tvoj komp danas ide na pregledanje sadrzaja jer pokusavamo izvaditi ono najbolje iz njega,iz tebe koja si me na ovom mestu sa svojim lucidnim razmisljanjima osvojila...sta ocekujem od
toga_ samo ne gubljenje tebe iz secanja,nastavljam u istom stilu,prizivam tu idilu koja sa strane izgleda obicno ali u mom mentalnom stanju je poseban svet u koji si me pozvala ili ja tebe...to sto odatle izvucem dacu svima na koriscenje jer imao sam te samo za sebe neka i drugi osete te misli koje su mi nocima bile sve a nas jedini znak raspoznavanja bili su stihovi i lude misli kojima smo se iznenadjivali....
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
U ime svih nas iz sedamdeset i neke
Na zakletvu Tabu ja spevala sam stih
Ne spominjem prošlost i nickove daleke
Jer došla sam tek posle njih
Al Krsta pred nama još klonova skriva
i preti nam preti ko duboki vir
Ja znam da nas čeka još sto ofanziva
jer moramo čuvati mir
U nama je sudbina budućeg spama
a nekima se baš i iebe za nju
Kroz vene nam protiče krv forumaša
i mi znamo zašto smo tu
Računajte na nas
Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok
jer slušamo ploče i sviramo rok
Al negde u nama je ljubavi plam
i kažem vam šta dobro znam
računajte na nas
:zkez:
Proklet da sam
što krvavo srce izčupah
iz grudi i tebi u ruke dadoh ga da kuca
a ti mi ga baci u prašinu
i ugazi
Gde je srce bilo
gnojava je rana
po njoj gmižu crvi
jer još nije srasla
niti će i srasti
Prokletnice
raspadaj se
veni
crvljaj se i truni
ti sada za njim
a ja ću za tobom
podrazumeva brzinu necijeg ubadanja tacnog resenja.
Treba obratiti paznju na dva bitna elementa:
1. brzina - neki brze a neki sporije ubadaju resenje - to odredjuje da li je neko visoko, prosecno ili nisko inteligentan - cinjenica je medjutim da ce svi doci do resenja, jedino je pitanje vremena.
2. tacnost - ne treba poseban komentar - netacno resenje nije resenje
E, sad, za koj moj nam treba brzo resenje za bilo sta? Gde se mi to bas toliko zurimo?
Mozemo mi to i polagicko i natenane i sa uzivanjem u putu. I bez medjusobnih nesporazuma, zavisti i napada.
Ovo mi je treci blog post u protekla 2 dana. Dodje nesto kao triBlogija. Ovo nije nova zamisao, stara je barem 15tak godina, iz nikad objavljene knjige 'kratkih misli koje dugačko znače'.
Tako jedno jutro se probudim, lep suncan dan, izadjem na terasu, pogledam u nebo i u more, i dodjem do sledeceg zakljucka:
Sreća nema razlog!
(ambijent apsolutno nema veze sa izjavom, ono što mnogo više ima veze sa izjavom je neko duže samoposmatranje)
Mnogo kasnije, prica mi jedan drugar koji je jedno vreme radio u Africi. Kaze - 'Šetam ja tako putem, i u sred ničega i nedođije, sretnem nekog lokalnog lika. Ja u teškim mislima, zabrinut, treba svašta nešto da uradim na nekom projektu, i sve mi je životno potaman, sve imam što mi treba, ali...
Izgubiš svoje mesto pod zvezdama, neko ga surovo otme i onda lutaš.
Lutaš testirajući svoje granice izdržljivosti. Padneš, ustaneš, ideš dalje, opet padneš, ogrebeš kolena, ne mariš, produžavaš dalje...neko te gurne, ustaneš, otreseš prašinu sa sebe, zahvališ se, i obećaš sebi da ces sledeći put više paziti.
Kažu da Bog ti nikada ne daje ono što ne možeš podneti. Lepi momenti nas ćine srećnim, teški momenti od nas prave čoveka.
Ne valja planirati, planovi se nikad ne ostvare.
Tamo gde sam planirala nikad nisam stigla. Sudbina me vodila daleko od doma, od detinjstva, od mene same.
Tamo odakle sam došla više nije moj dom.
Neki ljudi, neke godine, neke suze su izbrisale moj trag tamo.
Tamo gde sam stigla našla sam zagrljaj, našla sam...
Može li cvijetak
latica nježnih
bez sunca zraka
i kapi iz oblaka
iz suhe zemlje
u tami mraka
može li cvijetak
latica nježnih
da miris rađa
tananim stasom
da se diči
raskošjem lati
ugodu pogledu daje
bez vode i sunca
može li da opstaje?
