Naša biblioteka

Ћао
Би, та Фабрика за флаширање вина није нешто. Пахуљица и ја смо заједно читале и утисци су нам готово идентични (обе смо се смориле и на једвите јаде довршиле). Ауторка је то замислила као урнебесну авантуру, али не делимо такав смисао за хумор. Укратко, радници оду на излет, тамо неко умре, па они покушавају да сакрију тело и то као треба да буде комично; могло би, али да је неко други писао... Нек се и Снежна јави с утисцима.
Читам ''Децу Бестрагије'', добила сам је на поклон пре охохо времена и баш сам затајила с домаћим ауторима, а ово може таман за овај викенд да се прочита. Лепо је, засад се чини као спој српске традиције и фантастике (нешто као А.Тешић за децу (?))
 
Прочитао Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина Владимира Војновича. Да је сад ту Рада, одушевила би се јер јој је тај писац много симпатичан и својевремено га је препоручивала хвалећи изузетан хумор у његовом роману Москва 2042. И овде писац исмева људе који живе у комунистичком уређењу Совјетског Савеза пред сам почетак Другог светског рата. Кажем, пуно је хумора и више пута сам се слатко насмејао. Ту је и оно место које је споменула Рада, где један самоуки иноватор производи ракију од људских излучевина, па послужио комшију не рекавши му претходно од чега је справљена; затим, да би унапредио производњу у држави, свим силама настоји да добије хибридну биљку која ће да рађа уједно и кромпир и парадајз итд. Књига је ведра и врло читљива па је свима препоручујем.

- Чија си ти, девојчице? – упита Иван.
- Килинова, а чији си ти?
- Ја сам свој – намршти се Иван [Иронија је у томе што Иван нема оца].
- А ја сам татина и мамина – похвали се девојчица.
- А кога више волиш – тату или маму?
- Стаљина – рече девојчица, па збунивши се отрча.
- Пази ти, Стаљина. – Гледајући за њом, Чонкин заклима главом.
Уосталом и он је волео Стаљина на свој начин.
(Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина)
 
Још један цитат:
Било је и таквих [жена] којима се по једно дете држи за сукњу, друго за руку, на другој руци одојче, а још једно расте у трбуху. Узгред буди речено, у Красном (зар само у Красном?) жене су рађале радо и много и увек су биле или трудне, или у бабињама, а понекад тек што су прошле бабиње а већ поново трудне. :)
(Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина, Владимир Војнович)
 
''[...] Да узмемо за пример обичну породицу. Ако не васпитаваш дете строго, да ради каиш, од њега ће постати пропалица и мангуп, а деца су, Љубо, смисао нашег живота. Ако живот нема смисла, онда човек може да се обеси или да пуца на себе (имате пример Мајаковског и Јесењина).''
(Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина, Владимир Војнович)
 
''Чим мало гуцне, онај мој дограби жарач или машице, па почне да разбија све што му дође под руку. Нема више ни једног читавог тањира у кући''. Рекло би се жалба, а овамо какви – хвалисање. Јер не може се баш рећи за њега да је да је измислио локомотиву или разбио атомско језгро, али учинио је макар нешто нешто, доказао је своју вредност, и зато му хвала! Мој човек! Понеки је такав да га нема шта видети: ћорав, грбав, све пропије, пребија жену и децу на мртво име. Рекао би човек шта ће јој такав? Нека га отера и готово, али неће. Мој човек! Какав год да је, али није твој, није њен. Мој је!
:hahaha:
(Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина, Владимир Војнович)
 
Пошто сам прочитао Ивана Чонкина, прешао на књигу Занат Сергеја Довлатова. То је нека врста аутобиографије, углавном пише о свом бављењу новинарством. Врло питка и ведра књига те је препоручујем. Раније сам од Довлатова још читао: Компромис, Филијала, Наши, Пушкинова брда, Бележнице, Робијашка зона, Соло на андервуду, Соло на ИБМ-у – очито, један је од мојих вољених писаца.

Горбовски, отац неколико деце је причао:
''Идем увече кући. Видим, у блату се играју деца. Погледам мало боље – моја...'' :hahaha:
(Занат, Сергеј Довлатов)
 
Kalifova kuća – Tahir Šah, Editor, 280 str, 9/10
https://www.knjizara.com/Kalifova-kuca-Tahir-Sah-117616

Esterkina preporuka od pre ko zna koliko godina. (Stari članovi znaju o kome pričam).

