Roditeljski sastanak .........ulazimo u učionicu, nasmejani, po malo umorni, ali se lepo i prijateljski svi ispozdravljamo........pa znamo se. Sedamo jedni kraj drugih, pričamo a u mislima nam je samo kako ćemo preživeti ovu školsku godinu. Ulazi nova razredna, žena srednjih godina kao i mi, prijatnog izgleda, nasmešena, odmah kaže da i ona ima dvoje dece, jedno malo starije od naših sinova a drugo malo mladje, da već dugo predaje i da zna kako je nama, ali i deci. Uf, neko bar malo da nas osokoli.
Sve je isto kao i lane. Oni profesori koji su ih zainteresovali sa njima nisu imali problema. Njih su deca volela, posećivala predavanja, učestvovala na času i svi su bili zadovoljni. Ali nisu svi bili takvi. Čak je bila...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
ZAMOR
Dosta jadna zeno, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno vec sve dali.
Pogasimo lampe pira! kao vali...
Sve je vec proteklo i niceg ne osta...
Jos jedan dan samo hteli bi svom snagom!
Jedan, samo jedan!...Vaj, dok se sve brze
Kroz carobnu noc cuje kako besno rze
Par zlih crnih konja, vec spremnih, pred pragom.
ZALAZAK SUNCA
Opet jedno vece...i meni se cini,
Negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku Sunca, u prvoj tisini,
Tuzna, u senci smaragdovih gora,
Bleda kao ceznja, nepoznata zena.
S krunom i u sjaju, sedi mislec na me...
Teska je, beskrajna, vecna tuga njena
Na domaku noci, tisine i tame...
Dodje prvi septembar........razredna se promenila. Ona slatka mlada je prestala da radi jer se profesorka koju je menjala vratila sa porodiljskog. Pred kraj godine smo i mi i djaci pisali peticije i molbe da se zadrži ova mladica........ali, ona je prestala da radi. Sada je razredni starešina bila profesorka u baš poodmaklim godinama koja je predavala jedan težak stručni predmet. Na naše pitanje da li će im ona biti razredna do kraja školovanja, odgovor je bio da neće, ona ih vodi samo ove godine. Iduće i one tamo, zdravlje Bože ako dočekamo, svake godine će se menjati razredni, ali je olakšavajuća okolnost ta što će to uvek biti neko od profesora koji njima predaje. Mi, ušokirani......pa prvo polugodje prodje u upoznavanju što djaka...
On i ja smo bili drugovi desetak godina, od kraja Osnovne skole.
Nismo bili iz istog mesta, ali nas je upis na fax "doveo" u isti grad. S obzirom da smo se znali od ranije, a ovde nismo znali nikog- poceli smo intezivnije da se druzimo. Ubrzo smo postali i najbolji drugari.
Nije bilo nista vise od drugarstva.
Doduse, on se mojoj mami svideo kao potencijalni zet, a mojim drugaricama kao potencijalni momak. Ali, ja sam od uvek gledala kao druga, nije me privlacio kao muskarac. Tako je bilo i sa njegove strane.
On je jedina osoba sa kojom sam mogla otvoreno da pricam o svemu, bez i malo blama i sramote. I on je jedini koji sve zna o meni.
Bili smo u stanju da po celu noc pricamo o musko-zenskim odnosima, da tracarimo, da filozofiramo, da...
Nekada sam jedva cekala da dodje petak, odnosno vikend... U Srednjoj skoli sam petkom cesto bezala sa poslednjeg casa kako bih kuci stigla ranije, i pripremala se za izlazak.
Dok sam studirala, svaki dan mi je bio kao vikend.
A sada kada radim, jedva cekam vikend kako bih se odmorila...
Ali, ovaj vikend radim. Sutra od 8:00-20:00, a u nedelju od 8:00-13:00. To ce mi prvi vikend u zivotu koji cu provesti radno, a ne "paradno".
Mislim da tek sad pocinjem da odrastam...
A uskoro punim 26 godina.
Krajem maja sam diplomirala. Vece pre toga me uhvatila panika. Sta cu sad, kako cu...
U glavi mi je bio haos. Da li cu ostati u gradu u kojem sam i strudirala, ili cu se vratiti u svoje selo... Da li cu brzo naci posao u struci ili cu raditi...
U subotu mi je rodjendan :roll:
... Ne volim taj dan... Svi ocekuju od tebe da budes srecan, euforican i dobro raspolozen... I svi su srecni, euforicni i dobro raspolozeni- svi, osim mene.