Može li srce
što ljubavlju plamti
bez onog
što u njem vatru raspali
može li srce
u grudima sa radošću da bije
ako kraj onog što ga ljubi nije.
Ako mi uzbereš cvijetak
što bez sunca i vode živi
za šutnju što mi daješ
srce će prestati da te krivi.
Jesen opet miriše
na kosu boje suvog lišća
na kupinovo vino
na karmin boje trule višnje
na šarene laži
I jesenju maglu
i nju
svijenu u veo
ne
nisam to video
samo sam čuo
da je bio
lepršav
ko magla
I ti mi nekad
zamiriše na nju
onako blago
kao nekakakav fantomski miris
kao sećanje na ukus
kupinovog vina
lepljivog
slatkog
tog istog karmina
ne
to nije to vino
nije isti karmin
nije to taj veo
to je samo jesen
je nesposobnost pojedinca da snosi posledice krsenja drustvene norme, birajuci mimikriju, a bez obzira na to, da li drustvena norma ima smisla, ili ne.
Ako ne zelite da budete licemerni, jednostavno, slobodno prdn.te u crkvi, i bice vam oprosteno.
Одбијам да будем неправедна
И да пишем о теби
Који ниси ту.
Одбијам да трошим речи љубави
Све припадају теби
Који ниси ту.
Покушала би да пишем о њему
Спасу од туге за тобом
Који ниси ту.
Неправедна би била свака реч
И према њему и теби
Који ниси ту.
Њему не би значиле ништа
Јер он ме има, отима од тебе
Који ниси ту.
Тебе би болеле речи о њему
Као и о љубави према теби
Који ниси ту.
Одбијам да будем неправедна
Зато ћутим о њему и о теби
Који ниси ту.
Ne, ne pitaj me tko sam sada,
niti zašto sam se promenila.
Ne pitaj me tko sam posle tebe,
niti tko želim biti...
Jer znaš....
Pretvorio si me u šapat vetra,
na tebi je hoćeš li ga poslušati
i razumeti tko sam doista sada...
Negde daleko, neki seljak je imao samo jednog konja. Jednog dana, taj konj mu pobegne.
Sve njegove komšije se sažalile: “Mnogo nam je žao, izgleda da baš nemaš sreće”.
Čovek je rekao: “Videćemo”...
Nekoliko dana kasnije, njegov konj se vratio i sa sobom doveo još dvadesetak divljih konja.
Sad je čovek, zajedno sa sinom, napravio smeštaj za sve konje. Komšije se opet skupile i
govorile: “Čestitamo, mora da si sad mnogo zadovoljan!” Čovek je samo rekao: “Videćemo”...
Jedan od divljih konja je udario seljakovog sina i polomio mu obe noge.
Sve komšije su govorile: “Tako nam je žao, užasno je to što se dogodilo. Mora da si veoma
uzrujan. To je teška nesreća.” Čovek je samo rekao: “Videćemo.”
Zemlja je ušla u rat i svi sposobni...
Прије него што почнем писанију, хтјела бих свима вама да захвалим. Волим што могу да вам пишем о свему што на ову моју луду памет падне (и разбије ми главу приликом пада), волим и што ми најчешће отпишете, а и што ће блог убрзо да почети да врши улогу мог психомајстора, тако ми се чини.
Углавном, виртуелни другари хвала вам.
Елем, оно о чему сам хтјела да пишем је храна, заправо, мој однос према храни. Дакле, занемарићу што у црвеним данима једем ко ала, за то постоји научно објашњење, али храна је... Не знам. Нешто што је објективно неопходно. У нормалним количинама. Трик је у томе што ја тај моменат нормалне количине и немам баш. Док радим, вазда су неке грицкалице (и лонац кафе) поред мене, и ја ту нешто као једем, а заправо...
Kažes da ti nedostajem,
A bilo bi mudro prećutati,
Jer nisam ja ta koja je otišla,
A ti ne smeš znati da sam još uvek tu..
Kažeš da ti nedostaju moji stihovi...
Bilo bi mudro prećutati ove,
Jer je očigledno koliko te u njima ima,
A ti ne smeš znati da još pišem o tebi.
Maziš me stihovima,
A bilo bi bolje da si produžio ćutati
Jer zašto bi me tužnim rečima mazio, pored deset prstiju,
A ja ne smem da misllim o tome...
Gledaš me tim staklasto svetlucavim očima,
A bilo bi bolje da si skrenuo pogled
Jer mogla bih pročitati nešto što u njima ne piše,
A ja ne smem da umišljam da me u njima ima.
Kažeš da sam jedina vredela,
A bilo bi bolje prećutati,
Jer mogla bih da poverujem,
A ti ne smeš znati da još verujem u tebe.
