Još od najranijih bogoslovskih dana, nikada neće da mi se zaceli u srcu ta rana, a sećanje je samo produbljuje i boli me sve jače, ostalo mi u navici da, kad-god me nostalgija obuzme, posve, zadrhti mi srce i zabole bele džigerice, odlazim na železničku stanicu i tamo, sa suzama u očima, gledam vozove koji mom zavičaju kreću, mada znam da sa njima još dugo, možda ni nikada više, kucaj, srce, malo tiše, poći neću. Tako sam i pre nekoliko dana, odolevajući krvledećim sibirskim vetrusinama, koji su mi još više, drhtavo-boleće, produbljivali tu prokletu nostalgiju u grudima, došao na tu moskovsku železničku stanicu gledajući vozove koji nekamo u daljinu kreću, a ja ću da tugujem i sa njima poći nikad neću…
Pažnju mi je privukla jedna...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Neka ti ovi hladni sibirski vetrovi drhtaje moje duše donose, neka dušmanima tako prkose… Bože, da li je još samo to ostalo od tebe i mene … Sećanje, samo to prokleto i drhtavo-prebolno sećanje, me iznutra grize ... Platone, potpuno jasno mi je, ova dva oblutka jedne duše samo na Nebesima mogu u jedno da se spoje i da u slasti nebeske ljubavi zadrhte dva srca, dve duše i dva tela – naravno - njeno i moje …
-------------------------------------------------------------------------
Šapat u vetru
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu...
Biće jutara da te usnulog probude.
Biće dana od neba datih.
Dan po dan,
Godina po godina-
Vreme se nekada zove i
Zaborav.
I smejaćeš se,
Voleti proleće,
Zavoleti...
Život...
To tako lepo zvuči
A tako ništa daje.
Biće pesama koje će setiti
I biće noći koje ćeš deliti
Sa nekom drugom na našem jastuku.
Zvaće se Ljiljana,
Možda Sanja,
Danijela...
Voleće te i bićeš srećan.
Biće dana i biće noći.
Neće biti mene.
Mak po mak.
Nedelja po nedelja.
Pokupićeš uvelo cveće,
Zapaliti sveću
I otići.
Z.D.
Kažu da vreme teče kao voda i ne može se zaustaviti. A mi, koji smo ušli u poznu mladost, živimo sve više od sećanja, od onoga što je bilo, naše vreme je voda koja se prosula iz lepe čaše života i ne može da se vrati. Naš svet je otišao pod zemlju i samo nam se ponekad javi u snu, mahne nam maramom od svetlosti i nestane, kao da ga nikad nije ni bilo. Naši stari su govorili kako je život kratak, kao kad uđeš u sobu na jedna vrata i izađeš na druga, kao kad upališ svetlo, pogledaš oko sebe, pa ugasiš lampu jednim dodirom prsta, i teška noć već se spušta na tvoje očne kapke, a ti se pitaš kako je i zašto je sve tako brzo prošlo. U ogledalu više ne stanuje tvoj lik, to je sad neka druga osoba, nalik na tvoje dedove i nane, pogurena...
Godinama je naša pesnikinja @Tamišarka ukrašavala stranice Bloga na Krstarici...
Hendikepirana, u kolicima, postovala je svoje crteže, stihove, komentare...
Uživali smo u svakom slovcetu darovite i nagrađivane naše pesnikinje...
Pronašla sam na you tube-u puno njenih radova, pa evo jedan gde se bavi
i animacijom i fotografijom...
Uživajmo...
:cvet: :cvet: :cvet:
Branka Zeng, iliti naša @Tamišarka, iliti multitalentovana naša draga blogerka, bavila se i slikarstvom...
Evo šta za njeno slikarstvo kaže Branka Gostović, profesor istorije umetnosti...
:cvet:
Uživajmo...
:cvet: :cvet:
Solve et coagula ! (Razbij i sastavi)
-------------------------------------------------
Smejem se, mada to nije nimalo lepo od intelektualca moje reputacije, iskustva i dugogodišnje prosvetiteljske delatnosti, kada naiđem na šarlatane koji su, u naletu sopstvenog neznanja, došli do zida na koji je, njima sličan i neličan, nekakav starodavni šarlatan napisao:
„Vrata“.