Ja bas taj dan nisam srecna.
Na poslu se vec dogovaraju sta ce da mi kupe, gazda mi je dao slobodan vikend, moji roditelji hoce da dodju, drugarice se pitaju gde cemo izaci, cimerka mi nudi svoju sobu za slavlje... Strasno!!! Kao da je Nova godina, a ne obican rodjendan...
Kada kazem da ne volim da slavim rodjendan i da mi je to dan kao i svaki drugi dan, komentari su sledeci: "Pa sto tako, to je TVOJ dan", "to je tvoj divan dan"...
ALO LJUDI, PA MOJ DAN JE SVAKI DAN!!!
SVAKI MOJ DAN JE DIVAN DAN!!!
Lepi dani mog detinjstva, ostali su mi u dubokom sećanju. Ponekad me neka sitnica seti na te dane i vrati osmeh na lice, a film počinje da se odmotava…
Bilo je proleće. Te sada daleke 1979 godine išao sam u osnovnu školu. Na velikom odmoru, dečiji žagor u školskom dvorištu mogao se čuti odasvud. Devojčice su preskakale lastiž, dečaci su igrali klikere ili par-nepar. Nasmejana dečija lica umivalo je aprilsko sunce.
Iznenada na nebu se pojavio mali avion koji je preleteo preko škole i izbacio letke. Mi deca, sakupljali smo letke. Ja nisam stigao da uzmem među prvima letak i pročitam šta piše. Možete zamisliti nas decu, kada se okupe oko jednog drugara njih pet dok on čita letak, bez obzira što i oni u rukama drže svoje letke. Naravno...
Bio je kraj novembra. Sedeli smo u kafiću ja, Dule i Miki. Dogovor je pao. Idemo ove zime opet na Kopaonik. Prošle godine smo jako dobro prošli. Kopaonik je bio fenomenalan. Bilo je dovoljno snega, staze su bile dobro utabane, a hotel Karavan je bio sasvim, sasvim O.K.
-U kom hotelu ? – pitao sam.
-U Karavanu! – odgovorio je Miki.
-Ne možemo u Karavanu. – nastavlja Dule. –jer su ga renovirali ovoga leta. Dogradili su teniske terene i tako to, pa je sada promenio kategoriju, a samim tine i cenu. Bio je papren.
-Baš šteta, a bilo nam je tako lepo prošle zime. - prokomentirisao sam. Dule je samo odmahnuo glavom, i otpio guljaj rum-votke.
-Hajdemo u Jatovim apartmanima. – predložio je Miki. Nije nešto posebno, ali može da prođe. Podigli...
Живот је прилика, искуси је.
Живот је лепота, диви јој се.
Живот је сан, учини га стварним.
Живот је изазов, суочи се с њим.
Живот је задатак, извршавај га.
Живот је игра, играј се.
Живот је драгоцен, негуј га.
Живот је богатство, чувај га,
Живот је љубав, уживај га.
Живот је тајна, проникни је.
Живот је обећање, испуни га.
Живот је туга, превазиђи је.
Живот је химна, певај је.
Живот је борба, прихвати је.
Живот је трагедија, ухвати се у коштац с њом.
Живот је авантура, усуди се.
Живот је срећа, заслужи је.
Живот је живот, брани га.
Мајка Тереза
Da li olako dajete izjave o ljubavi?Da li je važno šta u tom trenutku misle oni što izjave daju ili primaju..ili šta stvarno osećaju.?..aj sad....:dash:
Veče...
Veče...
Šetam ulicama
a u duši znam,
ovo nije moj grad.
Svetiljke svetle poruku,
sutra će novi dan,
a ja znam,
to nije dan za mene.
Veče...
Očekujem
pesmu zrikavca,
iz gradskih parkova,
očekujem svetlo iza oblaka.
Tako je već bilo nekad,
u zemlji gde sam se rodila.
Umesto pesme,
čujem kloparanje šina
i škripu tramvajskih kočnica...
Veče...
Ovo veče nije prošarano,
rumenim prugama,
već nebom zastrtim
sivim tepihom,
izatkanim od niti
bola, tuge i nostalgije
nas tudjina.
Veče...
Samo na tren zasvetluca,
kao zvezda mala,
suza moja,
u obliku kristala,
što se u nebo,
ko ukras utkala.
Veče,
tako sivo i samotno,
tugom i nostalgijom,
dušu moju obavilo.
