Славене ја бих прешао на дуго питање пошто видим да на прво нема одговора а задовољићу се да одустанеш од њега јер би било јако глупо заузети такав став према првом непосредном помену блаканских Срба још плус као Србин.
Друго би било да те не цитирам како је Павел Шафарик отац ББ школе? а ја бих овде цитирао његов став поводом ДАИ у име свих нас а такав став одудара јако од онога што ми сматрамо ББ школом.
Дакле о Порфирогениту а ја се са овим слажем потпуно!
Dokumentacija kojom se raspolaže u ovom pravcu jeste i ona koja potiče od Jermenina Mojseja Horenskog (370-487/492.), čiji su tekst Šafarik i Surovjecki preveli na nemački jezik dajući i latinični transkript originala, ovako: "Das Land der Thraken liegt cstlich von Dalmatien bei Sarmatien; und es hat Thrakien f'nf kleinere Provinzen und eine Grosse, in welcher f'nf slawische Geschlechter sind, in deren Sitze die Gothen einwanderten; auch hat es Berge, Füsse, Seen, und Inseln, und zur Hauptstadt das glüchliche Constantinopel." (Zemlja Tračana leži istočno od Dalmacije kod Sarmatije, i Trakija ima pet malih i jednu veliku provinciju u kojoj živi pet slovenskih plemena, gde su se skrasili i Goti, imajući gradove, reke, more i ostrva, prema glavnom gradu srećnom Konstantinopolju). Na str. 143. istog spisa iz koga navodimo citat, O poreklu Slovena, Šafarik daje imena tih provincija - Evropa, Trakija, Hemimont, Rodopi, Mezija i Skitija, kao i - Sarmatija. U spornoj tezi da su Srbi i Sloveni tek nakon šestog veka naše ere nastanjeni na tlu Balkana, kod Šafarika vidimo izuzetno kritičko učešće mišljenja koje je vredno da se navede ponovo - " Isto tako ne manjkaju istorijski majstori koji su hteli da nadmaše cara Konstantina i u ovoj geografskoj jasnosti. Najpre je iz njegovog dobro poznatog Baribaria ili Bagivaria postao kao čarobnim štapićem Babigoria, Babje gorz, jedan vrh Karpata, po ovom imenu jedva poznat najbližim stanovnicima, a učenom svetu tek nakon Dlugoša, iako ono skoro doslovce verno odgovara istovremeno latinsko-franačkom Bajobaria, Bajuvaria Bajoaria, Bojoaria, iako ono po imenu zvuči kao karpatski vrh, biće da ga prema svakoj ljudskoj verovatnoći, nikada nije čulo Konstantinovo uho. Zatim se htelo zaključiti da bi se priča svela od brega do brežuljka, na osnovu okolnosti, da su se Srbi u povratku vraćali preko Beograda (isto kao kada bi morale putujuće horde naroda kretati se iz Makedonije za Češku i Šleziju po matematički ravnoj liniji preko vrhova Šare i Velebita): da je Konstantin mislio da su severnokarpatska Hrvatska (Chrowatine) i Srbija u Galiciji i Voliniji ali da se bog nedostatka karti zbog nepoznavanja pravog položaja zemalja, samo pogrešno izrazio. Rado ću priznati da car nije imao pred sobom bečke ili pariske karte generalštaba o Velikoj Krovaciji i Srbiji; ali ne mogu da mu pripišem tako nemoguće apsurdno geografsko neznanje, da bi mogao da ostavi da ostanu preci njegovih štićenika u ruskoj Srbiji, o čijem se položaju u ostalom na drugom mestu izrazio zadovoljavajuće, da su potčinjeni franačkom kralju Otu, i njihovi sinovi koji su odatle otišli u Ilirikum u nasleđenom franačkom ropstvu. Ali da Konstantin nesumnjivom sigurnošću dozvoljava da se isele njegovi Horwati iz češko-šleske Horvatske i njegovi Srbi iz češko-majsensko-lužičke Srbije, mora da izgubi verodostojnost njegovog kazivanja kod svih prosvećenih i punoletnih. Jer nikako se ne može složiti onaj koja je na osnovu poznavanja istorije slovenskih