Човек нема слободу воље, нити слободу одлучивања. Његово деловање потпуно зависи од мотива и од воље коју сазнајна свест може само констатовати, али не и њом манипулисати, нити је мењати. Онај коме се нешто допада он не може да избрише ту вољу и да на њено место постави недопадање.
Пред мотивом на који воља реагује симпатијом, не можемо својом вољом осетити одбојност.
Симпатији можемо супротставити мотиве који ће нас спречити да ту симпатију реализујемо као деловање, али исту неће променити. Према њим не можемо осетити одбојност, не можемо своју вољу мењати, немамо ту моћ.
Ја могу да чиним шта хоћу ако хоћу, али немам слободу над тиме шта хоћу. Не могу да нешто хоћу, а онда следећег тренутка својом вољом нећу.
Још једном ове...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Ti znaš
da sam ja
ona koja te
krišom gleda
i srcu tvome
mira ne da
Ja znam
da pogled
tajni moj ti godi
al ne znam
kud sve ovo vodi
I da znaš
nije me ni briga
samo nek traje
ova slatka igra
Hljeba i igara
nikada dosta
jedino to nam treba
i parče ljubavi
još neka se nađe
da sve skupa
bude nam slađe!
Želim te više od svog života
upijam te kao suva zemlja kišu
želim tvoj osmeh da cujem
umesto što sama dušu trujem...
Znam koliko si vredan
svake moje suze i boli
takav ne postoji više ni jedan
da tako snažno ljubi i voli.
Svaka moja suza za tobom
prelila je i tvoju kristalnu čašu
znam, i tebe duša jako boli
što moramo da krijemo želju našu.
Živeću i sutra samo zbog tebe
uprkos oluji koja nas lomi...
Kažu da posle tame svetlost zasija
i da se uvek ostvare jaki snovi...
Sanjaću ih uvek samo zbog nas
i tkaću ih od najfinijih niti...
I kad sam budna i kad spavam
o sreći našoj ću u snu sniti...
I kada? I šta? Poslušati njega ili nju? A deca viču, horski, u gomili. Zovu nekog. Da im se pridruži. Jeste vreme za bicikl ali nema volje. I koje su to ptice koje lete noću, brzo kao muve, male kao vrapci. Ostaje samo trag za njima. A ne udare nigde. Imaju osećaj, ili brze reflekse možda. Ko zna? Ništa, moraće da padne šetnja. Samo malo da zahladni. I krećem.
Nano boli me glava
Nano boli me glava
Na glavu ti karamanka
Hej nek` te bole Nano boli me čelo
Nano boli me čelo
Na čelo ti dukat meto
Hej nek` te bole
Nano boli me lice
Nano boli me lice
Na lice ti rumenice
Hej nek` te bole
Nano bole me uši
Nano bole me uši
Na uši ti obolceto
Hej nek` te bole
Nano boli me grlo
Nano boli me grlo
Na grlo ti ogrlice
Hej nek` te bole
Nano bole me ruke
Nano bole me ruke
Na ruke ti divne grivne
Na grlo ti ogrlice...
:rtfm:
Još jednom ti moram reći:
Ostavi moje usne
nemoj ih ljubiti,
nisu one za tebe!
Ostavi moju kosu
nemoj je mrsiti
nije ona za tebe!
Ostavi moje suze
nemoj ih brisati,
nisu one zbog tebe!
Svet je izišo na kraj
Čovek se otudjio od naroda
Planeta zemlja je brod
koji plovi bez kormilara
i kompasa
Svemirom
Čovek je zatvorio zveri
u zološke vrtove
da bi ga Vanzemaljci
lakše razlikovali
kad se vrati iz šume
gde ponovo traži sebe
Svet je postao
jedno veliko Robinzonovo ostrvo
samo što je on do daljeg
na godišnjem odmoru
i na nekoj drugoj planeti samuje
Čovek je izdao zemlju
pred čijim vratima piše
ovde samo samoća stanuje
i niko više
штета што је онога дана возио авион можда би овога било још
Večnost je samo
san o sreći
koji sanjaju
i oni mali
i oni najveći
Samo pokušaj naših želja
da tenutke lepe ovekoveče
uzalud snovima
pomisao o prolaznosti leče
ne mogu da je spreče
da teče...
