Roditeljski sastanak .........ulazimo u učionicu, nasmejani, po malo umorni, ali se lepo i prijateljski svi ispozdravljamo........pa znamo se. Sedamo jedni kraj drugih, pričamo a u mislima nam je samo kako ćemo preživeti ovu školsku godinu. Ulazi nova razredna, žena srednjih godina kao i mi, prijatnog izgleda, nasmešena, odmah kaže da i ona ima dvoje dece, jedno malo starije od naših sinova a drugo malo mladje, da već dugo predaje i da zna kako je nama, ali i deci. Uf, neko bar malo da nas osokoli.
Sve je isto kao i lane. Oni profesori koji su ih zainteresovali sa njima nisu imali problema. Njih su deca volela, posećivala predavanja, učestvovala na času i svi su bili zadovoljni. Ali nisu svi bili takvi. Čak je bila i neka prosvetna inspekcija koju su pozvali roditelji djaka iz četvrtog razreda. Deca su poštovala i one stroge profesore iako su imali dosta loših ocena kod njih. Takav je bio profesor iz matematike. Strog, ali pravičan, milion šansi da radiš ispravku, sve zabeleženo u njegovoj svesci, svako dete šta je radilo, kada i koju je ocenu dobilo, dopunska nastava stalno organizovana.......sama deca kažu da imaju loše ocene zato što su lenji da vežbaju matematiku. E, tog profesora su maksimalno poštovali. Znači, svesni su kada su samo oni krivi ali su svesni i kada nisu jedini krivci. Svi profesori vole kada njihovi djaci posle srednje upišu fakultet koji je prirodan nastavak te srednje škole. Zanemarljiv broj dece je upisao elektrotehnički fakultet i svi imaju taj podatak, i svima je krivo, sami profesori to govore, ali niko ništa ne preduzima da to promeni. Zašto, je pitanje koje sebi ne postavljam više.
I ta treća godina je što se tiče dece bila skoro ista.........samo što se sada umešala i ljubav kod naše muške dečice, i kao vrlo jak začin, sve toliko začinila da je već osetljivim roditeljskim stomacima kolektivno pozlilo hahahahaaha. I tako, oni su knjige samo nosali do škole i nazad (ali ne za sve predmete.....bilo je i posećenih časova i predmeta koje su voleli, ali to nekom čudnom igrom slučaja nikada nisu bili oni baš teški predmeti), posećenost časova je bila dobra, što nas je radovalo jer smo se nadali da će bar sedeći na predavanjima nešto naučiti, izlazili su kada nisu bili u kazni (što se nije često dešavalo), koristili mobilne kada im nisu bili oduzeti........i savršeno su se uklopili u sve zabrane i živeli nepomućene mladalačke sreće i to svi onako djuture. One separee smo i dalje uredno posećivali, razrednu takodje, profesore isto .......sve je bilo identično kao i pre (ne daj Bože da se nešto promeni).
I tako, naivno priželjkujući promene, one i dodjoše u vidu lepih, mladih i slatkih devojčuraka koji pomutiše ionako mutnu pamet naših ljubljenih naslednika. Eeee, onda su naši razgovori u hodnicima škole postali znatno veseliji.......toliko veseli da nam je samo falio Siniša Pavić.........garant bi napravio seriju koja bi potukla sve dosadašnje rekorde gledanosti. Pošto su većinu slobodnog vremena bili u kazni, morali su se snalaziti, pa su umesto da budu u školi, bili sa "drugaricama". Muž i ja smo i dalje išli zajedno na roditeljske sastanke sve do momenta kada je on otišao sam jer sam ja bila sprečena. To se poklopilo sa izveštajem razredne o "drugarskom periodu" našeg sina, te je moj dragi samo prebledeo, počeše graške znoja da se kotrljaju sa čela....razredna ga pita da mu donese vode.......on je seo .......kaže da se uopšte ne seća svog povratka kući, znači vozio je po inerciji. Nakon toga me je razredna zamolila da dolazim samo ja u školu, jer.."Znate, mi žene smo nekako fleksibilnije od muškaraca......lakše podnosimo, znam i moj suprug je takav". Kulturna i fina žena, zaista. I tako, ja sam odlazila sama ili me je Maca vozio i čekao u kolima. Onda ja smislim šta je od tih saznanja za njega........ostalo zadržim za sebe i ovog malog kad dodjem kući. Ubrzo je naš mili sinčić poželeo da tata ide na roditeljske jer on samo odrecituje šta ima i ostavi ga na miru.....dok kod mene ide malo vike, pa tih glas, pa plan rada, pa štrikliranje uradjenog.......i kada se vratim sa sastanka i podjem do njegove sobe sa papirom i olovkom u ruci, naše sinče samo što ne počne da udara glavom o astal hahahahahaaha
Ipak, jednom je morao da ode Maca sam i to rano ujutru pa da poveze i njega u školu. Sednu njih dvojica u kola, usput ga otac pita
"Sine, da li ja nešto treba da znam kad odem razredne?"
"Ne, ništa ne treba da znaš"
"Reci mi bolje sada, da pokušam da te iščupam i da ne ispadnem ovca tamo"
"Ma sve je u redu"
I ode Maca, onako crn, krupan i namršten......Razredna ga pita da li je došla i gospodja (ja) i kada je rekao da je sam, ona sirota, pokuša vrlo nežno da mu saopti da sin nije bio cele nedelje u školi ali da su ocene dobre.......mora da se uplašila da se ovaj moj ne sruši jer je insistirala na tome da sednu oboje. Ali, Maca se snašao, nasmešio i rekao da zna za to i da je izmedju ostalog došao i da mu opravda tu nedelju jer je sinu došla devojčica iz bratske nam države i tako........pogleda ga ona, nasmeši se i kaže "Jel'" i opravda. Onda smo imali kući razgovor na temu "ovaca" i dogovor je da govori šta smisli a ne da nas šalje tamo kao ovce na šišanje.
Poče sredjivanje škole. Zapravo je počelo još na kraju drugog razreda, ali je trajalo i u trećem. Vise kablovi na sve strane, bušilice rade, časovi su skraćeni, rupe u zidovima zjape, tetkice su sve umornije..........i dodje jednog dana naredba da se stare klupe iznose a unose nove , pa čak i stolice nove da se unose, i da ne moraju prisustvovati časovima oni koji to budu radili. Pogadjate, celo odeljenje u fizikalisalo ........uvek složni, uvek zajedno.......savršena sinhronizacija. Napokon normalne klupe.......
Dodje kraj godine, opet jurnjava, saleću one sirote profesore, hodnici puni roditelja....ma luda kuća. Prodje godinu.........raspust !!!!!!!
