Nekada sam jedva cekala da dodje petak, odnosno vikend... U Srednjoj skoli sam petkom cesto bezala sa poslednjeg casa kako bih kuci stigla ranije, i pripremala se za izlazak.
Dok sam studirala, svaki dan mi je bio kao vikend.
A sada kada radim, jedva cekam vikend kako bih se odmorila...
Ali, ovaj vikend radim. Sutra od 8:00-20:00, a u nedelju od 8:00-13:00. To ce mi prvi vikend u zivotu koji cu provesti radno, a ne "paradno".
Mislim da tek sad pocinjem da odrastam...
A uskoro punim 26 godina.
Krajem maja sam diplomirala. Vece pre toga me uhvatila panika. Sta cu sad, kako cu...
U glavi mi je bio haos. Da li cu ostati u gradu u kojem sam i strudirala, ili cu se vratiti u svoje selo... Da li cu brzo naci posao u struci ili cu raditi bilo gde, samo da radim... Da li cu buducu platu potrositi za jedan dan ili cu znati da je raspodelim do kraja meseca... Kako cu se snaci na poslu... Kakav ce biti kolektiv...
Sada, na ta pitanja imam odgovore.
Ostala sam u gradu.
Posao sam nasla relativno brzo, posle mesec dana. Ali, sa Srednjom skolom. I to kao pripravnik.
Platu sam uspela da raspodelim, tako da platim racune, mesecnu kartu, da sebi kupim neku krpicu i da se hranim ceo mesec.
Ali, nemam odgovor na pitanje da li ja to da pocinjem da zivim "svet odraslih"?!
Vise mi se i ne izlazi, ne luduje po gradu do ranih jutarnjih sati. Na kafi sa drugaricama vise ne pricamo toliko o momcima koliko o poslu. Vise ne kupujem stvari za izlazak, vec one koje cu moci da obucem na posao. Vise ne mogu da spavam do kad hocu ili da se izlezavam tri sata pre nego sto stvarno ustanem, vec moram odmah da skacem iz kreveta. Vise ne razmisljam da li cu imati para za izlazak, vec da li cu imati da jedem...
Dok sam studirala, svaki dan mi je bio kao vikend.
A sada kada radim, jedva cekam vikend kako bih se odmorila...
Ali, ovaj vikend radim. Sutra od 8:00-20:00, a u nedelju od 8:00-13:00. To ce mi prvi vikend u zivotu koji cu provesti radno, a ne "paradno".
Mislim da tek sad pocinjem da odrastam...
A uskoro punim 26 godina.
Krajem maja sam diplomirala. Vece pre toga me uhvatila panika. Sta cu sad, kako cu...
U glavi mi je bio haos. Da li cu ostati u gradu u kojem sam i strudirala, ili cu se vratiti u svoje selo... Da li cu brzo naci posao u struci ili cu raditi bilo gde, samo da radim... Da li cu buducu platu potrositi za jedan dan ili cu znati da je raspodelim do kraja meseca... Kako cu se snaci na poslu... Kakav ce biti kolektiv...
Sada, na ta pitanja imam odgovore.
Ostala sam u gradu.
Posao sam nasla relativno brzo, posle mesec dana. Ali, sa Srednjom skolom. I to kao pripravnik.
Platu sam uspela da raspodelim, tako da platim racune, mesecnu kartu, da sebi kupim neku krpicu i da se hranim ceo mesec.
Ali, nemam odgovor na pitanje da li ja to da pocinjem da zivim "svet odraslih"?!
Vise mi se i ne izlazi, ne luduje po gradu do ranih jutarnjih sati. Na kafi sa drugaricama vise ne pricamo toliko o momcima koliko o poslu. Vise ne kupujem stvari za izlazak, vec one koje cu moci da obucem na posao. Vise ne mogu da spavam do kad hocu ili da se izlezavam tri sata pre nego sto stvarno ustanem, vec moram odmah da skacem iz kreveta. Vise ne razmisljam da li cu imati para za izlazak, vec da li cu imati da jedem...
