Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
fitolend:
Politikin zabavnik
venecijanske maske
listovi matičnjaka
otuđen
zamagljen vidik
zvučnik
makadam
Kliknite za proširenje...

Dugo nije izlazila. Vreme je provodila u svom malom stanu, mracnom, uglavnom sedeci pored prozora i posmatrajuci, kroz jedva podignute roletne, prolaznike na ulici, smenu godisnjih doba, menjanje spoljasnjosti. I bila je deo svih tih promena i nije. Ucaurena u svoju stolicu posmatrala je promene bez ikakve reakcije. Nije se bunila ni za sta, moglo je bilo sta da se dogodi, njoj to ne bi smetalo. Sedela je i nepomicno posmatrala. Sve oko nje se kretalo, pomeralo, menjalo, samo je ona sedela i laganim udisajima i izdisajima odavala jedva primetne pokrete. Volela je da cita, taj svet slova, reci, recenica ju je potpuno obuzimao. Uglavnom joj je donosio Politikin zabavnik, tako je bila u toku sa nekim desavanjima, volela je to da cita, to bi joj malo skrenulo misli, ali je isto tako drzalo blizu njene boli. Bila je nekako otudjena od svih, a opet prisutna. Caj od listova maticnjaka ju je umirivao, taj miris joj je prijao, a ukus je lagano klizio niz njeno grlo kao da se trudi da se tu sto duze zadrzi. U uglu na polici bili su zvucnik i venecijanske maske koje su je podsecale na prosle dane kada osmeh nije silazio sa njenog lica. Bile su bolna uspomena, ali nije mogla da ih se odrekne. Mozda su je one drzale u zivotu, a opet je mucile i podsecale na proslost, na zivot koji je nekad zivela, a sada su joj ostale samo uspomene koje zabole, ali sa kojima se ona veoma dobro nosi. Kad god bi ujutru sela na svoje mesto, pogled bi joj se prvo prikovao za jedno mesto uprkos zamagljenom vidiku. I onda je dugo gledala sa tugom u ocima ne reagujuci na njegov glas. Jednostavno je sedela i gledala, znala je istinu, vreme se ne vraca, ali nije mogla da se oporavi od toga niti da pokusa da nastavi dalje. Previse ju je bolelo, osecala se nemocnom tada, ceo svet joj se srusio. Ipak je to bila njena princeza, jedna jedina. Tog dana je sve izgledalo tako veselo, svi su bili uzbudjeni, srecni, a ona najvise. Bila je ponosna na nju, gledala je i divila joj se. To je najsrecniji dan u njenom zivotu, secala se svih njihovih razgovora o tom danu, a sada su ga i docekale. Obe su pustile poneku suzu, bile i srecne i tuzne. Dugo su se grlile, kao da se zauvek rastaju, a nisu ni slutile da je to poslednje grljenje, poslednji njihov dodir. Nasmejale su se, prosaputale nesto jedna drugoj i vreme je bilo da se krene, Dan je bio prelep, nista nije nagovestavalo da se bilo sta lose moze dogoditi. Bilo je vreme da se krene na proslavu. Htela je da predje makadam, zakoracila je, ali od silnog uzbudjenja nije pogledala da li joj neko vozilo ide u susret. Puna srece, bezbrizna nije ni slutila da je to njen kraj. Cula se buka, a zatim i jauk. Vrisnula je. Potrcala. Uzela je u svoje narucje, ali je znala da je to kraj. Njena princeza je otisla. Izgledala je predivno u toj dugoj beloj haljini sa buketom cveca u rukama i velom na glavi.

Vrt
Japan
Mornarica
Avantura
Noz
Tajna agencija
Izdajnik
 
-sta je duso, sad ti se ne dopadam ?
-spusti taj noz, ne blesavi se.
-MA NEMOJ TI MENI SPUSTI, NECU DA SPUSTIM. Sedi dole.
-dobro ajmo u vrt, lepo je vreme, popicemo kafu.
-hahaahah, zar TI, ti od svih ljudi, ne znas.. ma nema veze. kakva bre kafa. nismo se tako dogovorili
-dobro sta zelis. uredicemo sve.
-neces ti nista nego slusaj zagonetku i resi je. a ovo sto si miran, :lol:...neko je ovde znaci sposoban da neki organ potpuno obespravi :lol:
-smesno je ovo sto radis. sta ces posle?
-ratna mornarica japana! ima specijalan zadatak. medjutim, jedan od poverenika je postao izdajnik, i prodao informacije u bescenje koje zato sada poseduje tajna agencija. izdajnikova pozicija i nije neka avantura, ali sta da se radi. t.a. postaje pokazatelj njegove istrosenosti. r.m.j otkrivsi odliv mogucnosti svog uspeha, rastura organizaciju a njeno jezgro i delovanje jezgra odlazi u nepoznato. izdajniku stize glas
-kakav glas? od koga?
-ehehhehe....