Veče, celo telo
čežnjom...
Samoća
Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova
Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja
Povlačim se,a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nadju kad i njima bude
zakucala samoća na vrata ....
Duško Trifunović
Šta znači biti proevropski orjentisan. Za mene, to znači da "Evropa nema alternativu". To, pak, ne znači da sam ja toliko ograničen i da ne vidim i druge puteve, već da, po mom mišljenju EU nije naša jedina šansa, ali je najbolja šansa da raskrstimo što brže sa socijalizmom u našim glavama. Svestan sam mana koje EU ima, svestan sam i da možda nećemo nikada tamo ući, da će možda ona propasti, ali to ne znači da ne treba raditi na tome.
E, sad... kad ja kažem da Evropa nema alternativu, to zaista i mislim. Kad vlast to kaže, ona u stvari misli sledeće: "Zbrinjavanje burazera nema alternativu".
U tome je problem. Niko nas nigde ne vodi, već nam samo priča ono što želimo da čujemo. EU je daleko još uvek i to rastojanje se ne smanjuje, već...
Molba mladosti
O, mladosti, mladosti,
da brzo odlaziš, ljudi kažu.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jednog bola i jedne radosti;
oko vrta svog zasadiću visoke
borove, i bršljane, i paviti;
vetrove i reke široke
bujicom ću naviti
svud oko našega brega;
a vidik u krug ću zaviti
cičom i smetom snega.
O, mladosti, nemoj od mene otići:
niko neće moći u tvojoj suzi
biti ovoliko ludo lud,
ni ovako sumoran u tvojoj radosti.
O, mladosti, mladosti,
ni u čijem srcu neće tvoja žud
u ovoliko sunce porasti;
niko neće ovoliko čistih
imati grehova ni strasti.
O, mladosti, mladosti,
da sobom odnosiš, ljudi kažu,
svoje bolove i svoje radosti.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga...
Zemlja je smrtnim semenom posejana
Ali smrt nije kraj.
Smrti... nestajanje, gubljenje...
nema kraja.
Smrću je samo obasjana
Staza uspona od gnezda do zvezda.
Ljudi se nekad zapute, zaokupljeni mislima,
nekim dogadjajem ili osobom, a ne primete
da putem tuđim hode.
. . . . . . . .
Treba se setiti mesto zaborava,
gde je sreća ostavljena.
S osmehom i srećom
novim putem iznova treb poći.
O sretnog li aleluja što tamo pjeva. Tamo nam niko neće biti neprijatelj, tamo nećemo izgubiti ni jednog prijatelja.
Tamo će odzvanjati pohvale Bogu. Naravno, odzvanjaju i sada ovdje.
Ali ovdje u žudnji, a tamo u smirenosti. Ovdje pjevamo kao umirući, a tamo kao besmrtni.
Ovdje u nadi, tamo u zbilji. Ovdje kao prognanici i hodočasnici, tamo u domovini.
Pjevajmo ipak i sada, ne toliko da uživamo u odmoru, koliko zato da odahnemo od umora.
Pjevajmo kao putnici. Pjevaj, ali hodaj!
Pjevaj da ti bude lakše pješačiti, ali dok pjevaš nemoj se razlijeniti. Pjevaj i hodaj.
Što znači hodati? Ići naprijed u dobru, napredovati u svetosti. Ako ideš naprijed, znak je da hodaš u dobru, u pravoj vjeri.
Pjevaj i hodaj!
Duša se hrani onim što je veseli.
Čovjek može biti spašen samo odlukom Božje volje. Po svojoj volji Bog bira one koje želi spasiti. Zato predestinacija uvijek postiće svoj cilj, a ta je sigurnost života. Svi ljudi su zbog Adamovog grijeha osuđeni na smrt, a oni koje Bog ne želi spasiti zauvijek će propasti. (Božji grad)
Bog je beskrajna sfera čije je središte svugdje, a periferija nigdje.
Ljudi putuju pa se dive visovima planina, divovskim valovima mora, dugim tokovima rijeka, širokim prostranstvima oceana, i kružnom pokretu zvijezda, a pored sebe prolaze i - ne čude se ničemu.
Što su iz radoznalosti saznali, to su iz oholosti izgubili.
Čuda se ne događaju u suprotnosti s prirodom, nego samo s onim što mi podrazumijevamo pod prirodom.