Kazeš da još...
Napolju je padala odvratna kiša. Ona teška, najgušća. Konj je ušao u bar.. i stresao kišobran. Jednom brzim i kratkim pogledom stavio je do znanja barmenu da mu sipa njegovo omiljeno piće. Barmen je već znao šta treba da radi. On je bio uverziran a naposletku Konj je bio stari gost. Konj skinu šešir a potom krajeve kaiša od mantila stavi u njegove džepove. Dok je odlučnim koracima prilazio starom mestu, stolici pored šanka, pogledom je osmotrio ambijent. Kao i obično.. puno dima. Uglavnom iste drugačije face. Svako u svom problemu. Svako iz svoje muke utopljen u nepreglenim tugama i dubinama čaše. Sažaljevao je taj narod. Ponekad bi mu se i gadio. Ali se nikad nije osetio drugačijim od njih. Sedajući za barsku stolicu.. Konj izbvadi...
Jesenje veče
opor i hladan zrak
u krošnji ogoljeloj
spava mrak.
Nad gradom
magle guste snop
ušuškan mjesec
spava k'o top.
Nad rijekom
sanja drveni most
zaboravljen korak
što njim će proć'.
Oporo diše jesenja noć
na oknima ostavlja
zamagljena daha trag
dok plamičak pucketa i sja.
Hegel: "Filozofija bez srca i vera bez intelekta su apstrakcije bez istinskog života, znanja i vere. Čovek koga filozofija ostavlja hladnim i čovek koga prava vera ne prosvetljava, mogu biti sigurni da je greška u njima, a ne u znanju i veri. Prvi je još uvek stranac filozofiji, drugi veri."
- Ljudi koji pristupaju filozofiji samo intelektom, ali ne i srcem, kao i oni koji veruju bez da razumevaju ne prodiru u srž filozofije i vere. Za oboje je potrebno celo, a ne polovično biće.
Kada filozofija i vera nema dubinu ne može pokrenuti i prosvetliti istinskog filozofa i vernika. Tada nije greška u njima, već u površnoj filozofiji i veri.
------------
“Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što...
Sve je teško!
Samo se čini lako,
A teško je.
Na usnama trag pepela,
još mogu ljubiti s njima,
ali teško je.
Stojim sama,
ogoljena,
sa pitanjima bez odgovora,
ispred bunara želje i iluzije,
Teško je,
nasititi vučicu u duši,
žednu za smislom i iskrenosti,
u ovo vreme laži i besmisla,
kad se zavist i zloba prodaju kao hleb,
pa kad ti u grlu stane,
nema ni kap nade,
da progutaš i svariš.
Teško je,
biti prisutan, a otsutan,
po tuđoj želji i potrebi,
sve je teško, ljubav, osmeh, poljupci,
plač koji potrese telo.
Teško je,
ako ne i nemoguće,
nagovoriti klovna da ostane,
valjda je to neko pravilo,
nasmejati publiku i otići,
dok traje predstava,
ne i ostati zauvek.
*Sa konkursa na Književnosti
Moja tajna tiha si,
Hodaš gradom mojih misli,
i sve češće kucaš na vrata mog srca.
Moja tajna tiha si,
cvetaš kroz moje proleće
i veneš u mojoj jeseni.
Moja tajna tiha si,
samo o tebi sanjam,
Sanjati je besplatno, buđenje se plaća.
Malo po malo
kap po kap
nestaje moja snaga
lome se nade
snovi isparavaju
i ostaje
samo praznina
zaglušujuće tiha
gusta
kao mastilo crna
i ja se davim u njoj
Eho neke bledunjave svetlosti
koje se idalje držim
i on se gubi
ni to nema smisla
neće me spasiti
ne može
uzalud je sve
I moje sulude ideje
ti glupi trenutci
samozavaravanje
da mogu pomoći nekom
ja koji ni sebi ne mogu
suludo je
besmisleno
Odavno sam prazan
istrošen
i uzalud tražim nešto
da popunim prazninu
a ona zjapi
kao crna rupa
traži još
traži sve
dok ne isuši
dok ne iscrpi
i ostavi ljušturu
praznu
kakav sam i ja
Hladna entropija
to je trag
koji za sobom ostavljam
jedno veliko ništa
koje guta
i proždire sve
što dotaknem
što požlim
Zato su moji snovi prazni
znato ja ne...