gorostasan
jetra je to
zvono ubi
sta kazes ?!
pa ovo nije propisna sluzba
 
gorostasan
jetra je to
zvono ubi
sta kazes ?!
pa ovo nije propisna sluzba

Jos uvijek je gorostasan i dostojanstvenog drzanja iako vec dosta godina, u narodu receno, pije kao lud. Cesto mu ljudi upucuju savjete, kako bi trebao da prestane, kako ce se unistiti i ostale, za njega, gluposti, koje ljudi govore ne iz dobre namjere, nego eto tako pokazuju svoju nadmoc nad njegovim stanjem. Zasto ljudi vole da se petljaju u tudje zivote, zasto vole da izigravaju savjetnike, zasto ne skontaju da time ne pomazu, nego naprotiv, guraju ka stranputici svojom navalentnoscu? Zasto mu govore koliko je propao? Zasto se ne zapitaju da on sve to sam zna, da mu ne govore nista novo...?
''Ma jetra je to, obnovice se'' - govori kroz osmjeh kada ga skole sa ''brigom'' za njega.

''Zvono ubi''
''Sta kazes?!'' , culo se iz susjedne sobe, u kojoj je spavao njegov ujak, koji je dosao na kratko u njegov stan sa sela.
''Pa ovo nije propisna sluzba'' ,nastavio je buncajuci.
''Ma kakva sluzba!?'' , nastavio je ujak: ''Sta je tebi!?''
''Ma nista, spavaj, imao sam lose snove'' , probudivsi se odgovorio je zadihano, ali opet nekako stalozeno, sto je ukazivalo da mu se ovo cesto dogadja i da je na to navikao.

Poslije toga nije ni zaspao, a ionako je bilo sedam sati, zapalio je cigaru, sjeo pored prozora i gledao u Sunce...''Zar je i Sunce, nasmijano Sunce ljuto na mene'', rekao je nekako zabrinuto, kao da to stvarno vjeruje u to. Poslije jutarnje cigare, kao i uvijek, izasao je iz kuce uputio se u kafanu, usput kupivsi nesto u pekari, i krenuo piti. Tako svaki dan od jutra do veceri pije, noseci svoju veliku tugu sa sobom, ne zeleci da je dijeli sa drugima.

zadovoljstvo
nemoc
splet
ratarstvo
 
sutra
ajde molim te
golicljivost
dever
svekrva

sutra cu, sutra, necu danas... uvijek sutra...sto mozes za sutra ostavi za sutra...
ajde molim te pricas kojesta, zasto bi ostavljao za sutra!?...sta ces raditi danas, ono sto si juce odlozio za sutra?
pa da ono od juce sam odlozio za sutra...
pa odradi onda...
pa sutra...u cemu je problem...ti mene zezas zasto me stalno pozurujes...smetaju mi tvoje provokacije...i ta...golicljivost
pa o cemu ti pricas, kakve provokacije, kakvo golicanje ja hocu da ti pomognem...nemozes biti lijen...moras se pokrenuti...naprijed...zaostajes...unistavas se
e moja savjesti...pojma ti nemas...odlozicu te za sutra...pa mi sutra pomazi
ne suzbijaj me skote lijeni, sebicni!?...kreni...
sutra....
ah...pa sta ces raditi danas!? tugo...
pa gledacu seriju djever i svekrva...
hahahaha...a to neces ostaviti za sutra? jer, kao sto si sam rekao - sve sto mozes za sutra ostavi za sutra
pa ostavio bih ja...ali to je danas, a sutra nema...tako da ne mogu sutra, jer se vodim svojom devizom i odan sam joj....
sa tobom ce covjek da poludi...
opa savjesti kada si se ti to materijalizovala...
uf......
opa spustio sam te na svoje grane...'de ti je uzvisenost hahahahah
nema od tebe covjeka...nema...zaglibio si...
pa vadi me onda...hahahahha...ustvari...sutra...
dovidjenja...
opa djesi masto?
kako je drugar?
ocemo malo letjeti i smisljati gluposti...
kako necemo, znas da ti ja podvladjujem, a ne kao ona savjest...stalno nesto zanovjeta...
ma prica gluposti, kao necu biti covjek...i slicno
ma pusti samo, vidis da je sva ustogljena
ajmo mi...gdje cemo?
ocemo na Mars? il u Vegas?
ma samo nek je gotiva

smor
bjekstvo
list
pahulja
 
taj covek, meni sasvim shvatljiv ali utom vise zagonetan, je kod svakog svojeg poklica :"okrecem novi list !" zapravo ponavljao korake predjasnje.. odlucivao se na bjekstvo. niceg tu novog nije bilo, i cesto se pitam kako mu vise nije smor da to radi. zagonetan mi je, priznajem, i kad ce mu dodijati... kao da je omadjijan. a dusa njegova pahulja, samo sto se ne istopi

ukrstimo maceve !
bojim se...
pruzila mu je
nesnosan
gelender
 
Stradalna Srnetina:
ukrstimo maceve !
bojim se...
pruzila mu je
nesnosan
gelender
Kliknite za proširenje...