Oni, ti ovovremeni neobrazovani, nesikusni i glupi šarlatani, želeći da, onako preko noći i uvek po istom receptu a la:
„Solve et coagula !“ (Razbij i sastavi)
koristeći svoju nepostojeću Ars Magna (velika veština) spremaju za Magnum opus (Veliko delo) zaleću u taj zid na kojem piše »vrata«, želeći da uđu u tu novu dimenziju veleumnosti, kako bi, samo za sebe...
Svaka epoha imala je svoje vreme ručka.
Pre onog, onog rata, ručalo se u dvanaest sati. Posle ručka, negde oko dva, odlazilo se na poslepodnevni odmor, a iz zatamnjenih soba u vreme letnjih vrućina čulo se blaženo hrkanje. Neki levantinski gradovi od dvanaest do pet dizali su pokretne mostove preko šančeva ispunjenih vodom i zatvarali gradske kapije da neko ne bi poremetio vreme neprikosnovenog odmora.
Posle onog rata ručalo se između dva i tri jer se radilo od sedam do dva kada su se kućama vraćali dostojanstveni umorni očevi sa smotanim novinama. Ručak je bio neka vrsta male porodične svečanosti. Za stolom su se okupljale tri porodične generacije. U čelu je sedeo deda koga su prvog posluživali, birajući za njega najslasnije komade...
" Emocije treba da posmatramo samo kao energiju u kretanju (e-motion), umesto da ih doživljavamo kao preteće ili nešto što treba izbegavati...Ne možemo da dajemo prednost jednom osećanju u odnosu na neko drugo. Potpuna emocionalna integracija podrazumeva unutrašnje stanje prihvatanja svih emocija". (Majkl Braun, Proces prisutnosti)
Mnogo sam razmišljala o ovim rečenicama, Što bi jedna poznata motivatorka rekla : "život su mi promenile". Naravno, teoretski bi se svako složio sa njima. Treba osećati sve emocije...ali dok mene lično ne klepi neka "loša" - strah,bes,krivica,tuga. Lepo je to sve dok čitaš knjigu i načelno se slažeš sa mudrim rečima koje je tamo neki čovek lepo sročio. Zvuči baš nekako...razumno,logično, šarenoliko. Ima...
Како се „само“ ради свој посао...
Размишљам да ли да почнем од најдрастичнијег примера или ипак не.
Нешто са чиме се свако сусрео – шалтеруша. Одмах да знате да сам и сама радила такав посао и да знам да јесте досадан, стресан, незахвалан дакле нимало лак, али да ли искључује људскост?
Да ли сте некад видели да неког старца који једва хода, након ко зна колико стајања у реду пред шалтером та га особа са друге стране стакла посече једном речју и интонацијом звечарке бацајући му натраг папире.
*зашто се само на секунд се подсетити својих родитеља у тој ситуацији рецимо, па онда уложити мало воље и пар минута да се сазна шта је проблем и јасније и љубазно упутити на право место ако већ није могуће помоћи на други начин
Да ли сте чули...
“Dugo me čekaš?”
“Samo što sam seo, nisam stigao još da naručim. Šta ćemo da pijemo?”
“Ne znam, najradije ne bih ništa”, odgovori mu Ona.
“Momak, hoćeš li konačno da nas uslužiš?”, pozvao je konobara ne obraćajući pažnju na ono što je rekla.
“Izvini, nisam te čuo”, obrati joj se i nastavi, “ovaj restoran nije više ono što je nekada bio. Trebali bi da imaju malo više poštovanja prema gostima.”
“Nismo ni mi više ono što smo nekad bili”, pomisli ona, zahvalna konobaru koji je svojim dolaskom spasao odgovora.
Posmatrala ga je dok je davao narudžbinu, nalik na bezbroj puta ponovljenu mantru.
