Допуштам себи да ...

[~sweet girl~]

Колико вам је лако или тешко да наставите задани почетак мисли?


Мени није лако, али освијестих нека очекивања настала још у дјетињству, па успједох напокон да себи предочим шта желим и могу да си допустим.

 

[Џорџи]

Pa sve

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Колико вам је лако или тешко да наставите задани почетак мисли?


Мени није лако, али освијестих нека очекивања настала још у дјетињству, па успједох напокон да себи предочим шта желим и могу да си допустим.

Више ради, мање мисли...

Ко мало ради, много мисли... И обрнуто...

Мора баланс, и провера које смо обавезе запустили од лењости...

 

[~sweet girl~]

Више ради, мање мисли...

Ко мало ради, много мисли... И обрнуто...

Мора баланс, и провера које смо обавезе запустили од лењости...

Тренутно немам посао, да не полудим усмјеравам мисли.

Не налазим стабилан и у струци посао пола године. Спремна сам да радим и за мизерију, само да је у струци, па биће боље.
Али не добијам прилику ни за интервју и то је фрустрирајуће.

П.С. да имам такав посао, не бих размишљала како да поправим своје ментално стање и да нађем вољу!
Радила сам у кладионици пар мјесеци, и то могу и сада, али тај посао ми није утјеха.

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Тренутно немам посао, да не полудим усмјеравам мисли.

Ма само упослиш мозак физикалијама, чишћење, препакивање, сервисирање...

Измислиш себи обавезу, па се касније појави реална, која је замрла од заборава и нерада...

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Али не добијам прилику ни за интервју и то је фрустрирајуће.

Ма било који посао да нађеш, добро је... У или ван куће

Нема места у Србији за паметнице које држе принципе, није ти ово ЕУ... Мора адаптација, куцање на сто врата и ...

 

[~sweet girl~]

Ма било који посао да нађеш, добро је... У или ван куће

Нема места у Србији за паметнице које држе принципе, није ти ово ЕУ... Мора адаптација, куцање на сто врата и ...

Тражим и куцам. Радила сам и од куће, а и из фирме. Адаптација, када радим, ми није никакав проблем.
Размишљам чак да постајем све више спремна и на опцију пресељљења.
Прије 2 мјесеца је био позив за рад за банку у Србији, имам и држављанство, али нисам њељела да се селим у Београд. Сада боме,...


И да, чекам и оцију неке обуке за било коју ИТ позицију за коју било фирму (3 мјесеца по 5х дневно, бесплатно - џаба факултет хаха).
И знам ја да ја кад се нечему посветим да будем међу најбољим, па сада радим на вољи јер то мањка.

Немам воље да пишем пројекте сама сама, а то је суштина. Зато и околишам. Знам и сама да је све што кажеш тако, зато мијењам мисли да бих понашање (некоме је лакше кроз промјену понашања мисли промијенити)

 

[~sweet girl~]

@ИПХ ЗИЛОТ+
У струци сам задњи пут радила прошле године у априлу!
Давно!

Свако ко сада ради, или је мање паузирао ме побјеђује на самој шанси за интервју.

 

[~sweet girl~]

Навикнула сам ја да ми је све лако гледе учења, па сад проблем са љености.

Тако је како је,
биће боље кад се будем више трудила!

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Немам воље да радим сама, а то је суштина.

Па поента и јесте да крст самоће носиш као да је невидљиви анђео увек са тобом присутан, тако се храбри и омужавај од умних колебања, чврстом верском представим која се са никим не дели... Од Бога можеш само очекивати помоћ, јер само Он и надахњује људе за свако добро

Не смеш да дозволиш самоћи да те бедачи и страхом парализује, поготову што си Хришћанка којој је Бог дао дарове и задужио да светли свету, поготову тим твојим виском ајкјуом који се не дегенерише егоманијом...

Ум ћеш брзо регенерисати за напредовање јер га имаш довољно, али свију вољу мораш силити радом и домаћим задацима да не би ум спутавала немаром и претераном опуштеношћу против делатног циља...

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

@ИПХ ЗИЛОТ+
У струци сам задњи пут радила прошле године у априлу!
Давно!

Свако ко сада ради, или је мање паузирао ме побјеђује на самој шанси за интервју.

Не треба се бавити прошлошћу времепловко, ниси историчарка, већ математичарака...

Седи 1

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Навикнула сам ја да ми је све лако гледе учења, па сад проблем са љености.