Pružila mu je ruku i rekla bojim se..
Zastao je ne verujući, ona koja nikad nije
nikome svoja osećanja otkrivala, stajala je
pred njim ogoljene duse...uplašena...
Pružio joj je ruku ali nesnosan bol u grudima
sprečio ga je da dodirne njenu..
Nije stigao ni da se uhvati za gelender, krajičkom
oka uhvatio je njen pogled, sa njenih usana krv se
kapljicama slivala, a ona je lagano padala..
Čuo je samo nečiji smeh kako odzvanja stepeništem
i bat koraka pre nego sto je Bogu došapnuo:
"Ukrstimo maceve!"
Nije mogao da mu oprosti što je prhnula kao nedužno
vrapče u nepoznate daljine...
Nije znao da i on putuje tamo...

spavaš
konačno
prostran
zid
kljuć
 
Kroz prozor moje sobe, u rodnom gradu, posmatram breze u komšijskom dvorištu. Pogledom koji nema svoj kraj, pokušavam da izbrišem bilo kakvu emociju, bilo kakvu sliku koja bi me vratila unazad. Ali istovremeno, duboko u sebi znam da sam srećan, da je radost usnula na dnu srca i da će se, nakon ovih dana trežnjenja, javiti. Jer upoznao sam svu tu nabujalu reku ljubavi, taj vulkan strasti za koji ranije nisam znao.Rastali smo se u kasno predvečerje, nakon pet dana istinske putene strasti. Dok je njen voz odlazio put Velikog grada, ostao sam sam na peronu bez misli, ispražnjen, iscrpljen u grozničavom odelu prošlih dana.

Stali smo pred ogradom od gvožđa i kamena. Delovala je staro i ruinirano. Kuća se nalazila u blizini gradskog pozorišta, u strogom centru. Tinjalo je spoljašnje svetlo. Uđosmo u dvorište, kroz kapiju koja je prvo zaškripela pa zacvilela. Ona zazvoni. Otvori, starija žena u crnini.
- Ti si, očekivala sam te ranije.
- Ja sam tetka.
- A ko ti je to, neki dečko?
- Čekaj tetka da uđem. Smrzla sam se. Hoću da se ugrejem. Upoznaću te, ne budi nestrpljiva.
Dok je odgovarala tetki, nekako uđe, gurajući seUđoh i ja. Dnevna soba je bila prostrana, ali topla. Prijala mi je toplina nakon dugog pešačenja po nedovoljno očišćenim trotoarima. Svuda kupe snega, leda po ulicama. Sivo.Seo sam u starinsku, udobnu fotelju. Dok sam ćutao i slušao razgovor tetke i bratanice, u meni se uvukla nelagodnost, osećaj težine u stomaku, osećao sam znatiželjne poglede tetke i ja u nekoj vrsti begstva tražio sam lice, oči, osmeh nje. I to mi je davalo neku vrstu sigurnosti i osećaja nežnosti. Tetka je stalno gledala u mene, bar sam to sebi utuvio u glavu. Šetao sam pogledom po sobi, pokušavajući da pobegnem od takvog utiska, ali i od volja starinskog nameštaja.
- Ovo je moj drug...... ona me pogleda, nije znala moje ime. Trgoh se, pa, ni ja nisam znao njeno. Ona me je gledala
- Ja sam Nemanja, gospođo, moje poštovanje
- Odakle si ti?
- Iz....... studiram kao što pretpostavljate u......
- Aha, pa kako si mi ti Milice, šta radiš, jel ti je mama dobro, učiš li? Nadam se da si na oca, pokoj mu duše, on je voleo da uči, da radi
.- Znam tetka. Dobro smo, majka je dobro. Znaš i sama, javila sam ti. Imaš li nešto da pojedemo, gladna sam. Nemanja, jel može, reče smešeći se gledajući me
.- Pa mogli bi ili da naručimo, rekoh
- Spremila sam, nego zanela sam se pričom. Evo sad ću ja. Kako ti se zove drug, zaboravila sam?
- Nemanja tetka, Nemanja.
Večerali smo. Sedoh u fotelju, njih dve ostaše za stolom i nastaviše razgovor. Nije me interesovalo o čemu govore, distancirao sam se, zato sedoh u fotelju. Pio sam neku prosečnu prepečenicu, pomalo kiselkastog ukusa i mirisa buđi ili kako se kaže: mirisa bureta. Utonuo sam u neku vrstu letargične tišine, stanja mira te me je povremeno glasni uzvici i komentari tetke vraćali u stvarnost. Tako sam čuo odlomke njihovog razgovora o porodičnim odnosima, smrti njenog oca, brata ove starije žene, godišnjeg pomena zakazanog za sutra, razvoda, odlaska njene majke za .....Vreme se nekako vuklo u ovoj sobi punoj uspomeni. Mnoštvo starih, uramljenih fotografija, porcelanskih figura, kristalni servisi i ceo jedan zid sa knjigama. Tu mi se pogled zadrža, pokušavao sam da pročitam naslove knjiga složenih na policama različitih veličina.
- To su knjige Miličinog oca, mog brata, pokoj mu duše Slobodana. Profesor univerziteta, svi su ga cenili. Zvali su ga iz inostrastva da dođe kod njih ali on nije želeo da napušta ovaj grad. Predavao je logiku i istoriju filosofije. Veliki čovek. Pogledaj ti slobodno ali nemoj da ih diraš. Uvek je bio pedantan.
Glas tetke me prenu, skoro uplaši, jer nisam se nadao da me i u toku razgovora posmatra, prati moje pokrete, interesovanja, čak i pogled koji je lutao ovom sobom.
- Dobro tetka. Idem da legnem, kasno je. Sutra ustajemo u 7, jel to u redu ? A, da, Nemanja će spavati u devojačkoj sobi. Daj mi posteljinu, ćebad, ja ću je spremiti.
Tetka je sad, za divno čudo ćutala, samo klimala glavom i žmirkala kroz naočare.
 
