Rows and flows of angel hair
And ice cream castles in the air
And feather canyons everywhere
I've looked at clouds that way
But now they only block the sun
They rain and snow on everyone
So many things I would have done
But clouds got in my way
I've looked at clouds from both sides now
From up and down, and still somehow
It's cloud illusions I recall
I really don't know clouds at all
Moons and Junes and Ferris wheels
The dizzy dancing way you feel
As ev'ry fairy tale comes real
I've looked at love that way
But now it's just another show
You leave 'em laughing when you go
And if you care, don't let them know
Don't give yourself away
I've looked at love from both sides now
From give and take, and still somehow
It's love's illusions I...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Korakom pantera
plenu svom ka tebi krecem
pogledom te privlacim
dok sa sebe haljinicu svlacim
Gledas me ..
pruzi ruku dodirni me
zavuci prste kroz moju kosu
privuci me cvrsto sebi
usne tvoje traze moje
da nam dah spoje
Zelim silno da te ljubim
usnama vrelim
poljupce ti nezno delim
zagrljaju tvome zudim
koza nam se dotice
tvoj miris udisem
od zelje ludim
grizes me
Gladna sam te ...
Nemir
Nocas cu ti odcutati
zagrljaje srece
nocas cu zaplesti
otkucaje moga bila
u tvom oku
Nocas je posebno
vece i znaces
kuda reka poljubaca
sa usana mi tece ....
Nocas to je
svako vece
pre no sto usnim
il jutrima se budim
Uvek tebe
u snu i na javi
ljubim
Nemir
Godina
za godinom
odlazi
sve sto je
za tebe u meni
ne prolazi
menjaju se
dan i noc
nemaju nikakvu
moc
Sve najlepse
u meni
namenjeno je
uvek
samo tebi
Jedini dok me ima znaj
l'amore per te non finisce mai ...
Nemir
Оно у човеку што је створило филозофију зове се "метафизичка потреба". Та потреба постоји у сваком баш попут неког нагона, а јавила се када је човек развио ум и запитао се ко сам ја, шта је свет или једноставно, шта је суштина света и живота.
За све ове миленијуме од предсократоваца до данас, филозофија је напредовала и можемо рећи да је дала одговоре на та питања или боље речено да је исцрпла могућности људског сазнања, а оно што је остало, јесте трансценденција (изван могућности људског сазнања). Такође је успела да човеку скрене пажњу на цео иманентни свет свести и тако га, колико је то човеку уопште могуће, доведе у додир са божанским у њему.
Дакле, циљ филозофирања је ступити у додир са сопством. У додир са својом сопственом...
Ispisujuć' ove rime
dozivajuć' tvoje ime
utjehu u stihu tražim
i golemu čežnju blažim
Hoćeš li se smilovati
na me jadnu pogledati
čemer ovaj odagnati
bar mi lažnu nadu dati
Zar ne vidiš da umirem
da mi kao vazduh trebaš
što me bolan ne pogledaš
Pa makar mi zadnje bilo...
Dala sam ti nesto
od duse i srca
sto se ne moze svakom dati
dala sam ti sto drugi
ne mogu ni sanjati
Da te obasjava sunce
ne spolja vec iznutra,
sunce koje ne zalazi
to niko ne moze nicim
da kupi ni da plati
Takvo sunce ni jedan
oblak ne moze zaklanjati
ljubav ne prestaje
ljubav ne nestaje
ljubav ljubavi se vrati
Nemir
On
taj koji te ima
slabiji je od mene
jer ga plaši
i sama pomisao
na život bez tebe
jer on taj
koji te ima
ne bi nikada mogao
da izdrži
da te nema
kao što to mogu ja
I nije me strah
da će me ubiti prokletstvo
nemoguće ljubavi
a ti se i dalje dvoumiš
kome si više potrebnija
Онај ко сумња не зна. А чим не зна може једино да бира свој став по неком питању, не на основу знања, већ афинитета и веровања. Али наравно, то је онда само став настао из жеље, који не мора бити тачан и онда он демократски допушта и другачији став. То су начини мишљења оних који не знају!