“Deset ćevapa, srednje pečenih, na kajmaku. Pogača. Salata od kiselog kupusa sa ljutom tucanom paprikom. Za...
Prednost interneta je što se veoma brzo i lako mogu naći informacije, a nedostatak što nisu uvek proverene i adekvatne. Ponekad se za neku izreku navodi više autora. Naročito su popularna imena omiljenih pisaca i istaknutih stručnjaka pošto se zna da će biti bolje prihvaćena zbog sentimentalnosti i poverenja u njihovo mišljenje.
Izreka koja se pripisuje Tolstoju: "Ljudi pokušavaju da urade razne pametne i teške stvari da poboljšaju život umesto da rade najjednostavniju, najlakšu stvar — odbijaju da učestvuju u aktivnostima koje život čine lošim."
Na prvi pogled izjava izgleda mudra. Još kada se tome doda ime autora odmah se bez razmišljanja prihvati. Ali, ako se bolje razmotri uvidja se da su postavljene dve alternative koje se...
Na pola pući ću.
Prsnuće jezgro.
Vrisnuće utroba:
Dosta!
I pašće koža
Prazna, opustošena.
Nekada mešina što ćuti i jede
I neki srktaj vazduha ukrade.
Pobegni,
Izgazi,
Podigni,
Izaberi,
Samo užas crtati nemoj
Jer znala si šta biva
Kada čovek to gadno mnogo
Više nema gde da stavi.
Sve će biti tvoje.
Bićeš carica.
Sreća ili ludilo
Oslikaće ti imperiju.
Gde nogu da spustim?
Sve tuđim se zove.
Mene što sam stigla
Gladne zveri mrze.
Oči su mi tako male-
U njih istina ne može da stane i
Gde pogled da bacim?
Zlotvori ga prate.
Oko moga sveta
Zid su razrušili.
Usne da mi skore.
Crvi pukotinci,
Crvi smehožderci
Da mi se nastane.
Ne dam!
Neću odneti ništa.
Neću ništa ostaviti.
Ništa moje nije.
Sećanja?
Bes?
Sluzave tvari...
Razbij me na sitne čestice.
Analiziraj me , prouči dobro.
Ispitaj svaku mrvicu mog postojanja,
Svaki moj korak, svaku reč.
Zađi u sve uglove mog mozga.
Ne preskači ništa.
Ne propuštaj ništa.
Pomno.
Lagano.
Detaljno.
Pod lupom me drži.
Tamo sam ti najlepša.
Iskopaj sve što ti je mutno
I ono što nije -ti zamuti
Da nejasno bude.
Iščupaj svaku pojedinost
I napravi od toga priču u svojoj glavi
Koju samo ti razumeš.
Svaki detalj,
Svaku sitnicu
Bitnu ili nebitnu koja će za tebe bitna biti-
Sve pronađi,
Sve uobliči po svojoj želji.
I ne pitaj ništa.
Ionako će odgovori samo tiho
Kroz glavu tvoju proći i
Po ko zna koji put postati
Ono što ti želiš da čuješ.
Pod lupom me drži.
Tamo sam ti najbolja.
radujem se iseccima fragmentima tebe u podnevima koje sam eskivirao
sad ipak pokusavam pronaci smisao u trenucima zajednistva koje si ti dozivela na svoj nacin
a ja sad to gledam sa strane iako sam bio pasivni ucesnik
kao da si ti bila celina koja nas je prozivljavala
nisam se davao dovoljno samim tim iskustvo mi je jalovo
dal se racuna ovo sad sto prikupljam kao dokaze naseg postojanja?
ili je bivstvovanje ili te sanjam nek prosudi neko...meni je i dalje uz tebe lepo...
Mesečina boje vanile milovala je njeno nago telo
dok je nepomično sedela na srebrnom mermeru
kao statua koja upija vreme u sebe.
Na podlakticama joj nežno provirila mahovina,
vlažna i ledena.
Nije osećala hladnoću.
Koža joj se navikla već stopljena sa kamenom.
Bela put razlila se kao mleko
sa mirisom noći i meseca.