Knjiga puna mirisa i boja. Nije fraza. Prosto vidiš i osećaš sve te mirise, boje, zvukove...
Afrika, Maroko, Kazablanka. I stara kuća na periferiji grada.
Njena obnova i sve peripetije koje nosi taj poduhvat u Maroku.
Uživala sam.
 
Koliko sam našao, kod nas su obajvljeni:
Место под сунцем, роман, Просвета, 1997
Нисам изашла из своје ноћи, роман, Просвета, 1997
Једноставна страст, кратка проза, Просвета, 1995

Tako bar cobbis kaže. Ali, objaviće sad već neko sva šta treba.

Negdje sam pročitao da se može smatrati pionirom aoutofikcije kakvu je Kanusgor kasnije afirmisao.
 
Pročitala sam nekoliko knjiga, ali nešto sam se ulenjila za pisanje.

Interesantno je što sam počela da idem na sastanke književnog kluba u mojoj biblioteci. Jedna devojka entuzijasta je to pokrenula još pre nekoliko godina. Ja sam na fejsu saznala i sve se nakanjujem da odem. Izabere se knjiga koja se čita, pa se sastanemo i pričamo o njoj. Kao valjda u svakom književnom klubu.
Prva u kojoj sam ja učestvovala bila je

Ulica Katalin, Magda Sabo.
Priča o tri porodice koje u vreme II sv. rata žive jedna do druge u mirnoj ulici Katalin pored Dunava. Deca se igraju, druže, zaljubljuju, ali rat sve to prekida. Jevrejska porodica je odvedena u logor, njihova ćerka ostaje kod prijatelja, ali i nju ubijaju. Od tada ona kao duh luta životima ostalih junaka i prati sve što se događa, u ratu, posle rata, kako se ljudi proglašavaju neprijateljima, pa se posle rehabilituju, kako beže iz Mađarske, udaju se i razvode.
Interesantan način pripovedanja, preplitanje prošlosti i sadašnjosti, i prikaz svih istorijskih dešavanja kroz sudbine junaka.
 
Ljubavnice, Elfride Jelinek, Lom, 135 str.
https://www.korisnaknjiga.com/ljuba...MUSOBTPhkRPZVlAAI35cigr8zpxzC64gaAoadEALw_wcB

Moj prvi, ali verujem, ne i poslednji, susret s austrijskom nobelovkom.
Knjiga nije velika po broju strana, ali nije mi bila laka za čitanje. Bilo mi je teško da se naviknem na stil. Ne samo zbog toga što nema velikih slova, nego su i same rečenice kratke, jednostavne, proste, opisi nekako primitivni i u najmanju ruku čudni.
Ali kad se naviknemo na to, pratimo sudbine dve devojke u potrazi za srećom, sa ciljem da se udaju i imaju decu jer tek tada postaju priznate članice društva. Brigita dok radi u fabrici donjeg rublja, grabi ka svom cilju da se uda za perspektivnog zanatliju preduzetnika Hajnca, iako joj se on sam malo gadi, ali spava s njim, rešena da ga uhvati na bebu. Zna da svojim poreklom nije na njegovom nivou, da njegovi roditelji priželjkuju bolju ženu za svog sina, ali vešto i bezobzirno preskače sve prepreke i ostvaruje svoj cilj.
Paula je seljančica koja pokušava da se izdigne iz sredine u kojoj raste, tako što počinje da se školuje za krojačicu. Ali podaje se neotesanom i priglupom drvoseči Erihu. Ostaje trudna, snovi se ruše, ništa od krojačice. Kad se dete rodi, na intervenciju rodbine on se ženi njom, ali sreće tu ipak nema. On pijanči, tuče je, a ni ona se nije pokazala baš pametnom, pa opet donosi loše odluke i na kraju završava sama radeći u fabrici donjeg rublja.
Ta fabrika smeštena u predivnom krajoliku je simbol večite ženske nesigurnosti i zavisnosti.
 
Orkanski visovi, Emili Bronte, Narodna knjiga, izdanje 1967. godine, 414 strana.

