Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
desilo se, nedavno je bilo, ponovo sam videla kako je sve bajka ali nije ni 3 sekunde potrajalo, i, sakrilo se mojim ocima. ja bih naravno odmah to da zgrabim, pa ja. zato. a ovamo pricaju o lepoti, o umetnosti, o vrednostima...trt mrt. i tako.... tako cu ja izgleda spavati i spavati, stvarno mi je mucno o tom i da mislim. a kad ga krenes prilike se broje...hhehe. aj da ne jadikujem, tu gresku necemo. a sunce nije nista posebno da znate, mozete da gledate i u banderu. jel da. a rekao mi je tad: pomaze ono sto pomaze. jel razumes? ... i automobil imas taj koji si zasluzio, to ti i pripada. malo vozis ti njega, najvise on tebe. bas smo blesavi. ja volim jednog dva tri, cak tri matora tipa. moja baka je govorila, budi bog s nama. svila mi nije dorasla.

ponekad
zapad
darujem
trideset i pet
svaka 6. besplatna
 
Ponekad... Eh, ponekad ne možemo da uživamo ni u Suncu...
Tom našem vernom pratiocu koji nas prati od početka svakog dana,
do kraja, do momenta kada se nadje na zapadu, kada počne
da nas posmatra sa te strane. Ali izgleda da ono zapravo i ne
želi da se zadrži kod nas, već ode u neke druge krajeve, da gleda
neke druge ljude i njihove živote, da ih osvetljava. No, ipak se vrati nama,
pa ponovo njima.
Možda ipak razmišlja: "Želim da budem sa svima. Želim da se posvetim svakome.
Želim da vam budem poklon, da vas darujem zracima svojim."
Čak i da to želi, tu je i oblak, njegov najljući neprijatelj koji ga zakloni
na par minuta... Kakvih par... Nekad i celih trideset i pet.
Ljubomoran je možda... Jer ga ljudi ne vole... Pa bi da zakloni
Sunce ili da počne da naplaćuje kartu za uživanje u njemu...
A možda tek svaka 6.bude besplatna...

Znak
Vanzemaljci
Pesma
Crveno
 
gostionica
u koverti
na gori
tresetiste
gusta kao

Gostionica prepuna pijandura i staničnih kurvi primila me poput rodne kuće. U koverti sam držao platu, tanku, teško stečenu sečom bukvi na gori, gacanjem kroz tresetište i kockom sa vucibatinama kao što sam i sam. Do ponoći sam ostao prazan, sa mirisom njenog soka iz medjunožja sa dlakom što bi gusta kao griva kod paripa. Uzeh sekiru i nanovo krenuh u seču, u potrazi za novim mirisom.

grcati
konj
volja
sneg
trsiti se
 
Poceo je grcati u krvi, drugi konji vec su daleko odmakeli. Njegova majka se cesto osvrtala, ali svaki put glavni pastuh je glavom i ugrizima usmjeravao ka naprijed ne radeci to zato sto je bio zao i bezosjecajan, naprotiv volio je mladog konja, prije svega jer mu je bio otac, ali sada mu je bio bitniji opstanak ostatka krda i morao je djelovati u skladu sa tim. Takva je bila Bozija volja, snazni, mladi, vranac, prestolonaslednik nije dosao na tron, covjek ga je u tome sprijecio. A bio je najveci, najbrzi i najjaci konj u krdu i za vrijeme svog kratkog zivota imao je dosta borbi u kojima je pobjedjivao sa lakocom iako su vecina njegovih protivnika bili daleko iskusniji borci, a i dosta puta se iskazao u odbrani od lovokradica, i bilo je sigurno da ce on biti sledeci vodja.

''Snijeg se poceo topiti, lov ce biti laksi, nego reci mi zasto si ga upucao, vidis da je bio sila, takav se rijetko radja, ja u zivotu nisam vidjeo snaznijeg konja, gazda ga je mogao prodati za velike novce, nakon sto ga ukrotimo'', rece postariji, debeljuskast covjek, opipvajuci misice konja koji su se trzali.
''Pa ubio sam ga, bas zato sto je takav, meni sigurno ne bi pripao. Kao sto i sam kazes, gazda bi ga prodao, a ovako nemam ga ja, niti ce ga ko imati. A moram da ti priznam nekako mi je bilo drago ubiti takvu silu, izaziva neka posebna osjecanja '', odgovori drugi, visok covjek, vidno mladji od prvog, pritom opucavsi metak iz pistolja u zdrepcevu glavu, i dodade : ''A, crni djavole vise neces moci trsiti se''
''Uprska me idiote, ti si stvarno olicenje zla'', odgovori debeli covjek, brisuci krv sa lica
"Znaci, znas sta ces reci, da se desilo slucajno, znas da ga je on posebno trazio.''
''daaa, da''