Nervi usnuli, čudno opijeni
i sakriveni duboko ispod njene kože.
Dah .
Njen dah sa svežinom mraka obavio je sitna siva tela stotine pauka
koji su lagano mileli iz prašine otrovnog bršljana..
Istkali su joj belu haljinu od paučine,
ovlaš prekrili njeno obamrlo telo i nestali .
"Zašto belo?
Ne volim belo"
Pitala se, a pitanje je lebdelo u njenom praznom umu
,sudaralo se sa nekim okasnelim mislima koje nisu...
Sastavljeni od slomljenih delova,
Znojem i krvlju zalepljeni,
Ušiveni vlasima kose i zakrpljeni-
Dišemo, hodamo, vidimo, boli nas
Ali da li smo živi?
Ili je iluzija ono što se kao nepostoj
Nastanilo u našoj srži,
Pa nas zavaralo pa nas zavaralo
I na pladnju od kostiju serviralo zablude?
Da li je obmana ono što se kao krvojed
Raširilo u našoj duši ,pa nas obmotalo
I na dlanovima svojim kvrgavim i prljavim
Ponudilo
Tavorenje?
Pokupljeni iz otrovnih trava
Kao delovi nečega nebitnog-
Čujemo, jedemo , pijemo, sanjamo
Ali da li smo živi?
Slike biblijskih izdanja sa prikazima zverskih mučenja grešnika na večnoj lomači,
čak i najjeziviji sadržaji sa čudovištima u videofilmovima, čine se kao naivne dečje
bajke u poređenju sa onim što smo bili prinuđeni da iskusimo.
Za sve vreme svoga postojanja, ljudski rod nije uspeo ni da zamisli, niti da izmisli
nešto slično. U svim biblijskim sadržajima, filmovima strave, fantazija ljudska ne
ide dalje od pokazivanja dranja kože svim mogućim načinima, ali to nije ništa u
poređenju sa pravim paklom.
- Ma, šta može biti strašnije od usavršenog iskušavanja čovečjeg tela? Kakav ste
ugledali pakao vi?
- Kada je plavičasta svetlost tako oslabila da je dala mogućnost da se podigne iz
zemlje mrka sumaglica, ona nas je obavila od nogu do...
Не знам јесам ли вам споменула (вјероватно јесам), ја сам мастер професор италијанског језика и књижевности и мастер професор српског језика и књижевности. Између осталог држим приватне часове и инструкције из италијанског језика. Волим тај посао. Волим да људима преносим знање. Волим тренутак у којем су у стању да, зависно од нивоа који покушавамо да савладамо, знају да ми кажу бар двије-три реченице. Волим начин на који њихово знање расте. Е сад.
Тренутно држим часове једној тети од 50 година која је његоватељица и држим инструкције једном дјечаку који је први разред гимназије и до сад италијански није учио. Е сад, дјечак ми је мало лијен. Мало више. Почели смо са инструкцијама почетком новембра, кад је већ добио два. Морам, да бих...
Сјећам се да сам, током јесени и зиме 2015, ишла на вјежбе. Све у циљу рехабилитације. Углавном, физиотерапеут се звао Мирослав (и сад се зове, жив је, Богу хвала). Био је ДИФовац и волио је борилачке вештине, па сам га звала Сенсеи. Углавном, једном згодом је он мени показао неку вјежбу, коју баш и нисам могла да изведем. У том тренутку ми је рекао: ,,Покушај. Труди се да урадиш вјежбу исправно. Можда нећеш моћи, али важно је да нервни импулс ,,прође" од мозга до ноге и кроз ногу. Све што прође кроз систем оставља траг на систему."
Е сад, прије неколико дана сам почела да вјежбам у кућним условима и сјетила се шта је Сенсеи рекао. Ако иде – супер, ако не иде – покушаваћу.
А онда сам се замислила.
Можда Сенсеи под ,,све што прође кроз...