jezika stekao čvrsto ubeđenje, da su današnji slovenski dijalekti u celini ili mali izuzeci postojali već u VII veku, da su se ilirijski Srbi i Horvati odvojili tek polovinom VII veka od lužičkih i šlezijskih, kao ogranak plemena. Srpsko na Elbi i ono na Savi nalaze se na suprotnim krajevima dva slovenska jezička poretka i u VII veku nisu mogli da čine jedan dijalekt i nisu mogli da pripadaju jednom plemenu. Da je Konstantin svoje kazivanje crpio iz čisto pismenih ili usmenih izvora, a da nije veštački ispreo jednostavnu činjenicu o srpskom naseljavanju pod Herakliusom na Haliakomon-u, nakon tri stotine godina u jednom političkom apologu, ne bi se tako grdno mogao ogrešiti. Jer nemoguću činjenicu nisu mogli kao stvarnu da prikažu čisto pismeni ili usmeni izvori, kao nešto što se stvarno dogodilo. Na osnovu napred rečenog, manje će nas začuditi, da Konstantin dopušta da je car Heraklius poklonio Horvatima i Srbima zemlju, koju sam nije posedovao, koju su posedovali još prema njegovom sopstvenom svedočenju, od 449. godine ili prema nekima od 549. godine Huno-Sloveni (Konstantin navodi Avare kao Hune), a prema Paul Winfrid-u od 569. god. ili prema Vizantijcima od 598. god Avaro-Sloven i iz koje su sada Horvati i Srbi izgleda one prve izbacili krvavim ratom, samo da bi postigli da u zemljama koje su sami osvojili, budu podanici grčkog cara. Car Konstantin je jako dobro poznavao fizičku snagu, političku zrelost i faktičnu nezavisnost Bugara, Srba i Horvata; bol za gubitkom ovih provincija izbija svuda u njegovim spisima; on ponavlja stare odnose istih prema grčkom carstvu i ropstvo Horvata i Srba do unuka na osnovu Herakliusovog poklanjanja zemlje; i svuda se vidi nastojanje da se sve ovo dokaže barem perom kao pravovaljano, što su tek nakon njega mogli stvarno da ozakone mačem Basilius bugarski dostojanstvenik i Manuel Komnenus. Ja lično verujem da je došlo do delimičnog upada Horvata i Srba krajem VI i početkom VII veka u grčki Ilirikum; da se ovo doseljavanje pod Herakliusom dogodilo na način kako je to ispričao Konstantin, ne mogu da se uzdržim od sumnje. Uporedi Katanscich de Istro p. 199 ss. Nakon odbacivanja ovog jedinog datuma koji se najavio krajnje pouzdanim, a na osnovu bližeg posmatranja veoma nesigurnim, pa gde je jedan jedini određen podatak o epohi naseljavanja Slovena u Trakiji i Ilirikumu? Zar se na kraju ne svodi sve na ono " verovatno" ? Istoričar se veoma rado izdiže iznad poteškoća istraživanja i brzim korakom prelazi iz oblasti verovatnoće u izvesnost. Osvajanje Mezije od strane Slovena, predstavlja primer za to. U celokupnoj istoriji ne nalazi se ni slovce o vremenu ovih događanja; a ipak svi noviji istoričari smeštaju ovo vreme hronološkom određenošću u vreme vladavine cara Herakliusa. Ova pretpostavka teško da se slaže sa stvarnim činjeničnim stanjem. Pred nama se nalazi barem jedno jasno svedočanstvo Mojseja od Horene, koji ovome protivureči. Među svim Slovenima, koliko mi je poznato, F. Durich je jedini koji je spomenuo i odmerio ovaj čudan zapis armenskog istoričara; jer oni pisci koji na njega gledaju katkad, samo kao na jedan citat, a da ga nisu ni pročitali, već na njega bacili samo iskosa jedan pogled, ne mogu biti ovde uzeti u obzir. Ali Durich je koristio samo krajnje pogrešno Londonsko izdanje 1736. Mosesa Horene na čijem se izopačenom tumačenju ne mogu graditi čvrsta mišljenja. Zahvaljujem ljubaznoj dobroti P. Arsenius-u Anthimosian-u, članu Mehitarijskog