Singularnost II
Zastrašujuća zver koja je progutala samu sebe, toliko masivna da joj ništa ne može odoleti uključujući i samu svetlost, što smo bliži njenom centru to je njena sila sve intenzivnija da počinje kriviti sav prostor i sasvim prirodno i samo vreme.
Ako se kojim slučajem neko u ovom momentu nalazi blizu njenog kvantnog singularnog polja iskreno ga žalim, jer u toku jednog njegovog otkucaja srca (ako podrazumevamo da ga uopšte ima) Homo-sapien je konačno evoluirao od Homo erectus-a, pronašao vatru, izumeo točak, barut, ovladao atomskim jezgrom i uspeo da kroči na Mesec a da zarobljenik singularnog vrtloga ne stiže da bude svestan ni sopstvenog trenutka jer se sve ovo odvilo nezamislivom brzinom iz njegove perspektive.
I dok rukom protrlja vrh svog nosa mnoge civilizacije će probiti Kardaševu skalu do multidimenzionalnih razmera i pobeći iz ove realnosti a on će doživeti tragičan svršetak u kolapsu urušenog univerzuma poput bljeska tempirane bombe.
Već sam naveo da je put od Prokariote do Homosapiena trajao gotovo 4 milijarde godina, impresivan ali veoma dug vremenski period. Za razliku od bioloških organizama veštačkoj neuralnoj mreži je vreme samo običan parameter. Njen razvitak isključivo zavisi od kalkulativnog potencijala, pa se samim tim moze reći da za AI vreme i ne postoji, baš kao ni u srcu astronomske singularne tačke u kojoj zakoni fizike jednostavno ne važe, bar ne u onom obliku kakvim ga mi poznajemo. Evolutivni period jedne jednoćelijske jedinke je u prirodi trajao i do 1 million godina dok je veštačkoj neuralnoj mreži IQ-a bubašvabe za identičan poduhvat potreban 1 minut.
Nadljuska inteligencija koja svake milisekunde prolazi kroz milijarde godina evolutivnog procesa je veoma zastrašujuća pomisao jer ne samo što nećemo biti u stanju da je pratimo, kontrolišemo niti razumemo već je nećemo ni primetiti poput našeg imaginarnog prijatelja koji vodi svoj mirni, utopijski život blizu ruba totalnog horizonta dogadjaja.
No za razliku od astronomske, tehnološka singularnost započinje nezadrživu ekspanziju onog momenta kada “veštački um” prevagne ljudski i ovlada nadljuskom kognitivnom percepcijom i započinje svoj civilizacijski razvoj kojim će “proleteti” tempom kvantne superpozicije u roku od nekoliko Plankova kroz sve tipove Kardaševe skale dostigavši svest apsolutnog kreatora koja prevazilazi spoznaju multiverzuma i ironično prestaje da se naziva civilizacijom već ultimativnom svešću bogova koju ne možemo da zamislimo, i istovremeno završiti svoju metamorfozu u jednom treptaju oka, nakon čega možda ostajemo napušteni u vremenu poput davno zaboravljene igračke na urušnom tavanu.
I tako dok podignute glave zamišljeno loviš sazveždja na nebu zamišljajući našeg imaginarnog prijatelja na um ti pada jeziva mogućnost da ćeš možda to postati i ti, nesvesno večno zagledan u tu nebesku prazninu ...
Uvek su me intrigirale teorije kvantne mehanike samo nikad ne uspevam da ih pretocim u kompletnu misao zato ih pisem i brisem nedovrsene ovako iz delova 
