" Emocije treba da posmatramo samo kao energiju u kretanju (e-motion), umesto da ih doživljavamo kao preteće ili nešto što treba izbegavati...Ne možemo da dajemo prednost jednom osećanju u odnosu na neko drugo. Potpuna emocionalna integracija podrazumeva unutrašnje stanje prihvatanja svih emocija". (Majkl Braun, Proces prisutnosti)
Mnogo sam razmišljala o ovim rečenicama, Što bi jedna poznata motivatorka rekla : "život su mi promenile". Naravno, teoretski bi se svako složio sa njima. Treba osećati sve emocije...ali dok mene lično ne klepi neka "loša" - strah,bes,krivica,tuga. Lepo je to sve dok čitaš knjigu i načelno se slažeš sa mudrim rečima koje je tamo neki čovek lepo sročio. Zvuči baš nekako...razumno,logično, šarenoliko. Ima potencijal,zar ne ? Eeeeee...onda se odjednom (naravno,,uvek je odjednom, neće ti se izazov najaviti fanfarama i reći pripremi se,evo dolazim) nađeš u situaciji koju nisi želeo, tj. obuzmu te emocije koje nisi želeo. Prvo se zapitaš kako si se odjednom našao u tome i škk je ovo,brate moj. I kreneš u otpor. "Ja ovo ne želim, ja ovo ne zaslužujem,zašto baš meni i zašto baš sada" i tako dalje. I počneš da bežiš od toga,ali nekako te TO stiže,koliko god da bežiš. Ne pomaže fizičko pomeranje u prostoru. Glava ide s tobom i ponavlja uznemirujuće misli,a emocije divljaju kao majmuni na ekstaziju. Šta,vama ne ? Srećnici...
Meni je najstrašnija (!) emocija straha. S njom se najteže nosim. Iz jednog staloženog,nekad i monotonog stanja, odjednom me ošamari ( ili,tačnije,udari letvom) i preturi sa stolice .Dobro,ne iz čistog mira, uvek kao reakcija na neki događaj. Tačnije,kao reakcija na ono što sama sebi pričam o tome. A umem da budem baš maštovita. Znate onaj izraz "zaleđen od straha" ? Znam tačno i lično verifikovano zašto taj izraz postoji i da je tačan. Drhtanje, (odskakanje od stolice), osećaj jeze, ledene ruke i noge. Uh...nekad posegnem za toplomerom,kao da proverim temperaturu, a onaj mali drekavac u glavi mi se ruga : " da,da,proveri,pazi samo da se ne izvučeš na temperaturu". Što je najgore, znam da je taj glas u pravu. ZNAM šta mi se dešava. ZNAM da je reakcija na strah. Ali,opet...
Srećom,dosta čitam i edukujem se na temu emocija,bivanja u sadašnjem trenutku,ličnog razvoja i onda nekako uspevam,korak po korak, da se izborim sa tim situacijama intenzivnog straha. Kad se situacija slegne (unutrašnji drekavac umukne jer ostane bez argumenata) , počnem razumno da analiziram. Sve izgleda drugačije i manje strašno kad unutrašnji drekavac zaćuti. E,sad dođemo do citata sa početka. Zamislite da možete da isključite "loše" emocije (na dugme,klap rukama ili šta god) i da osećate samo one "lepe". Hm ? Jel možete ? I,kakav bi vam bio život ? . . . malo dosadno, a ? LIčni razvoj,može li ? Kako stojimo sa motivacijom, spremnošću na neku akciju ? Hm ?
Znate svi za Ničeovu poznatu rečenicu : "Što me ne ubije,to me ojača". Ima i ona savremenija : " Što me ne ubije,vrati se da me dokrajči". Ali - dokrajči - zapravo dovede do kraja, pomogne da to nešto savladam i prevaziđem. Pomogne da stavim tačku. Pomogne mi da shvatim da imam jednu veštinu više, da prerastem nešto i budem sledeći put indiferentna prema tome. Porastem.
Rado gledam svaki put jedan film koji govori baš o tome,na jedan utopijski i naučno-fantastični način. U nekoj budućnosti,nakon Trećeg svetskog rata, čovečanstvo je odlučilo da ukloni sva umetnička i uopšte stvaralačka dela koja mogu da podstaknu emocije,jer "emocije su glavni krivci za sukobe i ratove". Stanovnici te nove Zemlje budućnosti svakodnevno uzimaju ampule nekog leka (bukvalno ispaljuju sebi u vrat, iz sprave koje liči na pištolj - wow,je l" da da ste pomislili na samoubistvo ?), koji im blokira sve emocije. Kreći se kao roboti,ne osećaju ništa,čak šta više,zabranjeno im je da osećaju,jer u suprotnom, idu na "neutralisanje". Trajno. . . I,kako to dobro dalje ide, glavni progonitelj ljudi sa emocijama jednog dana slučajno razbije svoju ampulu sa lekom i propusti dozu. Kreće zabava.