Poslednja izmena:
Konačno se sve smiri. Ostao sam sam u takozvanoj devojačkoj sobi, maloj sobi za sluškinje, koje su predratne, mislim na onaj Drugi svetski, kuće ili veći stanovi imali. Ušuškan u uštirkanu posteljinu, pokušavajući da se ugrejem i zaspim. Ali misli su nadolazile svakojake. Šta se to samnom desilo, šta me je to pogodilo, odakle ti izlivi emocije za koje nisam ni znao da u meni postoji? Izmučen kovitlacom vremena u kome sam upao, bez volje da nešto promenim ili izmenim, skrhan emotivnim porazima, ušao sam u voz bežeći od surovosti života ka rodnom gradu, toplini roditeljskog doma.Neću previše da filosofiram, da analiziram svoje stanje. Desilo se šta se desilo. Opusti se, predaj se tim nadošlim emocijama, toj lavini iznenadne zaljubljenosti; tu si u ovom skromnom krevetu, u hladnoj sobi, u tami nepoznate kuće; smrt nas je spojila, seda starica, možda tetka, koja me je cele večeri ljubopitljivo posmatrala, palanačkog ponašanja; ostavi tetku, ostavi svoja unutrašnja preispitivanja, misli o njoj, samo o njoj: o njenim veličanstvenim butinama, divnom dekolteu i razdeljku koje su činile njene grudi; misli o tome, o njenim očima, osmehu, blagosti njenog lica, kovrdžama kose; misli, iako počinješ da drhtiš uzbuđen, obuzima te treper, zar ne, treper tela, lagana erotizovana drhtavica; prepusti se mašti, vajaj njeno telo, njen unutrašnji duh. Dok sam, zanesen situacijom, maštao, skoro video slike, mogao rukom da je dodirnem, zagrlim, poljubim, prenu me tihi, metalni zvuk brave. Ključa nije bilo. Neko je ulazio u moju sobu. Nisam otvorio oči, pravio sam se da spavam, čuh meke korake, da li je to bosa noga, upitao sam se? Ćutim, duboko dišem. Možda tetka proverava ko je gde? Osećao sam da neko diše pored mog kreveta, nekoliko sekundi sve se pretvori u tajac, samo sam ja čuo burno lupanje mog srca. Onda osetih kako se nečija ruka zavlači pod jorgan, podiže ga i nečije telo se spaja sa mojim. Ona, ona, ona. Srce samo što nije probilo grudni koš. Osećam je u potpunosti i njenu meku ruku kako klizi ispod moje pidžame, prve poljubce. Ona, ona, ona.Otvaram oči i u potpunoj tami vidim jasno, kristalno jasno njeno lice, njene oči, usne, grlim je, ljubim, pod mojim prstima njeno nago telo se ježi, drhti, opušta potom
- Spavaš?
- Smrznućeš se!
- Ugrij me!

