Ja i ti... tako razliciti sa samo jednom slicnoscu, nosili smo nesrecu kao losu kartu u grudima. Verovatno nas je nesto stitilo od bolesnog spoja, od nas samih, od nesrece koju vodimo svuda sa sobom. Do sada... Ispijam casu... Za jedan dan, bol, i cvrsto drzanje za ruku, za noci provedene sa glavom naslonjenom na tvoja kolena. Uvek su mi suze tekle tada, slivale ti se niz kozu, a da nisam znala zasto, ni zasto ih nikad nisi obrisao, ni zasto nikad nisi otisao... A i kada jesi, uvek si se vracao i ostajao tu, drzeci me cvrsto u zagrljaju, sve dok ne zaspim, onako umorna i besna... Zasto se uvek vracas? Zar ne postoji bolji put, lepsi, srecniji? Zar je morao jedne noci da se poklopi cetvrtak sa petkom, da se poklope skazaljke na satu i da osetim... ukus tvojih usana, dodir tvoje ruke... Tvoj dah... Ukus nesrece koji se ne zaboravlja, jeza novembra sto kroz kosti prolazi, i trenutak vecnosti za secanje sto dolazi... Uvlacim se u ljusturu, i cutim... “Mozda nije trebalo...manje bi me mrzela...”
Cutim i dalje. Sta bih, i zasto bih rekla... Odlazis... Ja se branim blokadom. Ne zelim da mislim. Ne znam jesi li otisao zauvek, ne znam ni kuda si otisao... Da se izbesnis na slucajnog prolaznika, u kafanu da se otrujes alkoholom... ili kod nje... Sa njom uvek znas na cemu si. Ne i samnom. A ipak si trazio utehu u nesreci vecoj od sopstvene. Jos jedna greska u tvom nizu. Tako lenjo prolaze dani... nema te... Otupela sedim u mraku. Slusam neku nasu stvar, i proklet bio, patim. Ma, ne mogu ni da zaplacem bez tebe! Isuse... Trebaju mi tvoja kolena za plakanje, tvoj bes da izleci moju dusu, tvoj pogled da me vrati u zivot. Svice polako.... stojis na nasem mestu i gledas u mom pravcu, kao da znas da cu doci. “Znao sam da ces doci...” – kazes. “Nemas ti pojma!” – vikom remetim svitanje. “Ti jos manje...” – pocinjes. I evo je, svadja kao dusevna hrana. Mrznja u vazduhu kao los dan koji ne mozes izbeci. Odlazis...ja opet krecem za tobom... Okreces se ovaj put...pitas da li ja to tebe pratim. I citavu vecnost, ako treba. Uzimas mi ruku. Ne pitam gde si bio, mozda je bolje da ne znam. A opet si tu, uvek si tu. I volela bih da me maker jednom izneveris, da se ne vratis ... Samo tada bih te manje mrzala. I opet ona ista pesma na radiju, isti osmeh sto izaziva nesrecu, i vruca kafa u zoru. Nedostajao si mi, nevoljo. Opet je sve po starom... A nebo se naoblacilo, i dolazilo je jos jedno vece, zloslutno i tiho...