reda u Veneciji, zaslužnog za širenje religiozne i literarne kulture Armena i navodim prepis u izvornom jeziku, pribavljen nakon brižljivog poređenja sa najboljim i najstarijim rukopisima navedenog istoričara, ali nažalost ne na osnovu rukopisa. On glasi: (str. 140 originala) latinični navod " Tragatzotz aschcharhn harewelitz galow Dahmadioh, ar jeri Sarmadioh. Jew uni Tragia pokr aschcharhs hing, jew mi mjetz, horum jen Sglawajin askk jota. Orotz pochanag mdin Kutk. Uni qerins jew kjeds jew kahaks jew lidschs ghzis jew zertschanig mairakahaku Gonsdandinubaulis," i doslovno prevedeno: Zemalja Tračana leži istočno od Dalmacije kod Sarmacije; i Trakija ima pet manjih provincija i jednu veliku u kojoj je pet slovenskih rodova, u čija sedišta su se doselili Goti; ima i brda, reke, gradove, mora i ostrva, a kao glavni grad srećan Konstantinopolj." Ako se ovaj navod uporedi sa Vistonskim izdanjem (Whistonsche Ausgabe), proizilazi, da je sasvim ispuštena Sarmatija navedena u ovom navodu iz svih rukopisa i da je broj sedam rodova, konstatovan u najboljim rukopisima, pretvoren na nesrećan način u 25, što se može objasniti s time, što su u armenskom pismu veoma slini znakovi za brojke 7 i 5. Još postoji razlika što se reč S g l a w a j i n, adjektiv singulara, koja stoji u rukopisima, pojavljuje u oba dotadašnja izdanja kao Sglawatzotz, substantiv plurala. Poznato je da literarna delatnost Mojseja od Horene, istoričara i pesnika, kao hvaljenog prethodnika armenske literature, pada u prvoj polovini V veka, a da je on prema dokumentima od Arzerun-a, rođen u drugoj polovini V veka i da je umro u starosti od 120 godina, da je obrazovan u Aleksandriji, Rimu i Grčkoj, da je punovažni očevidac velikih događaja, koji su se odigrali u njegovoj blizini, na istoku Evrope i na zapadu Azije. O istinitosti i velikoj upotrebljivosti njegove, doduše, kratke ali zato ne manje veoma dragocene armenske hronike koju je delimično crpeo iz zapadnih spisa, postoji samo jedna saglasnost među svim poznavaocima; ali podeljena su mišljenja o kratkom izvodu o poznavanju sveta koji je on pridodao u svim rukopisima njegove hronike, koju su Armeni kroz sve vekove priznavali za njegovo delo, u kojem se upravo nalazi spomenuto mesto o Slovenima."/Šafarik, isto, str. 143/
Što se tiče teze, (koja je ozloglašena), da su stari Iliri isto tako neki protosrpski etnik; o tome Šafarik, kaže sledeće: "Jer da su stari Iliri bili stvarno istrebljeni, te da Sloveni nemaju ništa drugo do "razrovane gradove po celoj Iliriji", ili da su našli pustinju bez ljudi, kako bi onda došlo do toga, da još i danas postoje sva imena, koja su spomenuli stari geografi i istoričari u Iliriji i Trakiji, uz neznatne izmene? Bez neposrednog jezičkog nasleđa među ljudima, to bi se moglo objasniti još jedino božanskim otkrićem."(Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828., s. 151)
U svojim Slavjanskim starožitnostima (I, 98), nakon izvođenja svedočanstava o rasprostranjenosti srpskog imena i njegovih izvedenica, on kaže: "Ein so uralter, in der Heimat tief eingewurzetel, bei den Fremden ungewchnlicher Name kann seinen Ursprung und seine Bedeutung am nat'rlichsten nur in seiner Heimat gefunden haben." (Jedno tako prastaro i u zavičaju duboko ukorenjeno ime, a za strance neobično, moglo je da vodi svoje poreklo i da ima najprirodnije značenje samo na svom zavičajnom tlu) /P. J. Schaffarik, Slawische Alterthümer, Band I, Leipzig, 1843, s. 98/
