Oprostiti sebi...

Egreta27

Ističe se
Poruka
2.264
Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.
 
Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.

боље је веровати него не, ко не верује не може да добије...
 
Popraviti se...Duša je mehanizam kao i telo...Neke stvari se mogu popraviti neke zameniti novim,ali se skoro uvek može vratititi makar približno na staro...I budi objektivna ako si kriva priznaj to sebi do kraja,ne ostavljaj ''crne rupe'',one kasnije prave sumnje i ponovo te vraćaju u prošlost...
 
Popraviti se...Duša je mehanizam kao i telo...Neke stvari se mogu popraviti neke zameniti novim,ali se skoro uvek može vratititi makar približno na staro...I budi objektivna ako si kriva priznaj to sebi do kraja,ne ostavljaj ''crne rupe'',one kasnije prave sumnje i ponovo te vraćaju u prošlost...

Priznala sam ja sebi. Ne poricem. Ispala sam skolski naivna. Slijepa. Citavih godinu dana. Naslucivala da, ali ne dovoljno, cim sam kasno progledala.
I sad je vec vrijeme da oprostim sebi, i mislila sam da jesam (poslije jos 6 mjeseci), ali ne mogu? Tj. ne ide. A ne znam zasto? Zasto i dalje krivim sebe?
 
I... šta? Srušio se ceo svet naprasno, jel tako?
Šta sad osećaš dok ovo pišeš? Strah, bol, mržnju, očaj, bezizlaz....

Nije se srusio. Jock. Tj. rusi se svaki dan i vaskrsava drugi. ;)
Jutros sam bila srecna, uvjerena...navece bum-tras o `ladan beton.
Spoznaja da si slab. E to boli. Mrznju-ne. Bezizlaz ne. Ocaj ne priznajem.
Samo hocu "recept", kako se oprasta sebi...
 
Danas ljudi nemaju savest...Ponašaju se kao zveri...Jedna od najgorih posledica moderne ere...

Tacno, ali ja ne mogu da uticem na te ljude. Mogu na sebe. Bar sam mislila do sad. A onda se "raspsovah" u momentu, i dalje ona misao-a sto mi je sve to trebalo, kako nisi ranije vidjela, i sta je trebalo da me nauci ovo iskustvo? I sto me jos tangira, on je ispao dno dna-necovjek, ja ne. Nicim. Ama bas nicim.
(Bas takvog necovjeka vidjeh veceras. )
 
Nije se srusio. Jock. Tj. rusi se svaki dan i vaskrsava drugi. ;)
Jutros sam bila srecna, uvjerena...navece bum-tras o `ladan beton.
Spoznaja da si slab. E to boli. Mrznju-ne. Bezizlaz ne. Ocaj ne priznajem.
Samo hocu "recept", kako se oprasta sebi...

Vrlo prost. Od eksperta.
Za sve što uradiš u životu, loše ili dobro sama si kriva. Što se pre pomiriš sa tom činjenicom lakše ćeš odbolovati i krenuti ponovo napred. Sebi nikad ne opraštaj ni za šta. Imaćeš dovoljno vremena kad ostariš i rezimiraš život treznije glave da svoje današnje postupke pametnije proceniš.
 
Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.

