halteri za njega
holter za mene
ja dvojnik
predosecaj
Justicija
Videla je njen testemonijal, napisan svojeručno..."Pala" je presuda...I mislim, da je plakala, dok je čitala njen testament, kao da sutra umire. Jr nje zapravo nema. Fali joj samo onaj nadgrobni spomenik, ploča..Krst. I da svake nedelje ima ko da grabucka i grabulja vrednosno i da umetne u onu prokletu vazu po koji cvet što već je na izmaku snaga i izdisaja...Samo je to falilo. Da. Uklesan datum rodjenja i datum kada je prestala da postoji...Da, i nadalje je tu bila samo fizički, ali u duši više ništa nije postojala...Isparila. Nestala.Otišla. I neće da se vrati. Svakako podvig ravan, da se stegne ruka i isčestita na je*enom takvom osvajačkom uništenju, nema šta, ravno kakvom ratu...Halter je polako spadao sa mršave nožice...nije imao zašta da se drži...i to više nije delovalo nimalo seksi, kao na nekadašnjem telu, ne, nije...sada je gubio na svojoj erotičnosti, koja je nekada isijavala iz nje, i to samo za njega, dok mu se smejala, dok joj se smejao...dok je ljubio, dok je mazio, dok se igrao sa njenim uvojcima, premazima i prelazima, kod ušne resice...I naprosto pamti, ona sve, zato i umire svaki dan, do kraja svog života...to je najgora kletva i najbolja kazna...da ne ubijaju odjednom pa te reše muka...ne, nego umiranje dan po dan, na kašikii, to ej sadistički, ali tako , tako, opasno, crno, grozno, lepljivo...."Holter za mene", rekla je, "gde je, moliću fino?"...Ćutnja u hodniku. "Gospodjice, ne čujemo više šum Vašeg srca", rekoše joj...."Znam", rekla je, "prestalo je da diše još onoga dana"..."Pa, kažite mi, kako živite bez organa, tako vitalnog"..."Lepo, " reče bledo, bez naglaska, gotovo nečujno..."ja čekam svoj kraj, jer ovo život nije, previše boli me"...Pogledao je sa suzom u očima. Mislim da niko shvatiti neće. Zašto je rekla šta je rekla. Zašto je uradila, šta je rekla. Zašto je čekala. Da se javi. Da napravi mišji korak...sam da čuje suza korake, uzdaha odsjaje i njegovog osmeha zvončiće...Testemonijal njen se zvao "Ja, dvojnik". Da, tako se osećala. Kao dvojnik, jer neko je tu već bio. Prikradao se. Prikrao. mučno. Pokvareno.Iskoristio priliku. Očaj.Nesreću. Belina papira je naprosto štipala oči...ocrtavao se krasnopis , u koji bi se svako zaljubio na sam pogled slova tog...Uzela je da čita...Počel je da grca...Pisalo je, doslovno: "Želim da znaš da sam zbog tebe mnogo tužna. U tebi i nadalje sve moje spava, najlepšim snovima...na najlepšim krilima leptira...Pamtim one suze, što padale su ti sa lica, tada...Znam, da sećaš se. Ja to u duši osećam i znam. Sve bih dala da ispravim. Popravim. Mnogo mi je teško sve padalo. Ne znam kako si to mogao. Kako si to mogao da dozvoliš. Prirediš. Da me ne poštediš...Da li je bilo vredno svega...da li je bilo vredno svake cene, po cenu čak i da me nema...da više nema, one što te je volela ubedljivo najčistije. I kada teško bilo je. Mnogo puta sma se pitala, kada ćeš reći dosta, kada ćeš preseći, kada ćeš u sebi reći, ne mogu više, kada ću čuti reči, da i nadalje voliš me...Nisma prestajala da se nadam. Želim. Volim. Očekujem. Da li sam se toliko prevarila, najstrašnije unela, ili po tvojim merilima na takav silan način neizbrisivo pogrešila...Mnogo sma se puta pitala, da li si zaspao sa sa mnom u svojim mislima, pitajući se, kako sam, šta radim, da li samo dobro sam...Pitala sma se, kada će svanuti dan, da ugledaću neki sms, neki propušten poziv...u pola noći da su em probudili, ja znala bih broj. Ja znala bih adresu. Ja znala bih način na koji te oči gledaju. U pola dana. U pola noći. U pola daha. Duše. Udisaja. Da li možeš da pojmiš, tu silinu? Znam da ne možeš. Ne zameram ti. Predosećaj je bio tačan, od prvog dana, kada sam te ugledala...Da. Veruješ li, u moć takvog predosećaja? Ja verujem, jer znam da je ispravan. Tačan. Užasno jak. I čist. i to je davalo ispravnost celoj stvari. U širini uma i debljini srca. Pitala sam se, da li toliko te briga bilo nije, da li zaista bekah samo neko usputna, neko koja ti nikada ne bi falila...koja ti ne fali, koja ti nikada neće faliti...Želim da znaš, da si bio moje najbolje od svega. Jesi. istinski nezadrživo jako, ja to priznajem. Ja to volim. Ja to u sebi ljubim. I da je u redu, što to tebi en treba, što ne voliš, što šutiraš i nekada maltretirano bilo je i zlostavljano torturom, koju nisma zaslužila, taman da sam ti nekoga bila ubila. Divim ti se na surovosti. Ti si nekoga "ubio." Kaži mi, kakav je osećaj? Na usnama, koži, ledjima...u očima...znati, da imaš krv na svojim rukama...da si lično odgovoran za jedno naručeno "ubistvo" sa svojim pomoćnicima, žednima svesrdno moje krvi. Znoja. Očaja. Umobolne sarkastičnosti, smeha i bljuvotina. Nigde to ne piše. I samo mi kaži, kakav je osećaj...znati da si "ubio" nešto, što te je najviše na ovom svetu, obožavalo i u sebi do kraja svog života, ljubilo? Vte. " Pade suza, i ispustila je papir. Pocepala. Ionako niko pročitati neće. Ionako nikome žao biti neće. Laže...zna da hoće, ali njemu neće. To kao i da nije nikome. Jer njoj je bilo važno šta on misli. Što njemu žao biti neće. Justicija je mogla samo da pukne od muke. Jer nikada neće biti kao ona. Neće. Koliko god prokleto pokušavala. Neće. I to zna i sama, u dubini duše. I mrzi je. Da..Ali, mogla je da ima sve, naprosto sve, od nečega, ali samo mjedno ne...Jer nije toliko pametna, da zna...Da ima nešto više od tela, od uma, od duše, više od uzeti, oteti, smuntati, na prepad i kvarno se gostiti...ono što ona ne zna je puno toga. Da neko i nadalje samo njen je...U duši njen je. I to je ono, što i kada bude imala sve od fizike, od one duševne tematike...ništa za nju...Ne ostaje.
♥
Oteti
Na prevaru
Podlost
sve se vraća, i plaća...
I na tebe, doći će red...
♥