Singularnost II
Podižeš glavu ka nebu koje je neverovatno kristalno čisto. I dok toneš omamljeno razgledajući sve te oblike zvezdanih jata misli su ti usresredjene na sazveždje Device, to je ona! Monstruozna M87 konstelacija koja u sebi krije uspavano čudovište pod imenom Mesje 87, Crna rupa biblijskih razmera mase veće 6.5 milijardi puta od naše najbliže zvezde, Sunca, koja gleda svoja posla na istom mestu dobrih 13 milijardi godina.
Zastrašujuća zver koja je progutala samu sebe, toliko masivna da joj ništa ne može odoleti uključujući i samu svetlost, što smo bliži njenom centru to je njena sila sve intenzivnija da počinje kriviti sav prostor i sasvim prirodno i samo vreme.
Ako se kojim slučajem neko u ovom momentu nalazi blizu...
Дан када сам умро био је сунчан дан. Мој уговор са гигантском фабриком "Куглагери 29. новембар" раскинут је једног сунчаног дана, 2004. године, током приватизације, и тада сам умро, у мојој 42. години живота. Проглашен сам за технолошки вишак и отпуштен уз отпремнину од 1200 евра. До тада је ситуација била доста добра. Имао сам 1 хектар земље, трактор и две краве, а на радном месту плату од 120 евра, топли оброк, бесплатне цигарете и радно време до 13.00 часова. Живот је био добар. Ваљање степ сокића из каде, бутлег ВХС филмова, шверц 2 бокса цигарета месечно доносили су 200 евра месечно. Фабрика још 120, на храну нисмо морали ништа да трошимо. Живот је био добар.
А онда је дошао дан када сам проглашен за вишак. Дан када сам умро. Дан...
Albert Einstein: "Logika će te odvesti od A do B. Imaginacija će te odvesti SVUDA."
- Imaginacija odvede SVUDA, ali se bez logike ne stigne NIKUDA. Da bi stigao NEGDE moraš koristiti oboje. Mudrost proizadje iz njihovog spajanja, a ne razdvajanja.
-----
Mika Antić: "Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem."
- To i jeste razlog što je i jedno i drugo potrebno za uspešnu vezu. Ljubav podrazumeva poštovanje. Kada nema iskrene komunikacije ne može doći do sporazuma i razumevanja. Bez toga se gubi i poštovanje i ljubav.
---------
Lao Tzu: "Mudar čovek je onaj koji zna ono što ne zna."
- Čovek može da zna da nešto ne zna, ali ne može znati ono što ne zna. Njegovo znanje-neznanje se kreće samo u okviru dostupnog znanja. Medjutim, izvan...
'''... воли патњу! Немој јој се одупирати, немој бежати од ње! Окуси како је она у дубуни слатка, предај јој се, немој је примати с мржњом! Само твоја мржња је то што ти наноси бол, иначе ништа друго. Патња није патња, смрт није смрт, ако их ти не учиниш тиме! Патња је највеличанственија музика - уколико је слушаш. Али ти је никада не слушаш, ти имаш другу, сопствену, упорну музику и тон у уху, ти њу нећеш да испустиш, а музика патње није с њом у скалду. Чуј ме! Чуј ме и сети се: патња није ништа, патња је заблуда. Само ти сам је ствараш, само ти сам наносиш себи бол!''
Jedva da je dan počeo i već je šest sati popodne.
Jedva je stigao ponedeljak ,a već je petak.
... a mesec je već prošao.
... i godina je skoro gotova.
... i već 40, 50 ili 60 godina
naših života je prošlo.
... i shvatamo da smo izgubili
naše roditelje, prijatelje oko nas.
... i shvatamo da nema povratka.
Dakle... Pokušajte, uprkos svemu,
da uživate u preostalom vremenu.
Tražite aktivnosti koje vam se sviđaju.
Ubacite malo boje u celokupno sivilo
koje vas okružuje.
Nasmešite se malim stvarima u životu ,
koje ostavljaju melem na vašim srcima.
Pokušajte eliminisati reč "posle"...
Ja ću to uraditi posle.
Reći ću posle.
Razmisliću o tome posle.
Sve ostavljamo za kasnije kao
da će "posle"rešiti problem.
