Mesečina boje vanile milovala je njeno nago telo
dok je nepomično sedela na srebrnom mermeru
kao statua koja upija vreme u sebe.
Na podlakticama joj nežno provirila mahovina,
vlažna i ledena.
Nije osećala hladnoću.
Koža joj se navikla već stopljena sa kamenom.
Bela put razlila se kao mleko
sa mirisom noći i meseca.
Nervi usnuli, čudno opijeni
i sakriveni duboko ispod njene kože.
Dah .
Njen dah sa svežinom mraka obavio je sitna siva tela stotine pauka
koji su lagano mileli iz prašine otrovnog bršljana..
Istkali su joj belu haljinu od paučine,
ovlaš prekrili njeno obamrlo telo i nestali .
"Zašto belo?
Ne volim belo"
Pitala se, a pitanje je lebdelo u njenom praznom umu
,sudaralo se sa nekim okasnelim mislima koje nisu stigle da izblede na vreme
i opet nastavljalo iznad nje da leti i šapuće:
"Ne volim belo."
"Treba li ove noći da postanem nečija nevesta
govoreći reči na ovom srebrnom mermeru?"
"Treba li nekome da pružim ovu ledenu ruku i da otrov
sa nekih usana okusim svojim modrim usnama?"
"Treba li da se sa smrću spojim u večnosti?"
"Ne volim belo.
Čekaću."
Glas je postao neglas izgubljen u razmazanoj mesečini na nebu.
Akvarel pod kojim se nazire kraj.
Tiha škripa grana koje se setno jedna uz drugu privijaju i ona koja čeka.
Obamrlost je ublažila zvuke umilnog a pretećeg režanja,
sjaj divljih očiju zveri i dah koji ledi krv.
Blizina.
Prisustvo nečega.
Nekoga.
Pod pruženom rukom osetila je meko toplo krzno.
Dlan je počeo da gori dok su prsti tražili put u milovanju ,
lutajući i drhteći, polako i spokojno.
Režanje je postalo melodija koja nudi mir.
Čekala je dugo u beloj haljini od sluzi i paučine i sada joj je postalo jasno sve.
Venčanje sa smrću u mekoći i krvi,
U slatkom bolu i oštroj lepoti,
Uz vrisak prigušen krikom gavranova
I bela haljina je raskidana vrisnula u crvenim mlazovima,
Klonula ruka u mahovinu je pala,
Srebrni mermer okupan tamom koja daje i uzima,
Zariveni zubi u njenom vratu i slast.
Razderana bela put......
"Ne volim belo-
Crveno daj mi
Grimizno gusto, slano i slatko."
Nestala je zver u šipražju koje je postajalo gušće i neprohodnije.
Nosila je gotovo beživotno telo u beloj paučini,
Telo u kojem je srce sa naporom i zadnjom snagom
treperilo zadnjim otkucajima.
Telo koje je duša kroz svaku poru nepovratno napuštala
I gubila se u izmaglici potpune predaje.
Divlje kupine i ruže pružale su svoja trnjava sečiva.
Požudno hvatale one delove gde je je šav bio najtanji i kidale komad po komad.
Okićene krvavom tkaninom i belom kožom
divile su se jedna drugoj u noći.
Kraj njih su cvetali otrovni grimizni makovi.
"Ne volim belo."