Тако је како је,
биће боље кад се будем више трудила!

Увек прво иде охрабривање себе...

Ако ти је циљ струка, онда мораш ићи тамо где се он постиже... А ту код пресељења опет треба храбрости, која се зарађује молитвом Богу за исту...

Шта ти фали, за то се молиш, кад добијеш - захвалиш Христу, и тако цео живот

 

[~sweet girl~]

Ахахахаахахаха,
драго је мени што ми тако кажеш.
Управу си све.

Ттрудим се стално да се борим са својим манама и слабостима.
Нажалост, нисам много добила у аманет од родитеља, саму себе васпитавам и одгајам, тако да много касним са зрелошћу.

Струка ми је сада циљ. Већи дио времена, што немам посао, и није ни била.
Бавила сам се прошле године очајањем, кроз психологију. И успјела сам!
А ибавила сам се многим својим жељама, углавном умјетности и креативнсти, али на дјечији начин. Често сам расипала вријеме.

Али, сада сам стигла до тачке да знам да желим да се бавим струком, јер са мто и уписала да имам стабилност. И знам да кад кренем да пишем пројекте, и прилажем уз ЦВ, могу и да се надам позиву.
Али признајем да ме кочи прво ментално стање, а онда ћу да се борим са љености. Ова тема је посљедица рада на мислима и емоцијама.
Емоције мене зезају, лакше је мушкима хахаха (увијек је другоме лакше хаха)

Иначе, пронашла сам мисли које ми значе у борби са љености. (Нисам била лијена и пронашла сам их хаха)

Биће боље, трудим се!!

 

[~sweet girl~]

Не треба се бавити прошлошћу времепловко, ниси историчарка, већ математичарака...

Седи 1

И то је незгодна ствар код мене, ја сам добила талент са очеве стране за математику итд.
Али имам пуно више склоности за умјетност, и креативност.
Већини дјелујем као умјетнички тип и кад не знају мисе да сам са Академије, из неког разлога то ме одувијек прати хахаха

Пуно је лакше некоме кога не занима пуно ствари.
Али због моралних поимања, али и животних вриејдности, кренула сам путем математике. Нећу у партију, да плаћам посао, и хоћу да се сама за себе трудим, као и одувијек.

Ово спомињем јер је некада спцифично, нисам само лијена, већ сам била и збуњена, незналица. хаха

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Одлично...

Састави себи на папир домаће задатке, пар једноставних, које у ходу можеш радити...

А прошлост остави за исповест кад јој је време за оживљавање, реалност захтева веру у бољу будућност...

Емоције се газе контемплацијама бољих представа од емотивних, не покушавај без ума да их уразумиш, неће те никад послушати да заћуте и пусте уму да заводи ред...

Зато се и молимо Богу да нас уразуми, а не раземотиви, јер сета направи пустош у души... Мора храброст и охрабрење вером у добро(г)

 

[~sweet girl~]

Али да, има и других са таквом ситуацијом, али НИСУ ЛИЈЕНИ, и они буду успјешни усвему!!!
Склопе све, тако да, управу си све!

Увек прво иде охрабривање себе...

Ако ти је циљ струка, онда мораш ићи тамо где се он постиже... А ту код пресељења опет треба храбрости, која се зарађује молитвом Богу за исту...

Шта ти фали, за то се молиш, кад добијеш - захвалиш Христу, и тако цео живот

И налазим да нам свима различите методе помажу. Вјерујем да је психологија (једно од мојих великих интерсовања, због неодговорности мојих родитеља) Божије дјело доброте, јер тако себе боље разумијемо и упознајемо на начин који нам прија.

Покушавала сам са молитвом, што спомињеш, али мени такав труд не дође до главе (јер имам проблем са љености, па треба да радим, и изађем из главе).
Покушаћу опет, јер прије нисам била оволико свјесна.
Ако не успијем, покушачу опет, јер ћу за годину дана имати само више свијести, ако Бог да.

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

већ сам била и збуњена, незналица. хаха

Док се на папир мисао не стави, нон стоп лелуја...

Мора писани самоорганајзер, што ментални, што егзистенцијални...

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

због неодговорности мојих родитеља)

Боље да гледаш шта су твоји родитељи код тебе успоставили добро... И своје слабости разумевањем треба блажити, а камо ли туђе или родитељске којима смо велики дужници...