Završiću sa predivnim tekstom, upravo iz tog filma :
"Bez ljubavi, bez straha, bez tuge - dah je samo otkucavanje sata".
Mnogo sam razmišljala o ovim rečenicama, Što bi jedna poznata motivatorka rekla : "život su mi promenile". Naravno, teoretski bi se svako složio sa njima. Treba osećati sve emocije...ali dok mene lično ne klepi neka "loša" - strah,bes,krivica,tuga. Lepo je to sve dok čitaš knjigu i načelno se slažeš sa mudrim rečima koje je tamo neki čovek lepo sročio. Zvuči baš nekako...razumno,logično, šarenoliko. Ima potencijal,zar ne ? Eeeeee...onda se odjednom (naravno,,uvek je odjednom, neće ti se izazov najaviti fanfarama i reći pripremi se,evo dolazim) nađeš u situaciji koju nisi želeo, tj. obuzmu te emocije koje nisi želeo. Prvo se zapitaš kako si se odjednom našao u tome i škk je ovo,brate moj. I kreneš u otpor. "Ja ovo ne želim, ja ovo ne zaslužujem,zašto baš meni i zašto baš sada" i tako dalje. I počneš da bežiš od toga,ali nekako te TO stiže,koliko god da bežiš. Ne pomaže fizičko pomeranje u prostoru. Glava ide s tobom i ponavlja uznemirujuće misli,a emocije divljaju kao majmuni na ekstaziju. Šta,vama ne ? Srećnici...
Meni je najstrašnija (!) emocija straha. S njom se najteže nosim. Iz jednog staloženog,nekad i monotonog stanja, odjednom me ošamari ( ili,tačnije,udari letvom) i preturi sa stolice .Dobro,ne iz čistog mira, uvek kao reakcija na neki događaj. Tačnije,kao reakcija na ono što sama sebi pričam o tome. A umem da budem baš maštovita. Znate onaj izraz "zaleđen od straha" ? Znam tačno i lično verifikovano zašto taj izraz postoji i da je tačan. Drhtanje, (odskakanje od stolice), osećaj jeze, ledene ruke i noge. Uh...nekad posegnem za toplomerom,kao da proverim temperaturu, a onaj mali drekavac u glavi mi se ruga : " da,da,proveri,pazi samo da se ne izvučeš na temperaturu". Što je najgore, znam da je taj glas u pravu. ZNAM šta mi se dešava. ZNAM da je reakcija na strah. Ali,opet...
Srećom,dosta čitam i edukujem se na temu emocija,bivanja u sadašnjem trenutku,ličnog razvoja i onda nekako uspevam,korak po korak, da se izborim sa tim situacijama intenzivnog straha. Kad se situacija slegne (unutrašnji drekavac umukne jer ostane bez argumenata) , počnem razumno da analiziram. Sve izgleda drugačije i manje strašno kad unutrašnji drekavac zaćuti. E,sad dođemo do citata sa početka. Zamislite da možete da isključite "loše" emocije (na dugme,klap rukama ili šta god) i da osećate samo one "lepe". Hm ? Jel možete ? I,kakav bi vam bio život ? . . . malo dosadno, a ? LIčni razvoj,može li ? Kako stojimo sa motivacijom, spremnošću na neku akciju ? Hm ?
Znate svi za Ničeovu poznatu rečenicu : "Što me ne ubije,to me ojača". Ima i ona savremenija : " Što me ne ubije,vrati se da me dokrajči". Ali - dokrajči - zapravo dovede do kraja, pomogne da to nešto savladam i prevaziđem. Pomogne da stavim tačku. Pomogne mi da shvatim da imam jednu veštinu više, da prerastem nešto i budem sledeći put indiferentna prema tome. Porastem.
Rado gledam svaki put jedan film koji govori baš o tome,na jedan utopijski i naučno-fantastični način. U nekoj budućnosti,nakon Trećeg svetskog rata, čovečanstvo je odlučilo da ukloni sva umetnička i uopšte stvaralačka dela koja mogu da podstaknu emocije,jer "emocije su glavni krivci za sukobe i ratove". Stanovnici te nove Zemlje budućnosti svakodnevno uzimaju ampule nekog leka (bukvalno ispaljuju sebi u vrat, iz sprave koje liči na pištolj - wow,je l" da da ste pomislili na samoubistvo ?), koji im blokira sve emocije. Kreći se kao roboti,ne osećaju ništa,čak šta više,zabranjeno im je da osećaju,jer u suprotnom, idu na "neutralisanje". Trajno. . . I,kako to dobro dalje ide, glavni progonitelj ljudi sa emocijama jednog dana slučajno razbije svoju ampulu sa lekom i propusti dozu. Kreće zabava.
Završiću sa predivnim tekstom, upravo iz tog filma :
- ...without love, without anger, without sorrow, breath is just a clock ticking.
"Bez ljubavi, bez straha, bez tuge - dah je samo otkucavanje sata".
pustila sam film..