images


nemam
inspiracije
za
reci
 
glista
gizdav
granica
gravitacija
greska

Dan se vukao kao kakva kišna glista....Ali, to nisu posve obične gliste, koje presečeš kao malo dete, pa se regeneriše, pa od jedne postanu dve, od dve postanu četiri. Dani...nepomični, beskrajni. Crni. U pepelu. I pitala se, hoće li doći naprosto taj dan....kada nećeš negde osvanuti sam...Sam kao čovek. I dah postade gizdav , na mehove čemeranm nepodnošljivo snošljiv, gušeći...Borila se za vazduh. U mislima je molila za oprost. Noćima u snu dozivala, plakala. Hrabro se borila. I znala da nešto će dobrim da zauvek voli se. Granica je postala nešto upitno, nedostižno...Nešto što neće uvek biti tu. Na javi i u snu. I tu se podvukla crta, gledala je u to vreme nekadašnje, za koje je živela. Kada je sve podrhtavalo, a srce je strepelo. Kada se desilo da duša "umire". Kada se opstajalo bez opipčjivih i nevidljivih znakova. Bez izvini. Bez poziva. Gravitacija je u njenom umu bila persona non grata. Izgubila je ravnotežu. I u fizičkom i i emotivnom smislu. Prevagnulo je. "Nema" je. Nema nje. One. Bez obe gravitacije... što beše nekada, baš posebna. Gravitacija je sve izbrisala, ali ono najdragocenije ipak nije, što živelo je u ♥ - u. To je njena jedina greška zapravo bila. ♥


Parfem
Ne voli
slomiti
nes kafa
zagrljaj

♥
 
sunasceJeca:
Parfem
Ne voli
slomiti
nes kafa
zagrljaj

♥
Kliknite za proširenje...


Stešnjena negde u sebi svim onim slutnjama
da ce uskoro otići pitala se zar mu ne bi bilo lakše
da joj je rekao da je ne voli više i da odlazi...
Nije mogla da shvati, kad uhvati njegov plašljiv
pogled kako je ispod oka posmatra, šta on ustvari
želi.
Zbog njega se mogla nitima svojih nežnosti
popeti do Meseca ako treba,i kad bi joj rekao
ma to nije Mesec to je samo staklena kugla
baci je ogozgo, polomi je, mogala je taj Mesec
u paraparčard slomiti..
Sad je samo ćutala i čekala, čekala taj lažni zagrljaj
iz kojeg su sve ptice njihovih ruku davno odletele, čekala
nes kafu, jer odjednom njemu turska kafa nije prijala,
odjednom je želeo sve nešto što nikada nije bilo njihovo,
nešto što ustavri neko drugo voli...
Ispred ogledala posmatrala je sebe i lagano nanosila
neki novi parfem zagonetno se smeškajući, posmatrala je
i njega dok se sa kafama u ruci približavao, i kako se
njegove zene iznenađeno šire kad je njegovim nozdrvama
prostrujao miris novog parfema.
Ljutit, spustio je kafe na stočić,okrenuo se i otišao...
zvuk zalupljenih vrata dugo je u njoj odjekivao...
U oku joj je suza blistala dok je samoj sebi u ogledalu
šaputala... ha... trebalao je odavno da budeš malčice pakosna...


Mira Jovanovic
(meseceva rosa)


tuguj
mracnoj
prhnucemo
maramu
smeta
 
Poslednja izmena:
Stradalna Srnetina:
kuku
necu boraniju
sve redom
davez
kalendarski
Kliknite za proširenje...



Ne budu davež, svaki put ponavljas isto,
neću boraniju, neću boraniju, neću boraniju.
A šta bi ti hteo možda grasak...
Kuku, kakav vas grašak snašao, nikako grašak,
povika baka sa verande, sve je to modifikovano,
jedi bre tu boraniju, ona je puna vitamina,
pa iz naše je bašte.
Kalendarski, ako pokušamo da nasložimo,svake
godine u isto vreme, mogu da vam nacrtam svaku
slicicu koja se u našoj kucici ponavlja.
Teku tako nekim utabanim stazama...
Svake godine i nas deduška kaze isto.
Sve redom vas treba terati da radite, e kako
bi onda sve, bez birkanaj jeli, ne bi vam ni palo na pamet
da pitate, onako kako vi deca danas pitate,
sta ima danas da se klopa...