Mozda jednom, kad dani prodju svi,
Shvatis gde smo sada mi.
Da li nas priroda obmanjuje I sve je igra
Ili smo, ipak, deo nje?
Zasto svaka prica ima kraj,
Da li postoje nase sanse il' me vara osecaj.
Da li smo daleko od vecnosti il' ne vidimo
Da tu je negde oko nas?
Dok vreme brzo prolazi, pitas se gde smo sada mi,
da li smo deo vecnosti...
I kada jednom dodje kraj,
ti nikad neces moci,znaj,da budes blizi istini!
Da li neko odozgo vidi sve,
Da li smo I mi deo igre njegove...
Zasto nam daje da se mucimo, da verujemo
Da nikad nece doci kraj?
Dok vreme brzo prolazi, pitas se gde smo sada mi,
da li smo deo vecnosti...
I kada jednom dodje kraj,
ti nikad neces moci,znaj,da budes blizi istini!
Ne traci vreme
Razmisljajući o Vecnosti...
Tunelom mraka hodim odavno
izlaz ne vidim, ne postoji...
Srce mi tupo udara na prazno
svakog koraka se u mraku bojim.
Ove sam noci usnila san
kako me ljubis usnama svojim,
a zoru kad sam docekala
nadjoh tvoje oci u ocima mojim.
Plasim se poljupca tvoga u snu
da me ne vrati u dane one,
sa svakim secanjem krvarim
u crveno bojim svoje snove.
Opet sam nocas usnila san,
po stoti put taj san brojim...
Tunelom mraka hodim odavno
a izlaz ne vidim, ne postoji.
Vihor što prodje ulicom mojom
odnese sve pred sobom u noći.
Ostavi trag u oblaku prašine
koja mi zatvori oči...
Kada se jednom nadjem pred bogom
ćutati neću moći...
Priznaću mu sve tajne svoje
koje sam godinama krila...
Opisaću mu sve naše noći
i priznati kako sam tada
jedino srećna i cela bila...
A On, neka mi sudi...
Ako je ljubav greh i sramota
neka me upakao vodi!
Bolje da mrtva u paklu budem
nego bez tebe, u raju, na slobodi...
Kada se jednom nadjem pred Bogom
ćutati neću moći...
Do sad sam bila iskrena pred sobom,
jer sebe lagati nisam htela,
opisaću mu sve tajne naše noći
pa nek mi kaže:,, To nisi smela!"
Spremna sam da mi sudi.
Pakla se ne bojim, njega sam prošla
i znam koliko u njemu ima studi.
Zato sad prasinu iz očiju...
Deca se vole
Deca kad se vole ljube stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Baš je briga da l' ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada su dalje odavde nego što je noć
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj svetlosti prve ljubavi.
Eh........uhvati trenutak..........da li možeš Miwka?
Objavljeno danas u 23:53, autor: LJILJA MMM
TRENUTAK JE VEČNOST KOJA IMA SVOJ KRAJ
ALI NIKO NE PAMTI KAD JE POČEO
JER JE SAMO BLJESNUO
NEKO JE OSETIO GORČINU
NEKO JE VIDEO U DALJINI SJAJ
A ONDA JE TRESNUO
I OSTAVIO PRAZNINU.....
Umesto odgovora mojoj dragoj prijateljici,LJILJI...pozovi MMM...
