Dodje prvi septembar........razredna se promenila. Ona slatka mlada je prestala da radi jer se profesorka koju je menjala vratila sa porodiljskog. Pred kraj godine smo i mi i djaci pisali peticije i molbe da se zadrži ova mladica........ali, ona je prestala da radi. Sada je razredni starešina bila profesorka u baš poodmaklim godinama koja je predavala jedan težak stručni predmet. Na naše pitanje da li će im ona biti razredna do kraja školovanja, odgovor je bio da neće, ona ih vodi samo ove godine. Iduće i one tamo, zdravlje Bože ako dočekamo, svake godine će se menjati razredni, ali je olakšavajuća okolnost ta što će to uvek biti neko od profesora koji njima predaje. Mi, ušokirani......pa prvo polugodje prodje u upoznavanju što djaka, što roditelja....drugo je znatno kraće......nikako nam nije bilo jasno kako takve promene mogu pozitivno da utiču na bilo koga, a posebno na 17-ogodišnjake.
Naše nade da će doći sebi su pale u vodu. Oni su i dalje nastavili po starom. Roditelji su i dalje nastavili da pričaju i eventualno kontrolišu da li uče........ali to je bukvalno nemoguće roditeljima koji rade. Drugo, to su sve stručni predmeti. Kažem Maci da pokuša sa njim da radi matematiku ili neki od onih elektro predmeta......on neće. Reče da mu ne pada na pamet da uči sa njim jer on nije mali.....to reče i sede u svoju fotelju ispred TV. Uf.....generalno, moj muž jeste u pravu.......ali sam i dalje besna na obojicu. Redovno smo išli na roditeljske sastanke, i to oboje ako je moj muž bio slobodan, a kada nije, idem ja sama. Sve se ponavljalo, celo odeljenje je bilo i dalje isto. Jedinice su pljuštale ali su ih i dalje hvalili za ponašanje i silnu dobrotu koju su prosipali po školskim hodnicima. Roditelji više ne znaju šta da rade sa svojom decom. Okupljasmo se u onim proširenjima. Sedimo i pričamo, tetkica nam donese i piksle.........svi se smejemo (na nervnoj bazi), pričamo dogodovštine. Ako treba da se zida, tu su naši sinovi, ako treba da se usisava kuća, opet su tu, da se izbaci djubre, da se seli nameštaj, da se sreduje dvorište, da se ide u kupovinu, da pomažu roditeljima u firmama gde rade.........ma sve će da urade, bez ijedne reči pogovora ......ali knjigu nikako da pipnu. Jedna majka priča kako je njihov sin išao čak dotle da je u zgradi gde su stanovali išao od vrata do vrata kod starijih komšija i pitao da li im nešto treba u prodavnici ili da im baci djubre. Možete misliti kako su te komšije obožavale malog. Naš sin je važio u komšiluku za jako vredno dete. Svi su ga hvalili.........niko ne da reč da kažeš protiv njega. Na tim roditeljskim smo prvo slušali o deci razredne, koji su odrasli ljudi u odnosu na ove naše, a onda smo pratili izlaganje koje je uvek imalo za cilj pljuvanje po deci. Na jednom takvom sastanku, gospodja je rekla sledeće ovim rečima:
"Ovo je elitna škola, oni su naša elitna odeljenja, ovde se traži da se uči. Oni nisu sposobni da završe ovu školu. Zašto ste ih upisali ovde? Trebali ste da ih upišete u NU Božidar Adžija na kurs da popravljaju računare a ne ovde".
Na ovo je moj muž ustao i iznerviran ovakvim stavom, koji nikako nije profesionalan i rekao dotičnoj:
"Vi nemate prava da tako govorite. Kakav ste vi pedagog i profesionalac? Sa koliko bodova i sa kakvim znanjem su naša deca došla ovde? Sve odlični djaci koji i jesu bili elita. Šta ste vi napravili od te elite? Ponavljače gospodjo. Da li naša deca prave probleme, da li se biju, piju, drogiraju se, da li vredjaju profesore, da li maltretiraju nekog? NE.......e pa draga gospodjo, mi smo ih tome naučili.........a čemu ste ih vi naučili? Da li vi mislite da mi ne znamo da oni neće da uče? Da li mislite da im ne pričamo i da ih ne grdimo i da im nismo zabranili sve živo i da na ove seanse dolazimo jer nam je ćef? Samo mi možemo da pljujemo našu decu i da govorimo da su glupi ......vi na to nemate prava, ali imate pravo, obavezu i znanje da ih animirate da uče, da ih zainteresujete, da predavanja budu interesantnija, da ih privuku, pa ponegde provučete šalu, osmeh .......a ne da od 30 djaka 27 dobije jedinice. Možda u vašoj nauci ovo izgleda logično, ali u mojoj ne. Nisu samo deca kriva iako to uporno pokušavate tako da nam prezentujete."