pismo
keks
otvarač
karta
kijanje
 
  • Podržavam
Reactions: Nao
pismo
keks
otvarač
karta
kijanje

Odzvanjam...to je jedini osjecaj koji poznajem, sad. On brise sve druge osjete....razgrađuje sposobnost za pokret i ostavlja utisak mira. Taj mir, to je samo za oko posmatrača...sve što ostaje..iza tog površnog utiska...to je moje. Odzvanjanje nije beznađe...zapravo tek ga otkrivam, možda je karta za drugi..neki drugi svijet, otvrač jedan jedini na svijetu za davno zabravljenu kutiju. Prvo se probudim i čujem ga, osjetim...neopisiv je, osjecaj odzavanjanja nije bol ali boli. Težak je kao gvožđe...samo pokret ga poništava...ako ga nadvlada.
Primjenjujem razne psihološke tehnike, prihvatam ga, volim, pišem mu pismo kao da je biće....i ne znam kako desi se pokret...razbije ga..i počinje dan...Posle tog sve je istorija :) .....raduju me obične stvari, grickam keks i mislim to je svemir...buja milion osjecaja u jednoj sekundi...savrsenstvo, kijam i shvatam kako je to mocno..kako je dobro ne biti zamrznut...odzvanjanje ne postoji. Plesem. Padne noc i javlja se stari strah...odzvanjacu opet...probudicu se...pokrenucu prste...hodacu, disacu...radicu obicne male stvari i bicu beskrajno srecna jer sam tu.

zaboravljeni
pre-okret
ruke
drugi sistem
 
zaboravljeni
pre-okret
ruke
drugi sistem

Dugo smo vec zaboravljeni i gurnuti na margine, vrijeme je da ustanemo, da pokazemo moc, koju stvarno i imamo. Snaga je u nama! Dugo sam mislio da je ta snaga u broju i da samo obicni ljudi, ta velika vecina mogu nesto postici, kada ih pritisne sistem i vlast, ali sam se uvjerio da to nije istina, oni su samo ovce koje ce do kraja svojih bijednih zivota biti ni za sta drugo nego samo za pracenje drugih, sisanje i klanje. Padalo mi je na pamet da bi mi mogli biti koji ce ih podsisati i usmjeriti ka pravom cilju, ka revoluciji, ali nisu oni za to, njima je dobro i ovako, navikli su na bijedno tavorenje, opoganili su se, srca su im odvec iskvarena i navikla na nemoral koji im se pruza, navikli su da se zadovolje kostima koje im vlastodrsci bace i zbog toga ne bi bili dobri saveznici u borbi protiv zla jer su i sami postali takvi. A i priznacete da nas ne vole. Ne, nemojte misliti da zelim da nam oni budu neprijatelji, naprotiv, pretvoricemo ih u prijatelje, ali ne uz njihovu pomoc, stvoricemo im povoljne okolnosti i oni ce se samo preobraziti, jer kao sto znate oni su zbog okolnosti i iskvareni, okolnosti koja je i na nas imala uticaja, velikog uticaja, ali eto na svu srecu nije nam kao i njima totalno isprala mozgove. Mi smo u manjini, ali smo i rasprostranjeni po svijetu, znamo stanje stvari i znamo koliko to stanje nije povoljno za bice zvano - covjek, a znamo kako da ga i preokrenemo. Slozicete se braco da znamo! Zato napravimo preokret za bolju buducnost covjecanstva! Uzmimo stvar u svoje ruke! Za bolji zivot i drugi sistem!

hvala
sunasce
ekstra
rijeci
 
Poslednja izmena:
nije volela da je zovem srecice, ja sam rekao, dobro, onda da te zovem sunasce, jel mogu? ona je rekla pa aajde, ako BAS morassh... ja sam rekao hvala suncasce moje, ekstra si mi ! a onda je ona, kao po obicaju sto kaze rekla, pa rijeci da nisam; i nasmejala se isto tako sviknuto ...srecica moja...

kobila
malo po malo
de si krenuo momak
krompir pire
ma nemoj
 
Stradalna Srnetina:
kobila
malo po malo
de si krenuo momak
krompir pire
ma nemoj
Kliknite za proširenje...