Da nije prolaznosti
život bi izgubio
svoju najveću draž
i sve bi bilo bljutavo
i istina i laž
Da se ne smenjuju
tuge i radosti
da nema detinjstva
mladosti i starosti
bili bi ko roboti
u nemilosti večnosti
bez prošlosti i budućnostii
bez radosti
Želje i nade bi
izgubile svoj smisao
i ko bi posle
o lepoti prolaznosti
tužne pesme pisao
.Dete
Gledam ta mala, nevina stvorenja, jure za loptom,smeju se, rastu bezbrizno.Mali ljudi.Sta utice na to kakvi ce biti kada odrastu.Genetika, socijalni milje, skola, ? Sve pomalo,...mi roditelji,najvise.Rastu uz nas, mi negujemo te dijamante ciji sjaj zavisi od onoga sto im usadimo, prenesemo,naucimo ih licnim primerom.
U svakom detetu krije se mali covek, sa svojom logikom, osecajem pripadanja, ljubavi.Rastu uz nas, ti mali ljudi,gledaju sta radimo, vise nego sto slusaju nase price…cine nas srecnim.Da li mi njih cinimo srecnim?Da li ih razumemo, ili samo tezimo da kroz njih ostvarimo ponovo sebe i nahranimo sujetu?Zasto ih teramo da sa tri-cetiri godine uce engleski koji ni sami ne znamo, da sviraju klavir koji mi, osim u skupim...
Ulazim u autobus.
Nema guzve,uspevam da pronadjem mesto,sednem i krenem u borbu svojim mislima.Zasto bih se vise ista pitala,zasto plakala kada je sve gotovo?Izguracu nekako,kako umem i znam ova dva vazna dana i onda...Sta onda?
Odlazak...ovoga puta definitivno i ovoga puta "sviramo" kraj utakmice.Igraci umorni,igraci porazeni napustaju boriliste.Bilo je lepo,bilo je tesko,bilo je mucno,bilo je lazljivo,bilo je nase...sada vise nije.
Iz razmisljanja me je prenuo glas...Udarac boli...Boze,moze li iko da ima potpuno isti glas kao on i mogu li ja sada da ostanem mirna,da se ne okrenem,pogledam...a znam da nije on i da neki,meni nepoznat covek razgovara...Pojacaj terapiju ludo...govorila sam sebi dok sam ustajala,cvrsta u odluci da se ne...
A što krade hranu. Ako živimo više života, garantujem da je u nekom predjašnjem ona bila profi lopov. Tu je prvak sveta. ne postoji ništa što taj pas nije u stanju da uradi ne bi li došla do komadića hrane. Objašnjavali smo, tukli, kaznjavali ali ne vredi. Ona ukrade i sama ode u kaznu. Zna da je kriva ali je to jače od nje. Posle silne ukradene hrane, pomirili smo se činjenicom da sve moramo od nje sklanjati ali visoko i tako da ona ne može da se popne. To što je tanjir sa kolačima na stolu ili na radnom stolu u kuhunji je kao da ste joj odmah dali da pojede. Mora se skloniti tako da ona nikako, ni u jednoj varijanti, ne može da dohvati. A za nju je malo toga nemoguće. Brza, tanka, okretna, skače u vis iz mesta skoro metar i po, skače...
Da smo večni
da li bi svoj stav
o životu ikada promenili
i da smo do vrha srećni
da li bi trenutke sreće
ovoliko cenili
jer ponekad
i život na marmeladi
i čokoladi
dojadi
Zauvek ne postoji
postoje samo
snovi tvoji i moji
i želje naše
koje se ponekad
prolaznosti plaše
i svom snagom streme
da zaustave vreme
Ponekad naše želje klonu
ali se brzo oporave
i dokle god u nama borave
očajno se bore
da naša ljubav preživi
sve zaborave....
