On i ja smo bili drugovi desetak godina, od kraja Osnovne skole.
Nismo bili iz istog mesta, ali nas je upis na fax "doveo" u isti grad. S obzirom da smo se znali od ranije, a ovde nismo znali nikog- poceli smo intezivnije da se druzimo. Ubrzo smo postali i najbolji drugari.
Nije bilo nista vise od drugarstva.
Doduse, on se mojoj mami svideo kao potencijalni zet, a mojim drugaricama kao potencijalni momak. Ali, ja sam od uvek gledala kao druga, nije me privlacio kao muskarac. Tako je bilo i sa njegove strane.
On je jedina osoba sa kojom sam mogla otvoreno da pricam o svemu, bez i malo blama i sramote. I on je jedini koji sve zna o meni.
Bili smo u stanju da po celu noc pricamo o musko-zenskim odnosima, da tracarimo, da filozofiramo, da pricamo o ozbiljnim stvarima, i o obicnim glupostima, da se smejemo, da se svadjamo... Cesto smo se prepirali cije je selo bolje i lepse. :-)
Kada sam pocela da se zabavljam sa sadasnjim deckom, on je ubrzo poceo da se zabavlja sa sadasnjom devojkom.
Moj decko je bio ljubomoran na njega, a njegova devojka na mene. Klasika!
U pocetku nam je to bilo simpaticno...
Vremenom, nase "druge polovine" su pocele da se ljute sto se mi druzimo. A njemu je devojka zabranila da se druzimo...
Proslo je godinu dana kako se drug i ja nismo videli, a nesto manje kako se nismo culi.
Ali... Posto radim preko puta njegove zgrade, bilo je pitanje kada cemo se sresti. I sreli smo se...
Videla sam ga i pre nego sto je usao, pa sam "potrcala" da ga usluzim. Prehladio se...
Bio je jako iznenadjen sto me vidi tu gde me vidi. I ja sam, samo sto sam ga videla ranije pa nije uspeo da mi vidi pravu reakciju :-)
Pricali smo par minuta, gde si, sta si, kako si.
- "Jel ti jos uvek isti broj telefona?"... "Jeste"... "Cujemo se"... "Cao".
Jos uvek je sa tom devojkom, jos uvek sa svojim deckom. Da li cemo se opet druziti?! Mozda...
Da li je zbog ljubavi vredno "izgubiti" najboljeg druga?
Da li je zbog najboljeg druga vredno "izgubiti" ljubav?
Jos uvek ne znam... Samo znam da nikada vise necemo biti najbolji drugovi...
Nismo bili iz istog mesta, ali nas je upis na fax "doveo" u isti grad. S obzirom da smo se znali od ranije, a ovde nismo znali nikog- poceli smo intezivnije da se druzimo. Ubrzo smo postali i najbolji drugari.
Nije bilo nista vise od drugarstva.
Doduse, on se mojoj mami svideo kao potencijalni zet, a mojim drugaricama kao potencijalni momak. Ali, ja sam od uvek gledala kao druga, nije me privlacio kao muskarac. Tako je bilo i sa njegove strane.
On je jedina osoba sa kojom sam mogla otvoreno da pricam o svemu, bez i malo blama i sramote. I on je jedini koji sve zna o meni.
Bili smo u stanju da po celu noc pricamo o musko-zenskim odnosima, da tracarimo, da filozofiramo, da pricamo o ozbiljnim stvarima, i o obicnim glupostima, da se smejemo, da se svadjamo... Cesto smo se prepirali cije je selo bolje i lepse. :-)
Kada sam pocela da se zabavljam sa sadasnjim deckom, on je ubrzo poceo da se zabavlja sa sadasnjom devojkom.
Moj decko je bio ljubomoran na njega, a njegova devojka na mene. Klasika!
U pocetku nam je to bilo simpaticno...
Vremenom, nase "druge polovine" su pocele da se ljute sto se mi druzimo. A njemu je devojka zabranila da se druzimo...
Proslo je godinu dana kako se drug i ja nismo videli, a nesto manje kako se nismo culi.
Ali... Posto radim preko puta njegove zgrade, bilo je pitanje kada cemo se sresti. I sreli smo se...
Videla sam ga i pre nego sto je usao, pa sam "potrcala" da ga usluzim. Prehladio se...
Bio je jako iznenadjen sto me vidi tu gde me vidi. I ja sam, samo sto sam ga videla ranije pa nije uspeo da mi vidi pravu reakciju :-)
Pricali smo par minuta, gde si, sta si, kako si.
- "Jel ti jos uvek isti broj telefona?"... "Jeste"... "Cujemo se"... "Cao".
Jos uvek je sa tom devojkom, jos uvek sa svojim deckom. Da li cemo se opet druziti?! Mozda...
Da li je zbog ljubavi vredno "izgubiti" najboljeg druga?
Da li je zbog najboljeg druga vredno "izgubiti" ljubav?
Jos uvek ne znam... Samo znam da nikada vise necemo biti najbolji drugovi...
