Cvrsto sam uvjerena da je Kongres imao namjeru ozakoniti sva ona silna obecanja Srbima o ravnopravnosti i svijetloj buducnosti u Hrvatskoj nakon rata.
Mozda, osnivanje srpskih opcina i kotara, uz postovanje federalnih granica, jer to isticu i u Rezoluciji, razvoj srpskih zemljoradnickih zadruga i prosvjetno-kulturnog djelovanja.
Nije bilo razloga za osnivanjem srpskih
općina jer su Hrvatski Srbi bilo potpuno integrisani, zauzimali su najviše funkcije u političkim telima, u privredi, u policiji, u sudovima, u kulturi, ma nije bilo oblasti društvenog života u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj gde nisu bili zastupljeni; to je bez ikakvog preterivanja bila njihova republika koliko i Hrvata. Pomenimo samo političara Dušana Dragosavca...
DRAGOSAVAC, Dušan, političar (Vrebac kraj Gospića, 1. XII. 1919). Član SKOJ-a od 1941, a KPH od 1942. U ratu bio 1943. član KK KPH Gospića te sekretar KK KPH Perušića, potom 1943–44. član Biroa OK KPH za karlovački okrug. Nakon rata završio Višu partijsku školu »Đuro Đaković« u Beogradu 1947, gimnaziju u Karlovcu 1949. te studij prava u Zagrebu 1952. Doktorat stekao tezom
Zakon vrijednosti u staljinističkoj koncepciji na Pravnom fakultetu u Zagrebu 1962.
Obavljao više partijskih i državnih dužnosti: predsjednik Oblasnog NOO za Karlovac (1945–50), sekretar pojedinih državnih sekretarijata NRH, predsjednik Savezne vanjskotrgovinske komore (1961–63), potpredsjednik Savezne privredne komore (1963–66), predsjednik Privrednog vijeća Sabora SRH (1966–68). Za člana CK SKH biran od 1954; u IK CK SKH izabran 1965; od 1969. zamjenik je sekretara IK CK SKH, a od 1974. sekretar IK Predsjedništva CK SKH. Na tim je funkcijama nakon 21. sjednice Predsjedništva SKJ u Karađorđevu 1971. bio jedan od glavnih nosilaca politike kojom su u Hrvatskoj zaustavljeni demokratski procesi. Od 1978. član je CK SKJ i njegova Predsjedništva; bio je sekretar (1979–81), a zatim i predsjednik Predsjedništva CK SKJ (1981/82). Bio zastupnik u Saboru NRH 1951–55, 1961–65. i 1966–68, a predsjednik Kulturno-prosvjetnoga društva »Prosvjeta« 1954–65. Surađujući u Institutu za vanjsku trgovinu i Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu (1961–70) te u Ekonomskom institutu u Zagrebu (1970–78), radove s područja politike i ekonomije objavljivao u časopisima
Naše teme (1963, 1966, 1968–69, 1971, 1973),
Socijalizam (1963–65, 1983, 1985–88),
Ekonomist (1964–65),
Marksistička misao (1977),
Međunarodna politika (1980, 1982),
Kumrovečki zapisi (1984),
Socijalizam u svetu (1984, 1986) te u dnevnim listovima i tjednicima.
https://hbl.lzmk.hr/clanak/dragosavac-dusan
...i privrednika Borislava Mikelića:
Ходајући кроз институције извештио се у друштвено-политичком деловању Титовог периода и брзо дошао на најодговорније функције у граду [Petrinji].
Најупечатљивији утисак је оставио као директор месне индустрије „Гавриловић“, фирме од које је претежно зависила читава регија Баније и Кордуна, а која је огромни део производње пласирала и за Југословенску народну армију. Обављао је функцију председника општине Петриња, у периоду када је општина имала највећу стопу развоја у Хрватској. У два мандата је био посланик у хрватском Сабору, затим члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Сукобио се са Ивицом Рачаном, тадашњим председником хрватских комуниста. Микелић је, оштро био против договореног маневра између Словенаца и Хрвата да напусте конгрес. Подржао је Слободана Милошевића на, испоставиће се, последњем конгресу комуниста Југославије, кога ће, касније у својим медијским наступима често хвалити. Такође, у чијој одбрани ће у својству сведока учествовати пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, са седиштем у Хагу.
У јесен 1990. године долази до немира у Петрињи када је хрватска полиција покушала разоружати тамошњу станицу полиције. Хрватске власти одмах су довеле Микелића у везу са поменутим немирима, након којих он одлази у Београд. Запошљава се на месту заменика генералног директора фирме „Прогрес“. За тај период су карактеристична његова пословна путовања, по земљама бившег Совјетског савеза. Драго Качавенда у својој књизи „Кавез“ говори да политички гледано Микелић у РСК није био омиљен. Његов одлазак у Београд схваћен је у почетку као издаја и кукавичлук, а претходни покушаји оснивања партија, као покушај разбијања народног јединства. У монтираном процесу 1993. године пред судом у Сиску биће осуђен. Република Хрватска 2003. године издаће Интерполову потерницу, за изручење Микелића Хрватској. После готово двадесет година Хрватска је одустала од кривичног гоњења, јер је утврдила да није био умешан у збивања у Петрињи.
Микелић се из Београда враћа у Крајину у јесен 1993. године. У својству шефа изборног штаба председничког кандидата Милана Мартића. Заједно са Мартићем обилази Србе и највише се фокусира на потенцијална привредна решења. Пред крај априла 1994. године је сазвана Скупштина Републике Српске Крајине, на којој је Микелић изабран за председника Владе. На тој функцији остаће нешто дуже од годину дана. Како је сам говорио, прихватио се позиције премијера, јер је српски народ то од њега тражио. Кружиле су приче да је вршен велики притисак из Београда од стране, ни мање ни више, Слободана Милошевића и Јовице Станишића да мандатар за састављање Владе буде нико друго до Борислав Микелић. Постојали су и одређени проблеми за састављање парламентарне већине, који су се на крају успели отклонити. Људи који му нису били склони често су истицали његову комунистичку прошлост и како се тада причало, повезаност за безбедносно-обавeштајним круговима.
https://czds.rs/borislav-mikelic-od-siroceta-do-premijera/