Opet sam sanjao Jessicu Albu. Ulete u moj mirni san razuzdana i bludna i napravi od mene grešnika. O detaljima ne smem ni da zucnem,taman posla. Ali sam zato odmah konsultovao sanovnik i koliko ja vidim ne piše mi se dobro:
"Gola žena: šteta od laži, snaći će te napast
Razvratna žena : bićeš obeščašćen
udvarati se ženi: poltroni će te prevariti"
ljubiti ženu: dobitak
Crni ja šta me snađe. Što li joj dozvolih da se tako lagano ušeta i još laganije me iskoristi. Najmanje me brine ovo sto tumač snova kaže...navikao sam odavno i na laž i besčašće i prevaru,podneću to nekako. Mene muči kako će Selma ovo da primi i hoće li oprostiti ovom jadnom grešniku.
Pitam ja danas u Milutinovom kafančetu čika Stoleta za savet,šta mi je činiti,.kako da...
Htela sam da budem tvoja suza topla
niz obraz sto je samo jednom pala.
Htela sam da budem uteha od bola
htela sam ali ...nisam znala.
Htela sam da budem tvoja nezna svila
oko tela sto se kao vetar vije.
Htela da te volim, htela da te ljubim
da budem izvor sto te jutrom mije.
Htela sam a nisam, da ukradem uzah
sto ti se otima sa usana mekih.
Da budem jedina, da budem prva
da budem kraljica zvezda dalekih.
Htela sam...
da mi kazes, ljubavi moja.
Htela sam...
da budem nezna tvoja.
Svi putevi, sva bespuca, sve staze zarasle i davno zaboravljene. Sve strane sveta, svaki sum i sapat. Svako pismo, pesma i rec.Svaki poljubac, dodir, uzdah i drhtaj. Sve me na tebe podseca.
I osmeh za osmeh, i suza za suzu, i dajem i vracam...i gubim i patim. Odlazim i dolazim. Okrecem se u krug. Stopala su mi vec ocvrsla a noge navikle...da trazim. Po zemlji i nebu, vodi i gori. Trag, stopu, miris...zbunjuju me zvuci, razna lica, idem cas na jednu, cas na drugu stranu. "Gde si? Hocu li te ikada pronaci?"
Misao za misao, stih za stih, srce za srce. Srce dajem, srce i trazim. Ljubav za ljubav i greh za greh. Strast za vecu. Pozudu i telo...dajem...za dodir.
Ako te ikada pronadjem ! Gde si? Samo mi reci...gde si?
Znam, nisam ti ništa
ni zvezda ni mesec ni slutnja...
Ne shvatam otkud onda odjednom
na mene pade tvoja ljutnja...
Znam, nisam ti ništa
i nikada ti nisam ni bila
ali si znao da učiniš
da se osetim kao tvoja vila.
Noći mi više nisu iste
od kad u njima ti mi ne sijaš,
od nekud čekam da jednom
kao seme, ponovo proklijaš.
Znam, nisam ti ništa
ni nada ni želja ni plam...
Ali si voleo da mi se smeješ,
ne pitaj me kako, ali dobro znam.
Znam, nisam ti ništa
i nikada više ni biti neću...
Osećam tugu u srcu
koje je osećalo nekad sreću.
Znam, nisam ti ništa
nisi ni želeo da nešto budem.
Dani su topli, prepuni Sunca
a u mom srcu ledi se studen...
Prva Mazina zima je ispočetka bila lepa, smešna i vesela. Jurila se sa decom, bacala po snegu, igrala. Divota. Tada je već bila savršena napolju, poslušna, dodje na poziv, ne udaljava se van vidokruga, ne jede ništa, stane čim čuje komandu pa i dečiju. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati je ispred zgrade kako juri sa buljukom dece. Lajanje, skakanje, trčanje, loptica.........ma lepota za oko majčino kada vidi svoju decu tako sretne i razigrane i neverovatno brzu oranž-belu lopticu koja vitla oko njih. I svi su bili jako sretni. Maza je bila baš onakav pas kakav je našoj deci trebao u tom uzrastu. I danas, se naša deca sećaju vremena provedenog sa Mazom, tu u tim bezličnim novobeogradskim blokovima, gde si samo veselošću svog karaktera i...
Bez naslova
M. Antic
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.
Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.
U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u...