Nastao je tajac. Moj muž ovoliko rečenica u jednom dahu nije izgovorio za celokupno školovanje oba deteta. Ali mu je pukao film zbog tog sistematskog optuživanja dece koja jesu kriva, ali ne i jedini krivci. I za ljubav i za svadju, uvek treba dvoje. Razredna je samo rekla jedno kratko "da" i nastavila polagano svoje izlaganje pazeći na svaku reč. Nikada više, do kraja školske godine, nismo čuli ovakve optužbe na račun nas i naše dece.
Mnogo nerviranja, mnogo priče, kontrole s moje strane je obeležilo tu drugu godinu.Deca su bila totalno razočarana što suvoparnim predavanjima većine profesora, što našim stalnim proverama, zvocanjem i odlascima u školu, strogoćom škole i pojedinih profesora koji baš nisu uvek bili u redu. Naravno da nismo pred decom kudili profesore, ali izmedju sebe u razgovoru priznamo da nisu baš uvek u pravu. Razumemo svi mi da 17 godina ne trpi nikakve okove, da misle da je ceo svet njihov, da ih sve smara i guši........Zato što su te godine po svojoj prirodi takve kakve jesu, imaju svoj prorodni protivteg .....nas roditelje. Mi smo tu da održimo ravnotežu na vagi, da našu decu držimo sa glavom iznad vode, da im ne damo da potonu. Sa 17 godina samo se u reci života bacakate, udarate rukama i nogama ne znajući da čuvate snagu, ne plivate nego tonete rasipajući pamet,vreme i energiju kao da su neiscrpni.......zato su tu mame i tate kao spasioci...da posmatraju, prate i ako treba intervenišu. Mnogo smo razgovarali mi roditelji, onako medjusobno u tim separeima. Konstatovali smo da smo jako sretni sa ovom našom decom jer su dobra, poštena i radna, jer nisu u bandama, sektama, u klanovima, ne koriste drogu, piće, cigarete, mnogi od njih se aktivno bave sportovima........e,sad, što su malo brljivi i lenji po pitanju učenja.......pa i to ćemo nekako pregurati , samo nek su živi i zdravi i da ih ništa ne boli, što bi rekla moja svekrva.
Mnogo roditelja je plaćalo privatne časove deci iz teških predmeta. Mi nismo još počeli sa tom praksom. Došao je kraj školske godine. Na popravni ih je palo dosta. Naš sin je pao iz predmeta kod razredne i iz elektrotehnike.
Otišao je sa ocem u žetvu. Radio je crnački da zaradi novac da plati privatno profesorku iz
elektrotehnike a razrednin predmet je spremao sam. Mi smo odbili da platimo te časove. Otac mu je rekao da će mu platiti žetvu kao što bi platio nekog drugog vozača kombajna, a on nek izvoli sam sebe da finansira kad je bio lenj da uči na vreme. Normalno, nije išao ni na letovanje jer nerad se ne nagradjuje .......bar ne u našoj porodici i oboje dece to vrlo dobro znaju.
Nije mu ostao dinar od zarade i još je morao da uči kada se vratio iz sela. Gledamo ga Maca i ja kako se sprema na 35 stepeni da ide na čas dok njegovi drugari idu na Adu......gledamo i ćutimo za njegovo dobro.
Položio je oba predmeta..........idemo dalje.
Naše nade da će doći sebi su pale u vodu. Oni su i dalje nastavili po starom. Roditelji su i dalje nastavili da pričaju i eventualno kontrolišu da li uče........ali to je bukvalno nemoguće roditeljima koji rade. Drugo, to su sve stručni predmeti. Kažem Maci da pokuša sa njim da radi matematiku ili neki od onih elektro predmeta......on neće. Reče da mu ne pada na pamet da uči sa njim jer on nije mali.....to reče i sede u svoju fotelju ispred TV. Uf.....generalno, moj muž jeste u pravu.......ali sam i dalje besna na obojicu. Redovno smo išli na roditeljske sastanke, i to oboje ako je moj muž bio slobodan, a kada nije, idem ja sama. Sve se ponavljalo, celo odeljenje je bilo i dalje isto. Jedinice su pljuštale ali su ih i dalje hvalili za ponašanje i silnu dobrotu koju su prosipali po školskim hodnicima. Roditelji više ne znaju šta da rade sa svojom decom. Okupljasmo se u onim proširenjima. Sedimo i pričamo, tetkica nam donese i piksle.........svi se smejemo (na nervnoj bazi), pričamo dogodovštine. Ako treba da se zida, tu su naši sinovi, ako treba da se usisava kuća, opet su tu, da se izbaci djubre, da se seli nameštaj, da se sreduje dvorište, da se ide u kupovinu, da pomažu roditeljima u firmama gde rade.........ma sve će da urade, bez ijedne reči pogovora ......ali knjigu nikako da pipnu. Jedna majka priča kako je njihov sin išao čak dotle da je u zgradi gde su stanovali išao od vrata do vrata kod starijih komšija i pitao da li im nešto treba u prodavnici ili da im baci djubre. Možete misliti kako su te komšije obožavale malog. Naš sin je važio u komšiluku za jako vredno dete. Svi su ga hvalili.........niko ne da reč da kažeš protiv njega. Na tim roditeljskim smo prvo slušali o deci razredne, koji su odrasli ljudi u odnosu na ove naše, a onda smo pratili izlaganje koje je uvek imalo za cilj pljuvanje po deci. Na jednom takvom sastanku, gospodja je rekla sledeće ovim rečima:
"Ovo je elitna škola, oni su naša elitna odeljenja, ovde se traži da se uči. Oni nisu sposobni da završe ovu školu. Zašto ste ih upisali ovde? Trebali ste da ih upišete u NU Božidar Adžija na kurs da popravljaju računare a ne ovde".