Nakon "posle", kafa se ohladi
i...
Заиста ми недостају биоскопи. Знам, знам, рећи ћете да Београд сада има више биоскопских дворана него икада. И бићете у праву, али ја не говорим о дворанама у којима пуштају филмове, већ о биоскопима. Биоскоп је институција, школа, а дворана је, ипак, само дворана и ништа више. Вероватно сам размажено саможив када данас, у време кад удобно заваљени у омиљену фотељу, можете наручити и погледати све што помислите. Е, па, не говорим о томе. Говорим и мислим о храмовима уметности. Да, баш тако како сам рекао - храмовима. У њих се улазило са страхопоштовањем. Сваки нови филм је био ново искуство које нас је, како нам се чинило, приближавало свету којем смо тежили. Са друге стране, бити гледалац имало је своја правила. Тачно се знало ко где...
Po tuđoj guzici korbač manje boli.Tačno. Pametan se uči na tuđim, a budala na svojim greškama.Tačno.
E, pa kad sve to znamo, zašto nam se ciklično ponavljaju iste greške? Glupost, neobrazovanost, paganski DNK, ravnodušnost ili možda sve to zajedno?
Svedoci smo, po ko zna koji put, rađanja novog boga. Postulati na kojima se to dešava su isti od početka vremena -dogma o nepogrešivosti vođe, brutalna sila prema svima koji posumnjaju u to i bajka o lepšem životu kao nagradi za odano služenje.
Hijerarhija je, u dlaku, nepromenjena. Stado, psi čuvari, pastiri i ON.
ON, čije se ime ne izgovara.
ON pred kojim se ničice pada.
ON koji vlada svemirom.
Ko drugačije kaže...
"Sine moj, oči majkine.
Oprosti majci što sve ovo nisam smela da ti kažem ranije. Sve one noći što sam preplakala bez glasa da me ne čuješ. Strah da li ću izdržati da te podignem onako kako bi i tvoj otac želeo. Oca si heroja imao sine moj. Takvi se više ne rađaju. Imao je snagu diva i dušu nežnu kao pamuk od kog je krsnica tvoja satkana.
Nije majka htela da te brine. Suzu tvoju da ne vidim nisam dala. Ni kad smo bez večere na počinak odlazili a ja ti bajke pričala da ti glad prevarim. Bajke o tome kako se golubica u orla zagledala i sa njim gnezdo svila i malenog ptića odnjivila. Oprosti majci što nisam stigla da te se nagledam, osmehu moj. Po tri sam posla radila da ti krpe kupim da se u društvu ne stidiš a ti mi nikada to tražio...
BALADA O BUREKU
Jede mi se burek. Kad bolje razmislim burek jedna od malo konstanti u mom zivotu. Burek sa ocem,burek za dorucak,burek za ručak, burek za veceru,užina burek, burek protiv mamurluka,burek u društvu ili sam protiv bureka, hladan burek od juce,prazan burek,burek sa sirom,burek sa mesom, burek sa jabukama,burek na brzinu..... Godinama sam merio kvalitet gradova u kojima sam bio po kvalitetu bureka koji sam tamo jeo. Upoznao i jeo, gotovo sve škole i stilove, gotovljenja njegovog. Burek nije tek obična hrana...
Замотано као бршљан око стуба, увијено и чворовато. Без потпоре у видљивоме спектру. Без објашњења и разложности. Дуготрајно и без прекида, ко зна од када? Везаност и осјећај јединства, подједнако јак и код убогих и код оних који боље стоје. Подједнако међу живима и онима који живе у некоме другачијем свијету. Тешко и лако, и мило и недраго. Јединствно у патњи и радости, у мирноме рату и у ратноме миру. Не на крају нечега већ на почетку. Словенска слога Руса и Срба. Јели стуб Православље? Наравно да јесте, али не и једини. Можда заједнички језик? Па и он. Многи су покушали објаснити тај однос, час са тежиштем на комунизму, вјери или религији. Меким, тврди политичким утицајем или једноставно глупошћу и непрактичношћу. Разним...