Већ августа 1942. године, Тито шаље свог представника Маријана Стилиновића у Загреб, ради договора са Немцима. Стилиновић је разговарао са немачким генералом Глезом фон Хорстенауом, те се наводи да је фон Хорстенау понудио партизанима једну неутралну територију на којој би они били стационирани, а Немци би их толерисали. За узврат, партизани би дозволили Немцима природну екслоатацију њихових територија. Следећи преговори одиграли су новембра исте године, а на тим преговорима је договорена размена заробљеника. На преговорима су са немачке стране учествовали: инжењер Ханс От, капетан Ханс Хејс, официр за војну привреду, и Алфред Хајнрих, специјални референт Ајнзац-командне полиције и службе безбедности у Сарајеву, а са партизанске стране нашли су се Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић) и капетан Миховил Тартаљи Миша. [8]
Све до операција Вајс, партизани су успели да одрже своју ''Бихаћку републику''. Непосредно пред операцију Вајс, у Титов штаб дошао је Павелићев министар Никола Рушиновић. Сврха његовог доласка била је та, да обавести Тита о предстојећој операцији која ће бити уперена против њега. Комунисти су овај састанак вршили у тајности, али је за њега сазнала италијанска команда у Шибенику. [9]
''Бихаћка република'' успела је да опстане најдуже од свих комунистичких творевина, што је веома чудно с обзиром на њен положај. Наиме, ова територија се простирала од прилаза Карловцу и Загребу све до река Босне и Неретве и захватала је 50. 000 км2. Трајала је од новембра 1942. године, када су партизани заузели Бихаћ, па све до краја јануара 1943. године, када су га напустили пред налетом Немаца. Усташе нису покушавале да је сруше, а како видимо расформирана је тек током операције ''Вајс'' коју су покренули Немци.
Након пада ''Бихаћке републике'' уследило је повлачење партизанских снага према Неретви. Почетком марта, партизанске снаге су се нашле у веома тешкој ситауцији. Наиме, они су срушили мостове на Неретви, видећи да их са друге стране чекају четници. Назад нису могли, с обзиром да су из тог правца надирали Немци. Титу није преостало ништа друго, него да покуша да направи споразум са немачким трупама. Формирана је делегација коју је предводио члан Политбироа Централног комитета КПЈ и Врховног штаба, Милован Ђилас, а поред њега чинили су је још Владимир Велебит и Коча Поповић. 11. марта, стигли су у Горњи Вакуф, где су их очекивали прелиминарни разговори са представницима немачке 717. дивизије. Партизански представници су тражили наставак сарадње у виду размене заробљеника, признавање НОП-а као легалне и зараћене стране и обуставу непријатељстава. Предлоге партизанских представника забележио је мајор Барт, а између осталог, у писменој забелешци стоји да ''Команда НОВ Југославије сматра четнике главним непријатељима.'' [10]
О овим прелиминарним преговорима обавештена је и немачка команда у Загребу, те је пуковник Пфапфентроп, официр у штабу Немачког опуномоћеног генерала у Загребу сачинио забелешку. У 4. тачки стоји:
''Они (партизанска делегација- прим. аут.) изјављују да се не боре против хрватске државе, и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови паралментарци не носе совјетске звезде на капи већ ознаку ''М'', која вероватно треба да значи ''Мачек''. [11]
Дакле, суштина ових преговора није била у размени заробљеника и признавању ''НОП-а'' као зараћене стране, већ је у питању било нешто друго. Наиме, период ''Битке на Неретви'' је период када су западне силе још увек на страни ђенерала Михаиловића, који у то време очекује њихово искрцавање, и управо из тог разлога концентрише своје снаге у јадранском залеђу, а пошто се Тито нашао у незавидној ситуацији, гоњен од Немаца, и ишчекиван од стране ЈВуО, морао је да ''балансира'' и прави било какав компромис, повољан по њега.
Врховна команда ЈВуО је сазнала за ове преговоре, преко мајора Војислава Лукачевића, убаченог под лажним именом у немачки штаб, те је ђенерал Михаиловић о томе и обавестио Лондон.
По наводима из ''комунистичке литературе'', операција Вајс се завршила избијањем партизана на Неретву. Наиме, постоји дилема да ли су Немци стварно пустили партизане да избију на Неретву због споразума који је начињен, или је то био део операције Вајс?
Немци су се прибојавали да не би дошло до удруживања партизанских снага са јединицама ЈВуО, приликом искрцавања западних сила на Јадрану, али до тога није могло сигурно доћи, јер су обе стране биле ''заклети непријатељи''.
