Osetio sam miris na kozi,
kao posle tebe..
Prstima sam lagano presao
putevima koje su ostavile tvoje ruke,
davno,jako davno po mome telu...
Lepota tvog lica stajala je nada mnom
kao tresnjina grana teska od ploda
nad gladnim detetom...
Imam slike u ocima,nas,nekada,
zagrljene u iskonskoj strasti,
uzavrelih tela pijanih od ljubavi.
Jesmo li zaista to bili mi
ili mi se otela zelja iz srca
godinama skrivana od tebe?
Treba mi da znam istine sve,
sto cute,i jedan zagrljaj jak
Da ne sagorim,dok ne izbrojim
sve dane i noci bez tebe,jer...
Mnogo ih je,broja se bojim...
i te samoce u kojima prstima
dodirujem puteve koje mi tvoje ruke
ostavise po celom telu.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
U životu treba brinuti samo o dve stvari :
Jesi li zdrav ili si bolestan.
Ako si zdrav,
tada nemaš o čemu brinuti.
Ali ako si bolestan,
samo o dvema stvarima trebaš brinuti:
Hoćeš li ozdraviti
ili ćeš umreti.
Ako ćeš ozdraviti,
tada nemaš o čemu brinuti.
Ali ako umreš
samo o dvema stvarima trebaš brinuti:
Ideš li u raj ili ideš u pakao.
Ako ideš u raj
tada nemaš o čemu brinuti.
Ali ako ideš u pakao,
bićeš toliko zaposlen pozdravljajući se sa svojim prijateljima tako da nećeš imati vremena za brigu!
Zato, zašto brinuti?
Budi srecan!!!
Ucinilo mi se da sam cula zvonki osmeh tuge ovih dana.
-Pa, gde si ti, mila? Dugo se nismo druzile, rece mi i protrca ovog Vaskrsa pored mene.
-U guzvi sam, rekoh joj, ne stizem ni da mislim.
-Znam, znam, procice praznici i guzva, odgovori mi iskusno, kiselo se smeseci.
I prosli su praznici. I prosle su guzve. A ja sam ravnodusna. Da li me jos nije stiglo, da li
sam sve potisnula pa ce tek da stigne, ne znam.
Znam samo da je navika cudo. I da vise nemam suza, zivaca za nerviranje i reci za blogove.
Stojim i gledam oko sebe, u kamenju nista ljudsko, u ljudima nista kameno...
Ja sad odlazim... Vi ostajete tu.....
Ubili su me oni.... nisu mogli da me gledaju srecnu.. ubili su sve ljudsko u meni.. ubili su moju srecu, ljubav, samopostovanje....
Ostavili su mi samo bol... bol... koji je neizleciv... Ne mogu vise ni da se borim.... popusticu.. ne mogu da izdrzim taj prokleti bol....
Srce i ne moze da se bori.. a mozda i ne zeli...
Zato odlazim... zasto da ostanem kad nista vise nema smisla....
Nema onog za cega bih se borila...
Odlazim.... a Vama neka je sa srecom, neka Vam se ne dogodi ono sto se meni dogodilo...
Ljudi su takva cudovista.. nemaju srce, dusu, razumevanje.....
Ponekad mi se cini da mnogi zele da poraze prijatelja, kao...
Posmatram ljude oko sebe... srecni.. vesele se.. vesele se novom danu... a ja? Ja samo mogu da ih tuzno posmatram... zasto? Zato sto sam se ludo zaljubila u jednog momka... momka kojeg zeli svaka devojka... a zelim li te ja? Da, naravno.. ne zbog tvog izgleda ili neceg drugog.. nego zbog tvog srca i duse.... kad ustanem ujutro prvo se zapitam: "hoce li mi i danasnji dan biti kao i drugi?" cudno.. ali istinito... pitam se sta donosi novi dan... pitam se hocu li taj dan biti imalo srecna... ali svaki mi dan donosi sve vise boli.. jer znam da se i ono prijateljstvo sto nam je ostalo, gubi... a ne zelim... zelim da nase prijateljstvo ostane vecno, jer nismo ljubav sacuvali... nekad mi kazu kako me jos volis... nasmejem se na to uvek... jer...
Sve o google buzz-u procitajte na mom blogu
Šta je Buzz?
Šta i kako radi Buzz?
Gde da nađem Google Buzz?
Google Buzz na mobilnom telefonu?
ceo tekst na mom blogu
Zasto bas ti ?
Ocekujem bar rec utehe,
ali reci nema,
nema ni utehe.
Ni smisla.
Zivot mesa karte.
Pokusavam da varam.
Nemam srece u kocki,
ni u ljubavi.
Prepustila sam se Suncevom zraku
miluje me bez pitanja, ocekivanja, uslova ...
Prepustila sam se
neka me nosi,
ne osecam hladnocu, a i grli me neko.
A ti,
zasto ne ti ...?
Učitelj i učenik su sedeli uz ivicu bazena na klupi koju je zakriljavala gusta krošnja lorberovog drveta.Bazen je bio ovalan,od belih mermernih ploča i voda u njemu ,čudno plavlja od vedrog neba.