...a onda se po tko zna koji put napila kao kobila. Nije da joj nisam pružio ljubav i razumijevanje, ali ona to odbija. Malo po malo, ova moja srećica pretvorila je moju dušu u pire krompir.
"Odlazim, ljubavi moja. Ne mogu te takvu više gledati. Uništila si se, a i mene." postajem patetičan..
"Ma nemoj?!?! Vrati se ovamo, de si krenuo momak?! Znaš da bez mene i jesi samo pire krompir. I to ohlađeni, neposoljeni, bljutavi pire krompir." samouvjereno, onako mrtvo pijano, ali samouvjereno kao i uvijek, sasula mi je istinu u lice.
Kao i toliko puta do sada, ponovio sam u sebi stih "...pojeo sam ja i mnogo veća go..a, pojest ću i ova tvoja, ljubavi moja..."
Ispio sam ono rakije što je ostalo. Poljubio je.
Sutradan sam se probudio na hitnoj. Ona me ipak spasila.

Svirka
Dvorana
Ulice
Klupa
Poznanici
 
nesto je sve opustelo, nigde nikog, dvorana otkljucana, svirka, pa naravno, al nigde nikog, vidis.... radije ljudi na ulice, sve tamo napolje, klupa im je mila, da tamo sednu, i tako su oni skromni, znaju to i poznanici njihovi, kod njih je isto. eh, sta cete

grncarija
takmicenje
bajka
ko je
nedelja
 
grncarija
takmicenje
bajka
ko je
nedelja

Vajala je nečije osmehe i bore smejalice u svom umu najfinijim prstićima; kao da je to najfinija ikad grncarija pod njenim rukama. I ti prsti su vajali sve ono, što po umu je šetalo besanim noćima, šta volelo se. I najlepše je vajati čistinom uma i ljubiti lepotom srca. Ona je to umela. Takmicenje ona nije nikada volela i nije to naprosto umela, samo je znala dostojanstveno prihvatati gubitke. Poraze. Disati, kada su vazduh zatvorili a oči oslepeli silinom mača tog. I sve je delovalo njoj kao jedna bajka što neće imati kraj ili poečat kraja tog, ali je shvatila kasnije da bajke ne postoje, da samo njen u takvim i tim snovina naprosto živi, sve dok je u njoj snage i tog beskraja koji je davao snagu i kada je kopnila. I kasnije i princeze tih trilera shvate ko je ko , šta je šta, ko je gde, ko je voleo bajke, iluzije, ko se igrao a ko je naprosto besomučno voleo. I princeza je umrla i više je nema. Samo je njena želja zauvek živa ostala, i bez nje živi negde u ružičastom oblaku izgubljena. I zato je znala, da jednog dana, kada za nju stane sve, samo joj ponesite jedan dan. A, taj je dan nedelja. I ništa drugo ne govorite, već joj tada udelite jedan zagrljaj...Za početak i za kraj. ♥

Snovi
Mesec
voleti
sanjala je
osmeh
 
Kisha.Vec danima napija masnu zemlju,chiji zadah mochvarnog tla opija sve.Ona je legla da spava.Bojala se,shta li ce ove noci posetiti svet njenih snova.Poslednjih dana,snovi joj behu krajnje neobichni,kao neki pusti planinski predeli,neobichno puni zhivota,u vreme kada je veliki sneg,i kada ni mishevi ne izlaze iz svojih skrovishta u potrazi za malo nechega shto bi se moghlo pojesti...
Mesec je slutio,odozgo,sakriven medju oblacima,kao neka sovuljina koja je shirom otvorila i izbuljila svoje svetlece ochi obasjavajuci barice po shoru,u kojima nema ni punoglavaca...
Znala je da je teshko voleti siromashka,koji nema ni dugme,ni zabran,ni snova kako sve to ostvariti...a tako je lepo sanjala...sanjala je avgust,livade shto mirishu opojnim mirisima poljskog cveca...skakavce sho se veselo igraju po livadi...krave koje pasu,ne obaziruci se na muve...cvece...volela je cvece od malena,i samo je ono razumelo njezin tajanstven osmeh prepun chezhnje i neshvacene ljubavi...volela je...