Ипак, преговори нису помогли Титовим снагама, јер су оне, након преласка Неретве и продора према Србији, ускоро поново враћене назад, услед немачке операције '''Шварц'', и отпора који су им пружили четници.
Занимљив је податак, да је до већих преговора поново дошло јесени 1943. године. Занимљиво је, јер, у том периоду западне силе већ увелико помажу Титов покрет, те је можда логично да њему више не треба никакав компромис са Немцима?
Наиме, као иницијатор ових нових преговора наводи се немачки посланик у Загребу, Зигфрид Каше. Он је код министра спољашњих послова Трећег рајха, Јоакима фон Рибентропа, покренуо питање обнове веза са Титом::
'' С обзиром на садашњу ситацију, молимо да се преиспита став према Титовим партизанима... Хрвати ће у својим прогласима загарантовати амнестију свима онима који су из националних разлога.... против Италијана отишли у шуме. Наша ће војска и сама овако поступити. Осим тога било би потребно да се, уз најширокогрудније тумачење појма ''из националних разлога'', овако уради и у Словенији и Црној Гори. Уколико би и преко свега тога било могућно да се с Титом ступи у контакт, ја бих био за то да се искористи свака шанса која би могла да доведе до обуставе борбе коју он води против нас''. [12]
Са немачке стране, преговоре је водио инжењер Ханс От, а партизане је представљао Маријан Стилиновић. Овога пута тачке споразума су, поред размене заробљеника, биле и експлоатација партизанских територија од стране Хитлерове Немачке, а помињало се и примирје, односно план је предвиђао повлачење партизана на једну територију, која је ван ширег интереса Немаца.
О преговорима Ота и Стилиновића, Каше је оставио забелешку, у којој између осталог каже:
''Господин Ото ми је реферисао 26. и 27. новембра 1943. године, о својим последњим разговорима са Титовим комесаром Жуњаревићем. Овај је поновно покренуо питање склапања примирја... От је са Жуњаревићем договорио да се средином децембра поновно сретну у Титовом главном штабу ради даљих преговора о размени заробљеника. Ван сумње је да су партизани за овај одлазак Ота у њихов штаб заинтересовани и из других разлога. Те разлоге требало би тражити у њиховој тежњи да на неки начин дође до успостављања мира''. [13]
Каше још додаје да су От и Стилиновић водили такође разговор о
- откупу 9-10 хиљада коња за потребе немачке војске на територији ''угроженој'' од партизана.
- О извозу већ посеченог дрвета и спремног за експорт са партизанске територије.
- О отпреми хлора из Електро-Босне за немачку фармацеутску индустрију. [14]
Да ли је у питању поново Титово ''балансирање'' или немачка подвала, у сваком случају, обостране користи су из ових преговора имали и једни и други, а наравно, све на штету ЈВуО.
Као што је поменуто у Кашеовој забелешци, ''да Хрвати гарантују амнестију свима онима који су у шуму против Италијана отишли из националних разлога'', у реалности се то на неки начин обистинило, али је ствар била обрнута. Припадници домобранских и усташких јединица су, како се рат ближио крају, све више приступали Титовом покрету. Тито је, како сам већ навео, водио политику ''гледања кроз прсте'' онима који су чинили геноцид, те примање домобрана и усташа у своје редове њему није представљало проблем.
Масовни су примери преласка усташа и домобрана у партизане, а о томе је најопширније писао највећи познавалац тематике Другог светског рата у Југославији, Милослав Самарџић. Он у својој књизи ''Ђенерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том 3'' наводи десетине примера прелажења Хрвата, из домобранско-усташких јединица у партизанске редове. [15]
Као још један пример, послужила ми је књига Угљеше Крстића ''На сремском фронту затишје'', који наводи како су се на фронту одједном појавили ''југословенски војници са све новом опремом'' те им је комесар рекао да су то ''Југословенски војници заробљени на Источнном фронту, који су дошли да се боре за нову Југославију'' ! Наравно, реч је о хрватским легионарима, под командом Марка Месића, познатог усташе. [16]
Пошто је немогуће да су Титове снаге рат добиле саме, тј. уз помоћ западних ''савезника'', из приложеног се види и улога Титових преговора са Немцима, као и примања усташа и домобрана у своје редове. Због тога је важно писати на ову тему, и разоткрити истину трагедије Другог светског рата на нашим просторима.
A pazi onog skroz levo, kozak sa kokardom na čelu!? A?