Na ovo je moj muž ustao i iznerviran ovakvim stavom, koji nikako nije profesionalan i rekao dotičnoj:
"Vi nemate prava da tako govorite. Kakav ste vi pedagog i profesionalac? Sa koliko bodova i sa kakvim znanjem su naša deca došla ovde? Sve odlični djaci koji i jesu bili elita. Šta ste vi napravili od te elite? Ponavljače gospodjo. Da li naša deca prave probleme, da li se biju, piju, drogiraju se, da li vredjaju profesore, da li maltretiraju nekog? NE.......e pa draga gospodjo, mi smo ih tome naučili.........a čemu ste ih vi naučili? Da li vi mislite da mi ne znamo da oni neće da uče? Da li mislite da im ne pričamo i da ih ne grdimo i da im nismo zabranili sve živo i da na ove seanse dolazimo jer nam je ćef? Samo mi možemo da pljujemo našu decu i da govorimo da su glupi ......vi na to nemate prava, ali imate pravo, obavezu i znanje da ih animirate da uče, da ih zainteresujete, da predavanja budu interesantnija, da ih privuku, pa ponegde provučete šalu, osmeh .......a ne da od 30 djaka 27 dobije jedinice. Možda u vašoj nauci ovo izgleda logično, ali u mojoj ne. Nisu samo deca kriva iako to uporno pokušavate tako da nam prezentujete."
Nastao je tajac. Moj muž ovoliko rečenica u jednom dahu nije izgovorio za celokupno školovanje oba deteta. Ali mu je pukao film zbog tog sistematskog optuživanja dece koja jesu kriva, ali ne i jedini krivci. I za ljubav i za svadju, uvek treba dvoje. Razredna je samo rekla jedno kratko "da" i nastavila polagano svoje izlaganje pazeći na svaku reč. Nikada više, do kraja školske godine, nismo čuli ovakve optužbe na račun nas i naše dece.
Mnogo nerviranja, mnogo priče, kontrole s moje strane je obeležilo tu drugu godinu.Deca su bila totalno razočarana što suvoparnim predavanjima većine profesora, što našim stalnim proverama, zvocanjem i odlascima u školu, strogoćom škole i pojedinih profesora koji baš nisu uvek bili u redu. Naravno da nismo pred decom kudili profesore, ali izmedju sebe u razgovoru priznamo da nisu baš uvek u pravu. Razumemo svi mi da 17 godina ne trpi nikakve okove, da misle da je ceo svet njihov, da ih sve smara i guši........Zato što su te godine po svojoj prirodi takve kakve jesu, imaju svoj prorodni protivteg .....nas roditelje. Mi smo tu da održimo ravnotežu na vagi, da našu decu držimo sa glavom iznad vode, da im ne damo da potonu. Sa 17 godina samo se u reci života bacakate, udarate rukama i nogama ne znajući da čuvate snagu, ne plivate nego tonete rasipajući pamet,vreme i energiju kao da su neiscrpni.......zato su tu mame i tate kao spasioci...da posmatraju, prate i ako treba intervenišu. Mnogo smo razgovarali mi roditelji, onako medjusobno u tim separeima. Konstatovali smo da smo jako sretni sa ovom našom decom jer su dobra, poštena i radna, jer nisu u bandama, sektama, u klanovima, ne koriste drogu, piće, cigarete, mnogi od njih se aktivno bave sportovima........e,sad, što su malo brljivi i lenji po pitanju učenja.......pa i to ćemo nekako pregurati , samo nek su živi i zdravi i da ih ništa ne boli, što bi rekla moja svekrva.
Mnogo roditelja je plaćalo privatne časove deci iz teških predmeta. Mi nismo još počeli sa tom praksom. Došao je kraj školske godine. Na popravni ih je palo dosta. Naš sin je pao iz predmeta kod razredne i iz elektrotehnike.
Otišao je sa ocem u žetvu. Radio je crnački da zaradi novac da plati privatno profesorku iz
elektrotehnike a razrednin predmet je spremao sam. Mi smo odbili da platimo te časove. Otac mu je rekao da će mu platiti žetvu kao što bi platio nekog drugog vozača kombajna, a on nek izvoli sam sebe da finansira kad je bio lenj da uči na vreme. Normalno, nije išao ni na letovanje jer nerad se ne nagradjuje .......bar ne u našoj porodici i oboje dece to vrlo dobro znaju.
Nije mu ostao dinar od zarade i još je morao da uči kada se vratio iz sela. Gledamo ga Maca i ja kako se sprema na 35 stepeni da ide na čas dok njegovi drugari idu na Adu......gledamo i ćutimo za njegovo dobro.
Položio je oba predmeta..........idemo dalje.