Iskreno, ne bih ni čitala ovu knjigu da nije bila za gorepomenuti književni klub. Ali toliko mi se svidelo na prvom sastanku i toliko me je ispunilo to što sam našla društvance sa kojim mogu da pričam o knjigama, da je čitanje sestre Bronte mala žrtva za učestvovanje u klubu.

Neću ni da pišem o knjizi, svi znaju ili mogu lako da saznaju o čemu se radi i kakva je. Meni je bilo interesantno što od nas osam koliko nas je bilo, nismo imale dva ista izdanja ove knjige. Sve smo imale različita.
A kad sam pročitala knjigu, poželela sam da pogledam i film, i našla sam da postoji 17 verzija filma, uključujući i italijansku, francusku, špansku, čak i japansku, a nije im odoleo ni čuveni Luis Bunjuel, i 4 verzije serije. To sam ja našla, ne znam da li je konačno.

Najinteresantniji su utisci žena koje su Visove čitale kao tinejdžerke, kad im je to bio samo ljubavni roman i sada, kada vide svu tragediju nesrećnih ljubavi, nedostatka izbora, loših porodičnih odnosa, potčinjenosti žene.
 
Jesen, Ali Smit, Štrik, 187 str.
https://strik.rs/knjige/jesen-ali-smit/
Ovo je jedna jako moderna, popularna i hvaljena knjiga. A ja se pitam šta sam propustila? Meni se nije svidela. Ne znam o čemu se radi. Izgleda mi nabacano prijateljstvo Elizabete i Danijela, administrativni problemi nastali Bregzitom, Elizabetina teza, diplomski, šta li o slikarki Polin Boti, veza njene majke sa Zoi, sa kojom je konačno srećna.
Sve neki romani o ženskim problemima, neshvaćenosti, zapostavljenosti, neravnopravnosti, podcenjenosti, pa oni protesti ispred Informera. Ne kažem ja da o tome ne treba da se piše, daleko od toga. Nego mi se baš naređalo jedno za drugim, pa je došlo do izvesnog zasićenja.
 
Baš me zanimalo kakve su knjige Ali Smit, hvala Bi na utiscima. Čini mi se da je upravo Štrik objavio i novu nobelovku.
Videla sam da ima taj književni klub, možda odem kad odaberu nešto što mi se čita (i ako ostale obaveze dozvole). Pijete li čaj tamo :)

Ja sam danas uzela da čitam roman "Došljaci" Milutina Uskokovića, mnogo mi se dopadaju njegovi opisi, posebno portretisanje likova. Dopao mi se njegov "Čedomir Ilić" svojevremeno.
 
Ako je meni verovati. Uvek se osećam odgovornom kad nešto ocrnim i možda odvratim nekog od čitanja, a može biti da bi mu se to i svidelo.
Ne pijemo čaj, nema baš uslova za kuvanje, ali jedemo keksiće i čokoladice. :D Samo izvoli, pridruži nam se kad ti bude odgovaralo.
 
Са задовољством примећујем да је тема живнула. Ја и даље читам руске писце, и таман сам помислио како је Алексеј Толстој, кога сам узео да читам, приметно слабији писац од Мерешковског а који су написали по биографију исте личности: Петар Велики (А. Толстој) и Антихрист (Мерешковски), кад оно, појавише се у Толстојевом роману бисери баш по мом укусу.

Негде око три часа Јевдокија Ларионовна беше једва жива – седела је на јастучету од самаровине као да беше од воска. Није могла чак ни да гледа на посластице које јој је у храстовој кутији послао младожења као свој дар: животиње од шећера, медењаци са утиснутим ликовима светаца, краставци кувани у меду, ораси и сухо грожђе, једре рјазанске јабуке. По обичају ту је била и коштана кутија за ручни рад и друга, бакарна, позлаћена, с прстењем и минђушама. Одозго је лежао свежањ брезова прућа – шибе. :hahaha:
(Алексеј Толстој: Петар Велики)
Шибе – да млада зна шта је чека! :hahaha:
 
Naivni i sentimentalni ljubavnik, Džon Le Kare

Ovo nije špijunski roman. Autor opisuje susret jednog uspešnog poslovnog čoveka sa ekscentričnim piscem i njegovom ženom. Opčinjeni jedni drugima ulaze u čudan odnos. Videćemo kako će se završiti, za sada je platonski.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top