali ne mogu sebi to priustiti,deca imaju prednost...Zato sam opet ovde u virtuelnom svetu,slusam muziku,napisem ponesto...Dok me san ne ophrva...Kad god je tesko,tesimo se da ce proci,ali tako i zivot prodje,zar je...
Ja nikad neću biti ona,
ona koja te čeka, koja te ljubi,
koja te dobija onda kada te gubi.
Ja se ne trudim da budem
njena sena, njen obris i kopija,
ja nemam njene oči, njen hod,
nemam taj osmeh što te opija.
Nisam nikad ni želela da budem
ta koja te držala za ruku i uz tebe ležala,
od takvih ideja zazirem i oduvek
sam od toga bežala.
Ja imam svoje nešto što me čini
drugačijom, posebnom i smelom,
na tome mi zavide baš svi,
pa i ti čak jednim delom.
Zato neću da se menjam, i da
pokleknem zbog davno sanjanog sna,
ti nju voliš, i ona te ima, al u stvari
falim ti ja.
Svake godine za Prvi maj, praznik rada (sa velikim početnim slovom), naš stan u Bulevaru revolucije postaje stecište familije i prijatelja. Rođaci, i oni bliži, i oni dalji, i oni između – koji se pojavljuju samo u ovakvim prilikama – stušte se ujutro, kako bi ugrabili svoje parče prostora na našoj terasi.
Moja majka je pocrvenela u licu od vreline rerne, iz koje vadi vruću gibanicu. Njena bujna kosa je natapirana i neprirodno ukrućena od laka. Zbog te smešne frizure, takozvane ’trajne’, prethodnog dana je puna dva sata sedela pod haubom u salonu „Kod Fikreta“, preko puta ulice. Na njoj je cicana haljina cvetnog dezena, koju je sama sašila. Napred je malčice kraća, jer moja majka nije predvidela da će joj se materijal sapeti o velike...
Kad za trenutke uspem
da se iz lanca zbivanja izuzmem
vidim kako tok vremena hodi
i kako u njemu svak svoju ulogu igra
ali ustvari u njemu smo mi samo u meri
u kojoj smo njime zarobljeni
U tenucima kad smo slobodni
mi jasno osetimo da vreme i ne postoji
sva naša sećanja su sa nama
sveža i jasna ko da se dešavaju sada
i čovek shvati tada da
iako se sve okolo menja
i sebe samog promenjenog vidi
da se to samo dekor menja
i da on ustvari ostaje uvek isti
Podvrgnut svojoj sudbini
vremenom se sa njome pomiri
nauči da bolje razume sebe a i druge
i kada nešto vidi što mu se ne svidi
odmahne rukom i mirno sebi kaže
pusti ih ,nek igraju svoje uloge.
Ima bogami gotovo dve decenije , kako tog majskog jutra pređosmo besnu vodu i popesmo se na brda iznad obale . Matera okupila nejač uz skute , drhti ko srna . Iza nas zavičaj , ispred nas dalek istok i sunce koje izlazi . Spas ? Možda i budućnost? Ne čuje se artiljerija ! Il izmakosmo , il prekinuše ? Tek radosna tišina uz poj ptica. Ko zna , možda uhvatismo sreću ? Tek eto nas, bez igde ičega - presvisli od straha i umora , a presrećni u očima.
Babo odjedared :Vreme je da idem !
Matera briznu u plač : Kud ćeš , ubićete ? Kud sam protivu sviju ? Kud ću ukleta sa ovom sirotinjom ! Ne ostavljaj me bez zaštite !
Babo zgrabi moju ruku : Slušaj Milovane , odrasta si ! Vreme je da mi učiniš zamenu ! Sad si ti odgovoran za materu ti i ovu...
Ma … nek se nose
Zašto kad vidim sreću na licu
nekih dalekih nepoznatih ljudi
ja se rastužim,
zaplačem lako?
Zašto kad vidim proleće rano
i trešnjin cvet koji se budi
osećam da bih
zauvek plak’o ?
Zbog nje sam tužan
i zbog nje plačem,
mač je sudbine
od mene ote.
Ma … nek se nose
svi srećni ljudi,
proleće rano,
a I ti se bez nje
nosi živote.
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KO TO KAŽE.....
Tako mi po nekad
Neka jeza prodje
Zadrhti mi telo
Onako....iznutra
I svašta mi tada lošeg na um dodje
Ma nisu to reči
Čak ni misli jasne
Već osećaj neki.....
Što juri mi dušom
Znaš.....onako.....
Kao kad počinje oluja
Pa dušu ti kida vetar što luduje
Na komade cepa
Osećajem bučnim
K’o ciradu staru kad dohvati vrag
Tako duše moje
Komadi tad lete
Oblacima sete.
Znaš...
Franacki letopisac zabelezio je jos 822 da je posavski vladalac ljudevit, cuvsi da je na njega krenula franacka vojska iz Italije, pobegao iz grada Siska "k Srbima, za koji narod kazu da zivi u velikom delu Dalmacije.Pri tome, ne treba smetnuti s uma daje ovde rec o rimskoj Dalmaciji " koja je isla na sever do Posavlja, a na istok do reke Drine".
Sam Franjo Racki, istim povodom, pise da je " Ljudevit pobegao Srbima u Bosnu". Vizantijski car, ali i istoricar, Konstatntin Porfirogenit, oko 950 , kaze da su se u Srbiju , koja se u njeovo doba granicila sa Hrvatskom kod Cetine a i kod Livna, naselili Srbi, a to je teritorija koja je kasnije nazvana Bosnom, Zbog toga nije nimalo cudno sto je rimski papa, kada je 1188 poslao dubrovackom...
Naišao sam na nju, na ovom Forumu. Lepa je. Fina. Inteligentna. Prvi deo nika joj je bezobrazan. Lepe oči, lepo lice, duga kosa. Dobar stil oblačenja. Kad je potrebno, ume da se brani sama.
Poslao sam joj pp. Uzvratila je. Dopisivali se neko vreme. Dala mi je svoj broj telefona. Pocinje sa 064 312 ****. Živi blizu mene. Otišli na kafu u Dučić kafeu, u centru Velikog parka. Pričali, bolje se upoznali. Krenuli u šetnju Šumaricama, obilazili spomenike, muzej, jezero.
Prvi put poljubili, označili početak veze. Vidjali se češće. Posle dve godine veze, verio sam je. Rekla je DA, i otišao sam sa Foruma, napustio faks, kupio sam plac blizu neke šume, na nekoj livadi, ogradio, pustio ovce, nabavio dva psa, jednu mačku, stavio tu neku...
Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesrece....ali zasto strahujemo i zaziremo od srece?Zasto iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo srecni?
Mozda nas plasi privremenost srece jer je ljudski zivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost......a privremenost nemozemo da podnesemo uprkos tome....ili upravo zbog toga....sto dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno.
Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni?Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece?Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine,pa se radije drzimo nekog...
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KAD DUŠE PLEŠU REČIMA
ILI
KADA REČI PLEŠU DUŠOM
(hvala Mile)
Pisci su osobenjaci
Samotnjaci al’ i društvenjaci
Duše im igraju, životom pevaju
Ma to samo rečima snevaju.
Ovi što pišu u prozi reči
Ozbiljni ljudi....malo je reći
A ipak.....tuga i osmeh
U život što im stade
pa rečima život k'o biserje vade
Čekaju reči da ih pisac
Od života ukrade
Oni drugi.....pesme što pišu
Pa stihom žive i...