Не би ти била тако мудрољубива, да су они тешки баксузи...

Кад било кога до себе престанемо кривити за колебање, и било кога до Бога молити за постојаност, нема задобијања духа покајања (умно-вољне катарзе)

 

[~sweet girl~]

Одлично...

Састави себи на папир домаће задатке, пар једноставних, које у ходу можеш радити...

Имам већ контролни списак активности за сваки дан, и то ми служи као орјентир и ради посао!
Како од понедељка немам посао, мало се погубих и добих времена...

А прошлост остави за исповест кад јој је време за оживљавање, реалност захтева веру у бољу будућност...

Ово ми је највећа бољка. Тешко ми је да сасвим опростим родитељима...
Али фокусираћу се на такве мисли, са циљем оздрављења.

Емоције се газе контемплацијама бољих представа од емотивних, не покушавај без ума да их уразумиш, неће те никад послушати да заћуте и пусте уму да заводи ред...

Зато се и молимо Богу да нас уразуми, а не раземотиви, јер сета направи пустош у души... Мора храброст и охрабрење вером у добро(г)

Свака част. Том смирењу, таквој врсти знања и самоконтроли и тежим.
Открих недавно значај писања ваљаних мисли на папир, те редовног понављања истога.
Никада ми није био проблем да схватим, проблем је био да то саживи са мном. Па сада радим на томе тако што проналазим мисли одговарајуће за своју ману и то пишем и читам.

 

[ИПХ ЗИЛОТ+]

Тешко ми је да сасвим опростим родитељима...
Али фокусираћу се на такве мисли, са циљем оздрављења.

Кажеш својим умом свом срцу:

"Ми ћемо њима незаслужено опростити, као што је нама незаслужено опростио Бог"...

Тако умом гњечиш срце, да се самоиспразни од себе... Наваташ срце заједницом самоунутрашњом са умом, јер онда лако попусти, ко дете...

Мора много пута тако упорно ко мазга, поготову ако је тешко разочарење срдачно, не заглађено снажном духовном контракцијом која цеди емотивни гној...

 

[~sweet girl~]

Боље да гледаш шта су твоји родитељи код тебе успоставили добро... И своје слабости разумевањем треба блажити, а камо ли туђе или родитељске којима смо велики дужници...

Не би ти била тако мудрољубива, да су они тешки баксузи...

Кад било кога до себе престанемо кривити за колебање, и било кога до Бога молити за постојаност, нема задобијања духа покајања (умно-вољне катарзе)

БАКА.

Добра, блага, кротка, смирена, вољела свију, опраштала, никада се није љутила, брижна, весела, увијек за шалу, скромна, мудра, захвална...

Моја бака је била оличење хришћанке.
Једино у нашу кућу су сви из села могли у хтијели да уђу - никоме нису зло радили, а другима опраштали.



Кроз њу сам спознала какава желим ја да будем.
Кроз родитеље сам спознала какава не желим да будем. Скоро све пороке сам доживјела у породици, кроз њих троје. Спознала сам и дјела од 10 Божијих правила. итд.
Од малена опраштам мане које се не би опраштале...моја бака није тако одрасла, и иако сам на њу и генетски и слушала је и гледала је, знам да она је имала своје тешкоће, као и свако, али такве није јер сам чула да је и мој прадјед, њен отац, био постављен на неку позицију (цијењен) и добар човјек.

Испаштам гријехе мојих родитеља. (такве наопаке мисли мени у глави одзвањају, твоје су реалније и здравије! промијенићу ја ово!)

 

[~sweet girl~]

Кажеш својим умом свом срцу:

"Ми ћемо њима незаслужено опростити, као што је нама незаслужено опростио Бог"...

Тако умом гњечиш срце, да се самоиспразни од себе... Наваташ срце заједницом самоунутрашњом са умом, јер онда лако попусти, ко дете...

Мора много пута тако упорно ко мазга, поготову ако је тешко разочарење срдачно, не заглађено снажном духовном контракцијом која цеди емотивни гној...

Од лагања, редовне крађе, очаја, коцкања, алкохолизма, наркоманије, преједања, љености, очевог неконтролисаног бијеса, можда и братовог блудничења, њихове гордости и занемаривања ... мајчина депресија и њене пријетње самоубиством у дјетињству су ми највећа рана.
Мајчин отац нас је избацио на улицу кад сам имала 4 год, крајем новембра..она је све на мени лијечила.
Али пуно је ту свега.