Mira Jovanovic
(meseceva rosa)


slutis
srce
prozora
prohte
bez

 
slutis
srce
prozora
prohte
bez
Da, to su bili ti dani. Savrseni, retki.... Samo retki su znali to. Jednostavno se desi..budes blagosloven nekim prizorom ili "slucajnoscu" i to ostane za ceo zivot. Prohte mi se nekad, bas kao sad da to podelim sa svetom...iako slutim da se takve lepote mogu samo spoznati ali ne i preneti....
Bio sam siguran, tad, da mi se blizi vreme umiranja...ne desava se coveku toliko lepote tek tako, bez razloga. Verovatno mi Bog daje na znanje sta sve nisam primecivao i shvatao.. Ali eto. Toliko je sjaja blestalo iz svega i hteo sam bas nesto narocito da vam ispricam...ali moja odluka pada u jedan cas na jedan, za bilo koga drugog, obican događaj, i bas to cu vam ispricati. Napominjem da to sto zovem dogadjajem nije trajalo ni pun minut...ali ta slika ostade urezana u mom srcu kao nesto narocito znacajno.

Desilo se sve negde u vremenu između pet i sest posle podne. Sedeo sam u basti i gledao kako toce slova neke knjige u mojim rukama. Neki sum prenu me iz mira i nehotice pogledah ka ulici... Pred mojim ocima kao u usporenom filmu kretala se jedna zena....ponosito a nekako lelujavo, zabacujuci svoju raskosnu loknastu kosu...u raskosnoj cvetnoj haljini. Imao sam utisak da ide nekom u susret jer je polako sireci ruke na svoje lice prostirala ushicen, radostan osmeh. U trenutku osetih jak talas ljubomore..kao neki teski krst..iako je vidim prvi put. Koga li ce zagrliti...tako lepa i sva od svetla...Namah bacih knjigu i jurnuh ka kapiji da vidim ko je to...ko joj ide u susret. I posle tri koraka stropostah se na gvozdenu ogradu..i videh samo Sunce...njemu je isla u susret. Ulica je odzvanjala ritmom njenih kukova...a ja sam u nekom polupijanom stanju posmatrao njenu vitku figuru..kako je miluju zraci Sunca..i znao sam da i bez tog postoji san....
To se retko desi....da se dva svetla sretnu i kupaju u svojim izmesanim svetlostima....

ekologija
prisutnost
stres
obična olovka
 
Poslednja izmena:
"ekologija danas !" pisalo je na plakatu na zidu. to se najavljivalo predavanje jednog madjara koje je vec proslo a prisutnost ljudi je bila mizerna. kupila sam na trafici sokic anti-stres i produzila dalje svojim putem. s desne strane bila je osnovna skola D.M. i bas sam pomislila, boze, da li i danas djaci koriste obicne olovke

Heretic
spasovdan
ojha !
nadzak baba
zviolina
 
mozda ce me izbrisati...ali eto da kazem za ovu moju pricicu iznad...inspirisana je.. susretom koji se desio na nebu ovih dana :))))
procitah ovo....

"U noći između 5. i 6. lipnja na nebu se odigralo neobično sjedinjavanje Venere i Sunca u kojem je Venera prešla preko sjajnog diska matične nam zvijezde. U ovoj važnoj 2012. godini spomenuti događaj simbolizira ono što su Maje nazivali početkom novog vremena. "
 
Heretic
spasovdan
ojha !
nadzak baba
zviolina

Heretik je juce kupio noktaricu. Odlucio je da prekine s tradicijom obrade noktiju zubima. Bio je spasovdan kad je donio odluku.
Nije od ljudi koji, nesto narocito, polazu na sitnice....neka nadzak baba ili tako nešto...ali nekad se valja baviti i takvim stvarima. Svu ovu pricu prati jedan zazvuk zvioline...i čini je svježom i revolucionarnom...ojha!