Онај ко зна не заузима став по неком питању, већ на њега зна одговор. Питање није "боксер" пред којим ћемо да заузмемо став, већ оно што филозоф има јесте знање и широк простор испред њега а питање је остало иза њега "нокаутирано".
Тако да став у филозофији јесте нешто накарадно и уметнуто. Нешто створено за оне који не могу да појме истину и који уместо ње имају ставове.
Не укопавање у ровове са заставама разних партија, секти и група.... већ...
... Situaciju 1 sam iskulirala. Oprostila sam i zaboravila. Ne vracam nikom.
Mesec dana posle Situacije 1 sam se zaposlila. Doduse, kao pripravnik i to sa Srednjom skolom, ne sa fakultetom. Ali, i to je nesto :-)
Ostala sam u gradu u kojem sam i studirala, nisam se vratila u svoje selo. I nisam menjala mesto prebivalista. Ali, zbog posla sam pomislila da cu morati. U jednom razgovoru sa drugaricom iz Situacije 1, ponudila mi se da ce me prijaviti da zivim kod nje, s obzirom da Ona zivi sama, u stanu koji je na njeno ime. Prihvatila sam, jer mi je gazda stana u kojem ja zivim rekao kako je za njega to suvise kompikovano, jer zivi u drugom gradu.
Posle dva meseca staza, gazda mi je rekao da cu morati da menjam mesto prebivalista.
Kada sam...
Otvori mi srce svoje,
I mene ubogog prosjaka
Pusti da zaspim u senci
Smaragda očiju tvojih –
I sanjam.
Čovek je svesno, razumno i misaono biće,
o kakve intelektualne prepotencije.
A nismo ni svesni da ne razumemo,
da samo mislimo da mislimo.
* * *
Čovek i živa bića su svojevrsni katalizatori promena u deliću univerzuma.
* * *
Da li je čovek postao od blata ili od majmuna , nebitno je,
ali je činjenica da smo od postanka do danas,
u blatu do guše i stalno se majmunišemo.
* * *
Prostor i vreme su odrednice koje je izmislio čovek,
da bi predstavio sam sebi napredak ljudske civilizacije
od postanka čoveka do danas.
Neshvatajući da univerzum odredjuje i kreira sve postojanje,
pa i života u njemu.
* * *
Uporno nastojanje čoveka da spozna i zavlada univerzumom,
dovešće ga u situaciju da nikada ne spozna
i ne...
Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je...
Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom
skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila: "Hajdemo
se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima."
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: "Skrivalice?
Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja
pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem,
polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je
nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.
Ali...
Da sam prasina
sto zemlja odbacuje
vetar razbacuje
gde bi mi bio kraj
kada me kisa zemlji vrati
a vetar besno
po njoj mlati
gde bi mi bio kraj
Pa kad me sunce
opet rastrese
a vetar srecan dalje odnese
zivot je raj
Sto uvek iznova
pokrece bure
a oblaci vecito nekuda zure
u krug se sve okrece znaj!
Mlada žena koja se tek udala
je jednog vrelog letnjeg dana
došla u posetu svojoj majci.
Sela je u fotelju i dok je pila ledeni čaj,
pričale su o životu, o braku,
o odgovornostima i obavezama zrelih ljudi.
Majka je zamišljeno promućkala
kockice leda u svojoj čaši i onda je
jasno i trezveno pogledala svoju kćerku.
''Nemoj zaboraviti svoje prijateljice", rekla je
dok su listići čaja polako padali na dno čaše.
"One će ti biti sve važnije, kako budeš
postajala starija. Koliko god budeš
volela svog muža,
koliko god budeš volela svoju decu,
one će ti biti potrebne.
Seti se da povremeno izađeš negde sa njima,
da se i dalje družiš sa njima.