Желим и могу да радим на опросту.
Допада ми се мисао коју си написао, преписаћу си је сада!

 

[Bodulica]

Тренутно немам посао, да не полудим усмјеравам мисли.

Не налазим стабилан и у струци посао пола године. Спремна сам да радим и за мизерију, само да је у струци, па биће боље.
Али не добијам прилику ни за интервју и то је фрустрирајуће.

П.С. да имам такав посао, не бих размишљала како да поправим своје ментално стање и да нађем вољу!
Радила сам у кладионици пар мјесеци, и то могу и сада, али тај посао ми није утјеха.

Bavi se švercom.
Nek ti produkt bude najtraženija roba uz najpovoljniju cjenu.
Najtraženija roba su čarape, donji veš i peškiri.
Ništa neke cool čarape već povoljne a dobre.

Zašto da radiš za minimalac kad to možeš dobiti a da si svoj gazda.
Prodavaj na “kupujem prodajem”. Nauči sve o jednom produktu i prodavaj jeftinije samo da se roba okreće.
Ja bi prije rovila po kontejnerima i tako prodavala nego radila za siću i da mi neko drnda živce.

 

[Bodulica]

Ја стварно требам што прије да престанем да мислим о прошлости.
Баш видим колико је узалудно да о томе пишем.
Не може да се промјени, изазива ми бол. Здрав разум налаже да ће свако нормалан да буде сагласан са мном да је то спедифично и претешко одрастање.

Од кад је то искочило на површину, прије пар година, често о томе мислим

А док год нисам о томе мислила, била сам функционалнија особа, не кажем и здрава, али свакако функционалнија.

Хвала Богу, којем сам се и молила, али и бакиној љубави, те том спорту (једино за шта су ми давали пара од свих жеља да нешто идем и учим...опет сам љута на њих...)


Хвала ти много за разумијевање овог бола и неправде.
Умом ћу да надвладам ту бол. Успијећу.

Svi mi u sebi imamo djavola koji udara gdje smo najmekši i sav život je bitka sa istim. Njegov posao je da nas parališe i slomi a Božija ljubav uz oprost i vjeru nas izdiže.

Naši roditelji su činili najbolje što su znali jer su i njima samim noge saplitane.
Tvoje je da pokušaš naći put da im oprostiš i pomoliš se Bogu za njihove namučene duše a onda odlučiš da ti ne padneš u iste zamke i budeš osoba sa kojom bi se ponosili.

Kad ti krenu misli da im sudiš zapamti da je samo Bog taj koji treba da im sudi.
Koliko opraštaš drugima da će Bog i drugi praštati tebi jer smo svi u vrtlogu borbe sa iskušenjima i svi pravimo greške.

 

[Džudi S]

@~sweet girl~ Ako još uvek živiš sa roditeljima, verujem da ti je mnogo, mnogo teško. Ali, mislim da tokom vremena treba da im oprostiš.

Mislim da roditelji nisu jedino šta te muči.

Mnogo, mnogo bolje bi se osećala da radiš. Što se tiče rada u struci, moram da ti dam jedan primer, kako je uspeo u životu jedan moj brat od ujaka.

Lude devedesete. Brat završio Građevinski fakultet. Došao da stanuje kod nas u Beograd, privremeno. Jednog dana obilazio je firme, preduzeća. Svima je govorio da želi da volontira, kako bi zadržao svoje znanje, imao je prosek 9,5.

Vraća se on jednog dana sa kafom i velikom čokoladom. "Dobio sam posao u jednom preduzeću" Tu je volontirao otprilike 3 meseca i posle 3 meseca dobio je Rešenje o radnom mestu, za stalno.

Pošto je pokazao interesovanje i veliku stručnost, preduzeće ga šalje u Crnu goru da bude šef gradilišta. Odatle je otišao u Rusiju. Sada je tamo jedan od direktora neke građevinske firme i ima odličnu platu.

Ako imaš mogućnosti, zašto ne bi pokušala da volontiraš u nekoj firmi? Ne znam da li i danas postoji volontiranje, ako postoji, probaj.

Vraćanje u prošlost dobro poznajem..Nekada nam prija, nekada ne. Najbolje je da mislimo o sadašnjosti, bez pravljenja velikih planova za budućnost.

Nadam se da sam ti malo pomogla ovim postom.