-Zar nije čoveku bilo lakše,progovorio je učenik pogledom prateči beli trag aviona u nebeskom plavilu,da umesto da gradi te silne mašine za letenje,savlada veštinu letenja?
Lebdelo je pitanje ispod krošnje lorbera u treperavom od vručine vazduhu skoro minut dok učitelj nije konačno odgovorio:
-Mogao bih ti reči da je za čoveka dobro što je izabrao taj način letenja jer u protivnom nikad ne bi leteo do zvezda.Međutim,tvoje pitanje razumem baš kako si ga postavio.Pitanje je:zašto čovek još uvek nije razvio veštinu letenja bez mehaničkih i...
"Živela sam dovoljno dugo i bez mnogih sam vec ostala; znam da više od njihove odsutnosti boli ono što jedno drugom nismo rekli."
"...put koji si prešla nije prav već pun raskršća. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je označavao različite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u šumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znaš kuda bi te odveli oni kojima si okrenula leđa, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znaš, ali u svakom slučaju se kaješ.Duž raskršća tvog puta srešćes i druge sudbine: da li ćes ih upoznati ili ne, proživeti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znaš, od toga da li...
Otkrila sam da je skoro sve što je ikada napisano o ljubavi istina.
Shakespeare je rekao; ''Putovanja se završavaju susretom ljubavnika''.
Kako izvanredna misao!
Licno nisam iskusila ništa ni blizu tome ali sam više nego voljna vjerovati da Shakespeare jeste.
Pretpostavljam da o ljubavi razmišljam više nego bi iko trebao.
Stalno me zapanjuje njena moć da cijelo vrijeme definise naše živote.
Shakespeare je takođe rekao da je ljubav slijepa. E, to je nešto za što znam da je istina.
Za neke, prilično neobjašnjivo, ljubav blijedi. Za druge ljubav je jednostavno izgubljena.
Opet, naravno, ljubav se takođe može naći. Čak i samo na jednu noć.
Tu je i druga vrsta ljubavi. Najsurovija vrsta. Ona koja skoro ubija svoje žrtve.
Zove se...
♥...Einmal im Leben findest du Jemanden der alles verändert..
Ich mach mir keine Gedanken über Menschen aus meiner Vergangenheit, denn es gibt Gründe, warum sie es nicht in meine Zukunft geschafft haben...
________________________________________
Menschen die sich wirklich lieben,finden wieder zueinander,egal was zwischen ihnen passiert ist und wie viele Fehler sie gemacht haben
Die Frau deines Lebens erkennst du daran, dass sie genau weiß, was für ein Idiot du bist, und trotzdem nicht davon läuft
Einmal im Leben findest du jemand der alles verändert. Jemand den du vorher nicht kanntest der dir jetzt alles Bedeutet. Jemand neben den du aufwachen wirst und das Tag für Tag, Jahr für Jahr. Vielleich einmal ein Leben lang....
Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj
udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam šta kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?U stepi, gdje moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne...
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SKITULJCI
Da... jesmo dva skituljka na ledini
dva kamička....dva oblutka
ma mi jesmo ta dva lutka
što im konce neko vuče
sudba....šta li.....usud....život
al' smo lepa dva lutkana
nasmejana, razigrana
kao grane rascvetane
na laganom proleć vetru
što se eto ipak sretnu
makar samo da u dušu
osmeh jedno drugom metnu.
Vala jesmo dva skituljka
dva oblutka i dva lutka
osmeh pticom nazivamo
duše...
Reče Majka Priroda: "Kad su ljudi ovoliki degenerici ajde da bude i degeneričnih životinja."
Sanjao sam stvarno čudan san. Gledam sto u kafiću gde sedim sam sa sobom. Ja nešto pričam onom drugom ja, a ja koji to gledam hoću da čujem. Primaknem se, neprimetno, naravno, i oslušnem šta sam pričao samom sebi.
- Sećaš li se nje?
- Kako da ne. Bila je, hmmmmmmm, ne postoji ta reč u srpkom jeziku kojom bih je opisao...
- Da, upravo tako! Još kad se setim kakvih sam problema imao kući zbog nje...
- E, da... Sećaš li se kad su tvoji hteli da je odvoje od mene?
- Još kako... Uvrteli su sebi u glavu da ima nešto izmedju nas i požurili da me spašavaju od nje. Prosto mi nisu ni verovali da tu ne postoji ništa.
- Da, ali su oni i bili ubedjeni da imaju nešto što se zove iskustvo. Odakle li im samo to iskustvo kad nikad nisu bili u sličnoj...
Necu ti nikada reci ODRICEM TE SE,
ni mislima svojim izmeniti putanju
od tebe.
Kasno je.
Vec si tu.
Tu, u mojim grudima
zasadjen kao plavi jorgovan
Toplinom svog srca darujem ti zivot,
a ti rastes,, korenje po mojo dusi siris
mirisom opijas
zivot mi u plavo bojis.