Oprostaj je jedan od najdelikatnijih poteza, koliko tesko ostvariv naspram drugih utoliko tezi naspram sebe samog. Samo zato sto se za tudje pogreske uvek mogu naci opravdanja, argumenti, pripisati ih njihovoj nepaznji, bezosecajnosti, osveti mozda. Ali kada se upadne u mrezu sopstvenih kontradiktornih osecanja koja su dopustila previd, onda se postavlja pitanje sopstvene sposobnosti reagovanja na ono sto iznebuha moze da porusi san ili javu.Valjda je rec o blokiranju odbrambenog mehanizma koji je neophodno drzati u pripravnosti non-stop, cak i naspram sebe koji sebe moze neprijatno da iznenadi. Naivnost, glupost, zaludjenost...samo drugo ime za divljanje emocija, ili pak veru, ili nerealna ocekivanja koja nisu objektivno sagledana jer su naizgled pruzala bezbriznost, radost, slobodu, spokoj, sto mozda i nije daleko od istine (ako su to davala bar neko vreme) ali se mozda u medjuvremeno nesto promenilo, doslo do izdaje, rasprsivanja iluzije. Da li je pri tom teze kada se otkrije pozadina situacije od strane drugog/treceg ili pak osoba sama uvidi da je napravila nesto zbog cega sebi ne moze da oprosti, to je vec posebno pitanje. Mislim da najpre treba biti iskren sa samim sobom, preispitati svoje motive prepustanja necemu sto se izrodilo u gresku za koju se trazi oprostaj (cak i od sebe). I treba vremena...jako puno vremena...ako je osecaj krivice velik zbog lose ucinjenog poteza, onda mozda i nikad, nazalost. Ili treba prepustiti vremenu da "ispravi stvari". Spiranje prljavstine trazi snagu ali znaci i budnu savest...to uopste nije za potcenjivanje.
 
Ne smaraj sa svojim mudrovanjem ''Brigante''.
Tacno, ali ja ne mogu da uticem na te ljude. Mogu na sebe. Bar sam mislila do sad. A onda se "raspsovah" u momentu, i dalje ona misao-a sto mi je sve to trebalo, kako nisi ranije vidjela, i sta je trebalo da me nauci ovo iskustvo? I sto me jos tangira, on je ispao dno dna-necovjek, ja ne. Nicim. Ama bas nicim.
(Bas takvog necovjeka vidjeh veceras. )
Samo kul...Svako ima slabu tačku...On nije dobronameran i tako treba da se postaviš prema njemu...Ako on nema milosti prema tebi nemoj ni ti prema njemu.
 
Priznala sam ja sebi. Ne poricem. Ispala sam skolski naivna. Slijepa. Citavih godinu dana. Naslucivala da, ali ne dovoljno, cim sam kasno progledala.
I sad je vec vrijeme da oprostim sebi, i mislila sam da jesam (poslije jos 6 mjeseci), ali ne mogu? Tj. ne ide. A ne znam zasto? Zasto i dalje krivim sebe?

zato sto se jedino u sebe mozes pouzdati, a vidis da se ipak nisi zastitila ...

ako si naslucivala- mozda si sama sebi zazmirila ... pa sta bude ...


Nije se srusio. Jock. Tj. rusi se svaki dan i vaskrsava drugi. ;)
Jutros sam bila srecna, uvjerena...navece bum-tras o `ladan beton.
Spoznaja da si slab. E to boli. Mrznju-ne. Bezizlaz ne. Ocaj ne priznajem.
Samo hocu "recept", kako se oprasta sebi...

doci ce trenutak kada ces si moci dozvoliti i slabost ;)
 
Poslednja izmena:
Kako napraviti vivisekciju svoje duše kad je duša raspolućena i krvari? Nikako ne može, jel tako? Samo kad se sve ostavi iza sebe i analitički ikad sagleda , ako se ima volje. Ne postoji nijedan drugi način.

ona trazi nesto- to ne mora biti bas konkretan odgovor na pitanje koje ne ume nni formulisati

ne moze problem sama sagledati, pogotovo ne sada ... da sve stavi na papir, hladno, racionalno- pa nece videti

problem je sto na problem ne moze uticati, a nema kapacitete ni mehanizme odbrane
 
ona trazi nesto- to ne mora biti bas konkretan odgovor na pitanje koje ne ume nni formulisati

ne moze problem sama sagledati, pogotovo ne sada ... da sve stavi na papir, hladno, racionalno- pa nece videti

problem je sto na problem ne moze uticati, a nema kapacitete ni mehanizme odbrane

Pa to ja napisah u postu br. 13 a u postu broj 20 sam poceo i da crtam.
Kad si u stanju kakvom je ona ne mozes nista pametno uraditi na planu rešenja problema koji te je u to stanje ubacio.
 

Back
Top