- Dokle ideš?
-Do . . . . . , imam porodične obaveze. Nisu prijatne, takve su kakve. Ostaću nekoliko dana. A ti?
-Ja, malo južnije. Skupilo se nekoliko slobodnih dana, mada ne znam zašto se vraćam kući.
-Nemaš nikakvih obaveza?
-Ma, nemam. Kažem ti nešto mi palo na pamet da dođem kući. Ne znam, još se pitam zašto idem.Izgubljen sam, ona se nasmeši, zatim levom rukom sporo i nehajno raskopča duks, belinu njenog dekoltea nisam mogao izbeći. Pogled zastanu na nežnom razdeljku. Razne misli prohujaše mi. Nastavi smo razgovor od teme do teme, poneka duhovitost, šala, smeh, nizala se priča. Vreme je ubrzano prolazilo.Kada je voz počeo da usporava i koči, znali smo da smo se približili njenoj stanici, iako smo bili još okruženi tamom. Spremala se: ostavila časopis u torbu, ja sam joj spustio omaleni kofer. Zakopča duks i obuče svoju jaknu. Ostali su joj kapa i šal. Ali imao sam utisak kao da se nije žurila, kao da je nešto očekivala, nešto što će se desiti. - Bilo mi ugodno i lepo s tobom, reče. Hvala za društvo. Pogleda me svojim svetli očima punim sjaja direktno u oči. - Bilo mi je zadovoljstvo. Htedoh da je zaglim i poljubim. Želja za tim zagrljajem i poljupcem bivala je sve veća. Ona je stajala, sekunde su se množile i u tom vremenu koje je otkucavalo sve dalje i dalje, smognuh snage i hrabrosti. Zagrlih je i snažno i nežno i poljubih je. Nije se opirala. Zagrli i ona mene. Ljubili smo se, činilo mi se u tim trenucima, van prostora i vremena, bliže nebu i zvezdama, spoljni svet nije postojao, ni ljudi, ni glasovi, ni topli kupe, svetla, zvuci pištaljke. Ništa. Samo ona i njene tople, sočne, medene usne, minut možda dva. Ko će ga znati.
- Mislila sam da me nikad nećeš poljubiti, onda me opet zagrli i poljubi. Voz stade. Vagoni udariše jedan u drugog i potom se kompozicija smiri.Ovde silazim. Moram da idem
Srce mi se steže. Ne mogah ni reč da izustim. Stojim i gledam je dok stavlja kapu, vezuje šal. Osećao sam, a ta misao, da ne mogu tek tako da je ostavim, da pođem s njom, za njom; moram osetiti njen čudesni poljubac još jednom, taj dodir njenih usana, da upoznam bolje sjaj u njenim očima, oslušnem još jedared zvuk njenog smeha, urežem u sećanje blagost osmeha, kovrdžavost njene kose, lokne kojim se igrala, ruke, belinu kože; nije me napuštala, bila je sve jača, odlučnija, imala svoju logiku, filozofiju i nastala je, što joj je davalo odlučujuću energiju, iz nenadane i očaravajuće pojave znane kao ljubav. Ona je krenula niz hodnik vagona ka vratima. Spustio sam prozor da je što bolje vidim. Sišla je niz stepenik, krenula laganim koracima, napuštajući peron. Ja sam gledao, gledao, obuzimala me je vrtoglavica, počeo sam naglo da se znojim, lomim prste. Odskočio sam od prozora, uđoh u kupe. Brzim pokretima zgrabih jaknu, kofer i gurajući se sa novim putnicima skoro izleteo iz vagona. Potrčao sam za njom. A, ona. Ona je stajala pored klupe u staničnom parku i gledal me ,kako trčim ka njoj, tim divnim , čulnim, obezoružavajućim, romantničnim osmehom i sa zvezdanim sjajem u očima, zadihan sa kapljicama znoja na licu, stadoh pred njom.
-Mora sam
- Znam, zato sam te sačekala
-Kako si lepa! Predivna!
-Ne preteruj. Pođimo, hladno mi jeIšli smo. Ona je hodala. Ja, nisam hodao, lebdeo sam pun rana od Amurovih strela, u ključaloj groznici strasti i ljubavi tresao sam se. Ona me uze za ruku.
-Ti goriš. Da li si dobro?
-Dobro sam, samo gorim od.... ne znam ali srušiću se.....zagli me.
Ona me zagrli, poče da ljubi uz smeh, provlačeći prste kroz moju kosu. A kuda smo išli, ne znam.
(sledi nastavak)