I zapamti da tvoje prijateljice
nisu samo prijateljice, one su i tvoje sestre,
tvoje kćeri i ostali...
Gradinar - Rabindranat Tagore
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.
Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.
... Taj dan sam diplomirala. Nisam htela povodom toga da pravim veliku "dramu", pa sam pozvala samo roditelje i brata. Svi su me razumeli i nisu se naljutitli.
Kada se sve zavrsilo, dosla mi je Ona, moja "drugarica". Posle par casica, priznala mi je da je plakala.
Plakala je zato sto sam diplomirala pre nje.
Bila sam jako iznenadjena. Tesila sam je time kako ona radi, pa zato nije stigla da uci i samim tim da diplomira pre mene...
Ali.... Ona je pocela da histerise i da mi svasta govori. Kao npr, da je ne bih ni diplomirala da mi Ona nije davala skripte; kako imam vise srece nego pameti; kako meni ta diploma nista ne znaci, jer nemam stan (kao Ona), kako cu morati da se vratim u svoje selo....
Onda sam tesila samu sebe time kako je malo...
Neću tvoje dodire uzdrhtalom rukom
po mom telu
- a ludo ih želim.
Neću da osetim toplinu tvojih zagrljaja
- a ludo ih želim.
Neću da pijem sokove sa tvojih vrelih usana
- a ludo ih želim.
Hoću da bol svoj, lečim tvojom patnjom
sve dok ne umrem -
od čežnje i ljubavi za tobom.
Ako mislš kako ja mislim, koliko god bilo ispravno,
nisi u pravu, jer to nije tvoje mišljenje.
Ako misliš drugačije, makar i pogrešno,
u pravu si, jer imaš svoje mišljenje.
* * *
Tudjem mišljenju mogu se diviti, kritikovati ili osporavati ga,
ali poistovetiti se sa njim i prihvatiti za svoje, ravno je idiotizmu.
Prijatelji se ne gube i ne zaboravljaju čak ni njihovom smrću ,
jer ostaju sećanja na njih.
Oni koje smo zaboravili i izgubili još za njihovog života,
nikada nam i nisu bili prijatelji.
* * *
Prijateljstvo muškarca i žene, uvek je jače
i iskrenije od prijateljstva istih polova.
... Mislim da nemam ni jednog pravog prijatelja...
Pitam se da li pravi prijatelji uopste i postoje ili ja jednostavno nisam imala srece da ih pronadjem?
Ili mozda nisam uspela da ih zadrzim pored sebe?
Da li smo pre sklapanja prijateljstva trebali da odgovorimo na pitanja koja se postavljaju i kod sklapanja braka? Da cemo biti zajedno i u dobru i u zlu, u sreci i nesreci, u zdravlju i bolesti?
I
Pamet je intelektualna svojina pojedinca koja se dobija rodjenjem,
a stiču se način i pravci njenog korišćenja.
Kad vas ljubav pozove, podjite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle,
prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven medju
perima njenim, može povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
k'o što severac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruniše,
ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete,
isto tako će vas i okresati.
Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam
grančice najtananije što trepere na suncu,
Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u
njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog,
sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od...
Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te. –
U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,
Gdje bereš krupne raspukle granate.
Mila, ko zlatno nebo poslje tuče,
U tihu hladu stare kruške one,
Sjede ti djeca i zadaću uče.
Nad sedrvanom leptiri se gone
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,
Rasipaju se, dok polako tone
Jesenje sunce... I, ko sa visina
Olovni oblak po duši mi pade,
Najcrnji pokrov bola i gorčina.
I kobna miso moriti me stade:
Što moja nisi, i što smiraj dana
Ne nosi meni zvijezde, no jade?
Što moje bašte ostaše bez grana
I slatka ploda, što rađa i zrije
Na vatri sunca?... Gdje su jorgovana
Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?
Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,
I sve te gledam, kroz suzu što lije,
Gdje bereš...