"Zašto se nervirati ako problem ne može da bude rešen,
i zašto se nervirati ako problem može da bude rešen."
budistička misao
Ne zelim nesto mnogo,ne zelim uopste,bas nimalo imati nesto sa tobom osim normalnog prijateljstva.Zar stvarno mislis da sam zaljubljen u tebe ili iz tebe govori povrijedjena zenska sujeta.Da,znam da svako ima neki svoj ego ali ipak spusti se na zemlju.Pa,nisi ptica.Sleti.Dobro,bilo je dana kad smo bili par,drzali se za ruke,ludovali.I lijepo je bilo.Ali eto,bilo pa proslo.Ostale su samo lijepe uspomene,mozda i poneka manje lijepa ali te ruzne se nekako lakse potisnu.Dozvoli i sebi i meni da to lijepo ostane u nama,medju nama.Pa,nije se sve ono desavalo bas juce,prilicno je vremena proslo.Potisni sujetu,ostavi je po strani.Ne samo kad sam ja u pitanju,vec uopste.Siguran sam da ces tako imati ljepsa sjecanja i biti zadovoljnija.
Kada...
Sanjarenje
Ponekad sanjam da imam krila
i sedam svojih tovara zlata,
da mogu svakom ko dobra vila
staviti dukat, tiho, kraj vrata.
Sanjarim: štapić čarobni imam
i menjam, tako, svet preko noći...
sanjarim kako bolesne primam
i kako svakom mogu pomoći.
I tako rastem, snovima vođen,
pomalo tužan, jer nemam krila.
Ali ja takav, kakav sam rođen,
bar imam srce kao ta vila.
Tako ne mogu nikom pomoći
jer nemam štapić da zlato delim
i nikom neću do praga doći.
Ali bar sanjam, ali bar želim.
Nedeljko Popadić
Da li je moguca ikakva veza izmedju coveka i sveta u kome se nasao,ne svojom voljom,
a da to nije sam cin moranja?
Ja ne biram ono sto imam.
Ne biram u stvari nista:
ni rodjenje,ni porodicu,ni ime,ni grad,ni kraj,ni narod..sve mi je nametnuto.
Jos je cudnije sto to moranje ja pretvaram u ljubav..
Jer,nesto mora biti moje,zato sto je sve tudje..
I zato prisvajam ulicu,grad,kraj,nebo koje gledam nad sobom od detinjstva.
Prisvajam,zbog straha od praznine,zbog straha od postojanja sveta bez mene.
Ja ga otimam,ja mu se namecem.
A mojoj ulici je svejedno,i mom nebu je svejedno..ali ja necu da znam za to svejedno.
Dajem im svoje osecanje,udahnjujem im svoju ljubav..sa,mozda,nesvesnom zeljom da mi je vrate...
-iz mog postanskog sanduceta-
Dodjosmo kući.........kad mu je Maca s vrata zavalio šamarčinu, sin se zatetura. Malo je reći da ga je matori uhvatio na prepad. I sin i ja smo bili jako iznenadjeni šamarom jer ne pamtimo kada ga je otac poslednji put udario, zato što ima tešku ruku i naš roditeljski dogovor je da se deca ne tuku. Sva sreća, Maca je vrlo smiren čovek (ja nisam), i nije sklon nasilju, tako da nije ni bilo potrebe da se ranijih godina nešto specijalno kontroliše. Kazne, zabrane i priča .......to se primenjivalo.......zato smo i bili šokirani kada ga je ošamario. Krenu čovek da priča, ja se tad sklonih od njega i odoh da skuvam kafu (do tada sam sve stajala pored, za nedaj Bože ako ovaj grmalj ne uspe da se iskontroliše.......šta znam, mnogo se...
Vreme je za večeru. U kuhinji sam. Hmmm...da vidimo, šta bi mogao da spremim. Nešto, onako na brzinu, nešto što ne oduzima puno vremena. Recimo spageti. Pri samoj pomisli na spagete, naviru sećanja iz prošlosti...
....bilo je to na početku moje bračne karijere. Veče. Sedeo sam sa suprugom i pošto je bilo vreme za večeru, baš kao i ovo sada, razmišljali smo šta da spremimo, nešto na brzinu. Ideja. Hajde da spremimo spagete. - rekla je ona. Složio sam se. A i imali smo sve što je potrebno. Spageti, malo mlevenog mesa, crnog luka, tomatelo, origano, i malo belog luka (na kraju). Jest da posle belog luka niste nizašta, ali daje onu lepu aromu prelivu.
-Čekaj! Rekla je ona.