Ja u tvojoj senci
skupljm snagu za dalje
Moj si putokaz
ka suncanoj strani sudbine
i zato te se
ne odricem.
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KADA SE URUŠI SAN
San k’o san
Liči na kuću
Ili na njivu plodnu
Na vazda zelenu šumu.
Graditelj jesi
Pa zidaš li zidaš
I paor jesi
Pa seješ i žanješ
I lugar jesi
Pa sadiš li sadiš
Mladice nove
Za dane bolje.
Kad napukne deo kuće
Kad izgori ti letina
Kad neka stabla razbole se
Da li i dalje imaš san
Ili je i on bolestan?
San k’o san
Iluzija samo što osećaj ga radja
Onda te on sam gadja...
Više volim kad volim
nego kad mrzim
jer ljubav manje boli
od mržnje koja nas prži
Više volim kad dajem
nego kad tražim
i nikada ne odustajem
jer davanje me više snaži
Više volim da praštam
makar patio ko Isus
iz praštanja ljubav izrasta
iz mržnje samo kaktus
I uvek me više ima
i medju pticama i ljudima
kad vidim svoju radost
u njihovim očima
Milan Višnjić
http://www.fontanasnova.com/
Juče sam se šetao malo gradom, lepo vreme, žao mi da spavam. Iako volim. Mislim da bih prespavao Boj na Kosovu, svoju svadbu ili napad bombaša samoubice na Grand Paradu. Zbog ovog zadnjeg bih verovatno plakao danima u ćošku sobu, mrzeći sebe, druge, i tog bombaša jer nisam video to da se smejem. Nije lepo smejati se tuđoj nesreći Djole! Stoko mala! A opet, ja računam da je nesreća kada na šaltajući programe na TV-u slučajno naletim na Pink. Inače, skrenuh s teme. Lep dan bio, pun grad, ljudi se šetaju, većina u parovima, zaljubljeni, srećni. Ružna devojka, lep dečko. Lepa devojka, ružan deda. Ružan dečko, lep dečko. Nekako sam se raznežio, koliko god to bolesno zvučalo. Razmišljam kako sam sad hepi, imam curu, s njom se šetam, ruku pod...
...ne znam kako da ga kreiram ili skrojim...ili sašijem...kako da obojim ovo platno moje praznine...da stavim malo boje jorgovana iz mog dvorišta...ili prve jutarnje rose..da stavim malo ovog dima , cigarete koja vijuga od usana do pepeljare..ili kariranog stoljnaka iz moje birtije, tamo na jednoj dragoj rijeci....ZNAM...obojit ću je nježnošću leptira i propupalom granom trešnje iz komšijine bašće..i biti će to platno za veliku izložbu majstora, umjetnika životne akademije, tamo gdje se ne dobivaju petice ili dvojke..već osmjesi, i dodiri, poneka suza, poneka tuga..
evo, već je noć...čuje se samo tišina i poneki treptaj mjesečine u granama...i proljeće je tu, zaviruje iza oblaka u moju čašu, kroz cigaretni dim...i gleda me u oči...
Nedeljama u nazad , pratili smo naizgled čudne događaje koji su nam svakodnevno odvlačili pažnju od suštine i biti svega važnog za budućnost nas samih i naših potomaka . Događaji koji su imali svoj scenarijo , režiju i premijerno prikazivanje , kao da su nastojali da nas vrate unazad i načine od nas Platonove pećinske ljude .
"Taj fenomen kakistokratije - vladavine najgorih mogućih – i epidemične razmere koje poprima nešto je zbog čega bi se normalni ostaci Srbije morali ozbiljno zabrinuti, imajući u vidu" da rialiti intelektualna srpština zauzima enormni prostor u svakodnevnici utapajući bit u prostakluk / bljuvotine i ništavilo--- čak i na ovakav način ( združeno činodejstvovanje pozicije i opozicije u očuvanju kakistokratije ) nam...
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
EJ ŽIVOTE...
Ej živote, manje davi
Mis’o ide dar-mar pravi
Ajd popusti stisak malo
Da ti kažem “bravo,bravo”
Ej živote, rode mili
Kad bi eto živi bili
Pa videli još lepota
A ne samo tih straota
Što nas njima gadjaš rode
Kao jež si …bodlja bode
Ej živote, mili skote
Ajd oladi samo malo
Daj bombonu neku vamo
Da ti osmeh mi podamo
Vedru narav golubicu
Možda neku mozgalicu
Smejalicu...
Kad mi umeo sebi da kažem
da od mene niko ništa ne očekuje!
Kad bi samo skapirao da ništa ne treba ispravljati
da su trenuci beskrajno prošli i da nikakvu nadoknadu ne ištu
a jošte manje pojašnjenja, izvinjenja, osvete,
sve te jalove kompenzacije...
ja bio bi Ja
Uzdahom bi ščepao trenutak!
pa svakom po zasluzi
kom osmeh, kom poljubac
kom šaka ruke čvrsta
a i šipak poneki tek da se zna.