prozor
odzak
kolica
slama
kovitlac
 
prozor
odzak
kolica
slama
kovitlac

Prozor je u tim danima tmine , jedino bilo, što je održavalo njen svet stvaran i pružalo kontakt sa spoljnim svetom. Njen dodir u realnost, naprosto. Sve što je gledala, nije joj se dopadalo. Bila je suviše slaba i nemoćna, da sve to sama opipa, doživi. Oseti, omiriše. da je opije zapara ili naprosto, samo da se suza osuši na promaji tih prolećnih , pa letnjih dana, pa jeseni, pa zime i sve opet ispocetka...Mislila je, kao nije naprosto njena duša, kakav odzak kroz koji bi mogle sve emocije naprosto da ispare, iščeznu, tek olako, tek nenadano, da sagore, kao drvo u danima jezive hladnoće..Ali, duša nije odzak, da kroz njega izvetri i prodje sve, šta treba ili ne...nije znala kako. Nije umela. Nije dala to "drvo" sebe, da ugasi se. Da ga sagori. Da ga upotrebi. Smrznula se radije. Umesto drva, ona je nosila u sebi kolica puna najšarenijih snova, snova nade. Sova optimizma, poleta. Sreće. Puna kolica osmeha, da se usput i prosipalo, od sreće te , punih dzepova malenih i prstića sjajnih boja, nežnih...Da, život naprosto slama. I ne pita. Ne štedi. Već udara, i šiba. Seče. Gorko miluje. I sam kovitlac, je ipak bio prejak, za tananu njenu dušu. Pažljiv i osećaj um. Naprosto prejak za njenu dušu ranjivu. Beše prejak...vitlao. Sravnio. "Ubio". ♥

Sreća
nepoštenost
mač
plakati
osveta
 
Sreca koju donose neposhtenost i mach i nije neka sreca!
Ali pojedini ljudi ne misle tako...zanose se sjajem lazhnih zvezda,koje po nebu srecemo...ne znaju,jadni,da su to sateliti...kojima nas oni koji neposhtenoshcu i machem donose srecu,posmatraju...
Dive se nashoj kulturi i preziru nas...Avlije po ovoj zaparlozhenoj Srbijici su starije od njihovih titula i dvorova...Ikone po nashim manastirima sjaju sjajem,koje ni jedna njihova zvezda nema...
Davno su proshla vremena,kada se ime nashe sa strahoposhtovanjem izgovaralo...srca bi prestajala da kucaju,na samu pomisao...davno,davno...
Sjaj se u ochima gasi,a plakati ne vredi kada osveta zakuca na vrata!

sveska
momak
avlija
potok
sveca
 
sveska
momak
avlija
potok
sveca

Sveska je svaki dan bivala sve veca. Napunjena tekstovima. Slovima pozutele svescice...Neka slova se neci moci procitati, od slova, sto razlila su se... Jednog dana, njena buduca i nerodjena unučad, u nekoj budućnosti od vremena, će čitati sve, kao jedan svojevrstan dnevnik, kako živela je. Šta umela je. Na šta "pala" je. Na šta nije ustala. Šta je najviše bolelo, šta je radovalo. U njoj će naći savete, šta nikako ne treba...A za šta se vredi boriti. Ili ne. Znaće naprosto, šta u njenoj duši tokom života stanovalo je...Više nikoga nije volela. Nije želela. Sve što bude taj momak gledao u njoj jednog dana, spavaće u njoj, ali to više neće biti ona. Imaće samo isti oblik, obličje i naličje. I izgledaće baš kao ona nekada...Nasmejana. Vedra. Prefinjena. Pametna. I zvaće se kao ona. Ali, to biće samo obris i silueta nekoga ko ej nekada postojao. Govorio. Pisao. Molio. Avlija je bila prevelika da bi ona stala u njoj. Nije imala mesta za sedenje a da stoji nije mogla. Nije to ni želela. Iako bi do zadnjeg izdisaja izdržala. Ovaj put nije htela. Sve teče i prolazi...Panta rei...Kao kavav potok uklopila se u masu, a u duši je ostajala sama. Ostala sama. Potpuno ogoljena i nežna. I taj potok je odneo sve...Samo nije jedno mogao. Da "opere" reči. Da opere njene oči umorne i nesretne. Boje kestena, i uplakane. Sveća je dogorevala, i naposletku i dogorela...Izgore, što odavno beše u prahu i pepelu. U živom blatu. ♥

Plač
Ubice
razložiti
igrati se
ne povrediti
 
To teško saznanje ju je izjedalo... U potpunosti ju je bacilo u očaj jer je bilo neočekivano.
Htela je da zna istinu, ali ne ovakvu... Htela je neku drugu istinu. Saznala je ko su
UBICE. Kako će sada izaći pred njega i reći mu? Briznula je u PLAČ.
Kako mu reći, a NE POVREDITI ga? Mora brzo da razmišlja.
Sa tudjim osećanjima i bolom ne sme SE IGRATI. Ali moraće da
rizikuje. Jer i on mora da sazna. To će RAZLOŽITI njegovu ličnost - na dobar
i onaj loš deo... Ali to je ono što mora da uradi.