-A da li imamo paradajz iz flaše? Pitala je.
-Mislim da su ostale...
Oktobar je bio kišan i hladan, baš kao i ovih dana. Kiša je padala, neprestano. Krov na mome autu je bio od plastificiranog platna. Vreme je učinilo svoje, godina proizvodnje, kiša, sunce, i na kraju pojavila se mala pukotina na platnu. Da je leto, nebi bilo problema, ali nije. Ove jesenje kiše mi nikako nisu išle u prilog. Prokišnjavao je. Trebalo ga je zameniti ili popraviti na neki način. Pošto je auto bio malo stariji, jako je bilo teško doći do tog platna, kao druga varijanta bila je popravka. Nisam znao čime da ga zalepim. Šta god da sam stavio, bilo koji lepak, posle izvesnog vremena, popustio bi na tom istom mestu.
Na televiziji je baš tih dana išla reklama. Lepak -Astoliš Prah. Lepi tkaninu. Ne može se pocepati. Znam, znam...
Tek sam dobio dozvolu za kola. Moj stari auto je zaista bio jedna teška mrcina. Kad kažem teška, onda zaista mislim na njegovu težinu. Imao je tonu i frtalj. Gomila gvožđa. Šasija, dobri plehovi, jak motor. Takvi automobili se danas više ne prave, ili retko. Obično su to extra klase automobili, tako da nisu baš dostupni širokom potrošačkom društvu.
Mom starom se pokvario televizor. Ponudio sam da popravim ja, na šta ćale nije pristao i ako sam imao malo iskustva u tome.
-Neka, neka. Ja ću njega u servis. Znam ja kako ti popravljaš stvari; - govorio je on. Kada si poslednji put popravljao televizor onom liku, sećaš se šta je bilo tada. Sećaš se koliko je to sve koštalo, mislim tebe, hoću reći mene.
-Sećam se! - odgovorio sam; ali ja...
AKO
Ako mozes da vidis unisteno delo svoga zivota,
i bez i jedne reci da ga ponovo gradis,
ili da bez uzdaha ili protesta
podneses gubitak onoga sto si dugo sticao;
ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,
da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis;
ako mozes da slusas kako tvoje reci izvrcu nevaljalci
da razdraze glupake,
i da cujes kako zla usta o tebi lazu,
a da sam ne kazes ni jednu laz;
ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,
ako mozes da ostanes skroman iako si savetodavac kraljeva,
ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,
a da ti ni jedan ne bude sve na svetu;
ako znas da razmisljas, a da ti san ne bude gospodar,
da mastas, a da ne budes...
Srbija je jako bogata zemlja
Ne, nisam poludeo. Ovo iz naslova - to vam je, ljudi moji, suva i neporeciva istina! Srbija, odgovorno tvrdim, jeste jako bogata zemlja! Najbogatija u Evropi, jedna od najbogatijih na svetu!
Elem, zemlja u kojoj se decenijama masno krade na svim nivoima - od mesne zajednice do vrha države; zemlja u kojoj je politika uspešno transformisana u najisplativiji biznis; zemlja u kojoj sve stranke počivaju na ideologiji prljavog keša; zemlja u kojoj se skoro ništa ne može oposliti bez podmićivanja javnih službenika; ta i takva zemlja, dakle, po svim zakonima političke ekonomije odavno je morala da bankrotira. Ipak, vidimo jelte, zemlja Srbija i dalje funkcioniše - kako tako, ali ipak funkcioniše. I već samo to...
U najtezem casu,u srcima obuzetim zebnjom zbog nedaca naseg veka,
sustinska potreba za sanjarenjam uvek ostaje..
Upravo tada pojavljuje se jedna nevelika knjiga koja kroz nekoliko jednostavnih stranica
izrazava tu glad bekstvom u nepoznato,za dobrotom i lepotom.
Posle smrti iluzija,ANTOAN DE SENT EGZIPERI nam je,osvetljavajuci francusku noc,1942.
doneo MALOG PRINCA.
U Engleskoj,dok se imperija i viktorijanski moral ruse pod bombama mocne "Lutvafe"
i poplavom americkih vojnika,POL GALIKO objavljuje DIVLJU GUSKU.
Sada iz Amerike,rastrzane seksom,materijalizmom i nespokojstvom,dolazi
GALEB DZONATAN LIVINGSTON od RICARDA BAHA.
Tri velike male knjige,tri stidljiva zraka sunca u tmini oluja,sve tri iz pera avijaticara.
To nije...