Опет ми је мало досадно, опет би требало да пишем семинарске, ал ево мени је некако привлачније да пишем неке друге ствари. Исписала сам три странице дневника, исписала сам разних есеја и есејчића, кратких прича... Сад још да овдје напишем текст, исјецкам двије јабуке и двије шаргарепе и да лагано прионем на семинарски. Елем, оно о чему сам замислила да данас пишем овдје су још једном књиге. Овај пут, оне које су оставиле највећи утисак на мене. Мало је незахвална тема, превише има књига од којих сам остала паф, али ипак сам издвојила неке. Редослијед није рангирање колико ми се шта свиђа, овдје су ми сви једнаки.
* Достојевски - Браћа Карамазови
Можете рећи и да је превазиђено и да је застарјело, али ја нисам тог става. Мислим да је...
K'o jedri obrazi
na lozi nasmiješeni
od kiše otežali,
umiveni,
a jedan list žut
sa čokota već je pao na put
da suncu bude bliže do njih
da sočnu slast im podari
u zlatnu jesen
kad sve zri.
.
Док сам била клинка (ајде да рачунамо до краја основне школе) тренирала сам пливање и јако често била један од дјечака. Тренерка, панталоне, патике, везана коса, од ,,шминке" само лабело. Дај само да се иде негдје вани, луња по насељу, игра фудбал, вере по дрвећу и томе слично. Дјевојчица са кикицама и у сукњици? Јако ријетко. Тад ми није било важно.
Кад сам пошла у средњу, постала сам ,,прљава металика" која се облачи у тамну одјећу, шминка у црно, веже косу, носи мартинке и све на ту страну. Женствена средњошколка? Ништа то. Уз изузетак дивне црвене матурске хаљине нисам се нешто прославила у показивању женске стране свог карактера. Није да је мене било срамота што сам женско, нисам жељела да сам мушко, нисам била задрта феминисткиња...
David Hume: "Elokvencija, kada je na najvišoj visini, ostavlja malo prostora za razum ili razmišljanje; obraćajući se u potpunosti mašti ili osećanjima, hipnotiše voljne slušaoce i pokorava njihovo razumevanje."
--------------
Jean-Jacques Rousseau: "Ne budimo zaslepljeni mudrim sjajem kojim se često prekrivaju greške i laž."
- Mudri sjaj je upravo elokvencija. Zahvaljujući njoj neka popularna učenja, koja u sušini nemaju dubinu ili su čak i pogrešna, se smatraju mudrim. Nedostatak zdravog razuma i logike se nadoknadjuje metaforičkim izražavanjem i maglovitim misticizmom.
Elekvenicija je moćna. Ostavlja snažan utisak na slušaoce ili čitaoce. To je razlog što se inače inteligentni i obazrivi ljudi mogu naći u njenoj zamci i i...
Данас цијели дан пишем семинарски, осим што задњих пар сати прегледам списак својих прочитаних књига, а то је 324 (што сам успјела да се сјетим). 324 подијељено на 29-5 (са 5 сам научила да читам) то је 24, дакле 324:24= 13,5 књига годишње. Океј, није лоше, али би требало узети у обзир да се вјероватно нисам свега сјетила и да нисам урачунала стручну литературу. Да јесам, просјек би био већи. Елем, данас сам одлучила да вам представим књиге које нису баш оставиле утисак на мене (редослијед нема везе са степеном уживања у књизи). Дакле:
1. Џејмс Џојс - Уликс
Роман тока свијести. Има океј дијелова, али и дијелова кад сам се питала шта ја то читам. Генерално, доста романа тока свијести сам прочитала, углавном ми нису легли.
2. Селинџер -...
Zbrkane misli
nejasne reči
sat odkucava
prokleti zvuk
odzvanja mi u glavi
odbrojava nešto?
svaku sekundu mog ludila
možda?
možda nešto neizbežno
što ne mogu da sprečim?
Jesu li to koraci?
Dolaziš li?
Odlaziš li?
Ma ništa od toga
to su samo sluđene misli
mizofonija i
ništa
“Sanjao sam, ja, Čung Ce,
da sam leptir I zaboravio
da sam Čung Ce.
Iznenada, probudih se.
I sada, vise ne znam da li sam
Čung Ce koji je bio leptir,
ili leptir koji je sanjao da je bio Čung Ce.”
Kada sam, dragi moji, pre deset godina uz izvesnu neminovnost ušla u svet avatara, lažnih sličica I okeana reči, nisam ni pomišljala da ću provesti deceniju sama iza ekrana, a opet u drugovanju sa meni sličnima, koji su životni smisao (ili jedan od njih) našli u dubokoj magiji virtualne “Krstarice”… I, uprkos brojnim odgovorima šta “Krstarica” jeste, ono ključno za nepouzdani ispit zrelosti forumaša je pitanje: šta “Krstarica” nije? Sama sam polako shvatala da svako za sebe na “Krstarici” mora iznova tražiti istinu koja neće...