Deca
Plesati
Šuma
Muzej
Smejati se
 
Deca
Plesati
Šuma
Muzej
Smejati se



... Deca gledaju šumu koja gori.
Slušaju urlanje plamena i cvrkut i cviljenje.
Po njima pada pepeo sagorelog drveta i lista.
Deca plešu u krugu od pepela.
Vatra ne plaši i ne dotiče nekoga ko ume da pleše i da se smeje.
Sagorele, bele kosti se mrve pod dečjim nogama.
Smrznuti potamneli ljudi se kriju u tami muzeja. Plaše se vatre.
A deca plešu...


Miš
Lopta
Pljuvačka
Ogledalo
Krevet
 
Poslednja izmena:
Svake noći se nešto sanja. Svaka noć je ispunjena snovima. I onda kada
se ne sećamo ničega, i onda kada nas sve ono što nam se dešavalo u
toku prospavane noći prati dugo. Neki snovi se odnose na prošlost,
neki na ono što se nalazi sada u našim životima, a neki na ono što
nas očekuje sutra i svakog narednog dana. Neki su lepi, a neki nisu.
Uglavnom se sanja nešto loše, valjda zbog strahova. Kažu da je loše
sanjati miša - neće nam doneti ništa dobro. A treba se osloboditi
strahova, spustiti loptu i primiriti se, živeti mirniji život, ne gutati
pljuvačku kao knedlu. Tako možemo svakog jutra mirnije ustati
iz kreveta i ne čuditi se osobi koju vidimo u ogledalu.

Pesak
Drvo
Leteti
Kupus
Ljutiti se
 
Pesak
Drvo
Leteti
Kupus
Ljutiti se

Zivi pijesak ga je progutao do pojasa, izlaza nema, pomirio se, prestao je da se trudi i uronuo u misli. Sad je kraj - mislio je - bicu mrtav kroz par minuta, s tim sam pomiren, a i nije mi nesto ni do zivota, ali muci me to sto ne mogu skupiti misli i naci pravu rijec, zelim da mi ovih par trenutaka prodju korisno, ako citav zivot koji sam vodio nije bio takav. Eh, kada bi mi ovo drvo, ova vrba bila blize, mogao bih se uhvatiti za njene grane koje su do zemlje...Ma o cemu ja to mislim, kako mi misli skrecu na nesto takvo, na pitanje vlastitog opstanka, ne zelim o tome da mislim, hocu da smislim novu rijec, rijec za druge. Odmahnuo je glavom, stresao se koliko mu je bilo dopusteno i poceo se sa lijevom rukom gladiti po obrvama kao da smislja nesto vazno, kao da se prisjeca, a zatim progovorio i to je licilo kao da nesto racuna, smireno ocima sa pogledom na gore - da, da sve je naopako, to se zna, i tome bi trebalo stati u kraj, ali kako... - zacutao je na trenutak i ponovo utonuo u misli...Eh kada bih mogao letjeti...zastao je - AAAA - proderao se i udario u celo - o cemu ja to mislim u ovim trenutcima kada umirem, sta je to u meni zeljno maste, ne treba mi let hocu da zivim! Oh, opet mi naviru misli o opstanku, da li sam ja toliko sebican ili je covjekova zelja za zivotom toliko jaka, jaca nego sto mislim... Pijesak mu je sada dosao do vrata, ruke koje je do malo prije drzao iznad glave, u polozaju ''predajem se'' poceo je da spusta, polako su pocele da tonu...hm - progovorio je - vidim ispred sebe polje kupusa, kupus je bezazlen, nikada nikoga nije povrijedio niti je kome sta nazao ucinio, a za par dana bice mrtav isto kao ja koji jesam cinio zla i koji sam povredjivao...Tako da nemam prava ljutiti se...

domacin
votka
papir
vocnjak
 
Poslednja izmena:
Svaki posao je naporan. Za njega ništa nije bilo naporno - pa ni rad.
Poljoprivredu je uvek voleo, još od malena. Svidjao mu se osećaj kada je godina
rodna i kada se dobije novac od rezultata uloženog rada. Govorio je sam sebi:
"Ovo je moj život." Ali hteo je još nešto. Hteo je i dom i porodicu. Jednog dana
nakon završetka posla, upoznao je nju. Radila je u susednom voćnjaku.
Nikad je ranije nije video. Došla je tu da radi i da zaradi. Shvatio je
da mu je slična, da su oni dve srodne duše. I bila je tako lepa. Zaljubio se
u nju i ona u njega. Venčali su se. Sada je postao pravi domaćin.
Otac je na njega preneo ostatak zemlje. Sada je sve to bilo njegovo i
na papiru. Iako neko ko alkohol ne voli, lepe dogadjaje iz života
zalio je jednom čašom votke i krenuo dalje kroz život...

Sunce
Svila
Automobil
Lepota
Bajka
Spavati
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top