tip
mikser
turpijica
polica pretrpana knjigama
 
tip
mikser
turpijica
polica pretrpana knjigama

Tip ljudi, ličnosti, osoba...Sve se delilo na pod tipove, kategorije, obrasce. Varijacije. Permutacije. Pod tip ovoga, pod tip onoga. I na kraju sve pada u vodu, kada je zavolela. Kada nije odustala. Ništa nije slušala. Mislila je, tako je najbolje. I jeste tako. Posle je za sve poraze i neuspehe ili pobede, mogla naprosto samo sebe da krivi, ili da kaže u sebi, hej malena, baš si tu ispravno postupila. Mikser je i dalje radio...mlelo je. Vrtelo se sve, bilo kao kovitlac. U umu. samo što nije mutila nikakav šlag za tortu. Možda ona beše taj šlag, koji se našao u nekom nebranom groždju, lošem momentu, trenutku. Izmutiše oni nju, i baciše u lavabo, kao nešto suvišno. Kao otpadak. Mutiće se ponovo nešto drugo. Bolje. Lepše. Sjajnije. Sladje. Turpijica je i dalje bila u njenim snežno belim ručicama. Izmučenim...bledila poput najbeljeg mleka, svežeg mladog sira...oslikavale su nemoc, tu prozračnost. Jedino je turpijica svoje još radila....izbrusila je svoje lepo uvek negovane nokte, namikirane, onako kao je i bila ostala od pre...Sve je i dalje bilo na svom mestu, cakano i skroz lepo spakovano. Ako nista drugo, makar je tako izgledalo u njenom umu...Turpijica ipak moze biti veoma opaso oružje, kada ga en koristite u svrhe za koje je izmišljena, pa kada njome bruse dušu, skidaju sloj po sloj na živo čistog srca, vrištala je....zapomagala. Molila za milost. Brusiše, turpijaše, izglancaše sjajno...dok ništa ne ostaviše. Dok ništa ostalo...Nije. Dobilo je sjaj bezličja. Nikada više nije uspela da skupi taj prah...taj pepeo...da pokupi "sebe". Sve rasulo se, kao prah iz urne...kao kada spale živog čoveka. Pogled je dosezao samo do te police...Polica pretrpana knjigama...Ona ih je naprosto "gutala"...da u njima pronadje odgovor, rešenje, pitanje, ključ krivice, kljuc svoje i dalje bezuslovno čiste ljubavi...Nisu pružale niti odgovore, niti utehe...Nisu pružile ništa. Već samo osećaj rečenog ispremeštan u glavi bezbroj puta...završi započeto, i olakšaj mi.....Povuci obarač. Mrtav čovek hoda. ♥

Raskršće
Nedelja
Uplakane oči
Razočaranost
Obmanuti
 
"uplakane oci, to !to najvise volim, kako to obozavam !"...govorila je, i busala se tad, bila je nedelja, i smesno ciktala, "ma ko me rasplace ima da mu platim, pare cu da mu dam !"... razocaranost je bila vidna, no ona se vise nije davala obmanuti i sve joj je bivalo nekako gorko, mada je zaista uzivala u zivotu. a boga pitaj kako to da se ume ! ona mi nista nije htela da kaze, nego samo kad bi svojima zadovoljstvima nazdravljala umela je s tugaljivim smejkom da sapne "najveca je patnja, patnja, imao-pa-nemao!" a bila je prava... jednostavno ona. bas prava. u jednoj prilici mi je kratko odgovorila na moja navaljivanja kako je raskrsce privid ako nije stalno

visnje
grad
postavka
pitanje koje je mucilo
prekosutra
 
visnje
grad
postavka
pitanje koje je mucilo
prekosutra

Usne su postajale polako boje trule višnje...Usne što nisu progovarale, što ćutale su zapečaćene...Silinom vremena. Silinom udara. Pritiska. Grad je mirisao na nesreću, veče je poprimalo dimenzije djavolje rabote, što umešala se...Vazduh se komešao, i slutio na zlo. Dodir zadnji, prstić iskliznuo iz ruke...Najveća greška životna. Zadnji pogled uhvaćen u bezvremenskom prostoru. "Kupljeno" za večnost u njenom umu. Poneto u srcu za ostatak i početak kraja tog. Osmeh najlepši moguć ponet kao najveća dragocenost. "Spakovano" . Zaključano. U najfiniji saten oblaka. Postavka svega je bila kristalno čista...Puštena iz srca. Pitanje koje je mučilo... Koga sada ljubi, sanjiv... Kad se dan razdanjiva. Kome sad zamke postavlja... Koga li nocas ostavlja? Prekosutra ne postoji...Samo jedan dan, jedna Nedelja. I zime buduće...da je podsecaju na otrove, koji će da je drže...kada dodju po nju, samo da manje boli je. ♥

Oblaci
Mastanja lepih boja
Zaštiti
voleti beskrajno
slomljena
 
sunasceJeca:
Oblaci
Mastanja lepih boja
Zaštiti
voleti beskrajno
slomljena
Kliknite za proširenje...

Nedjelja. Sunčana, vruća, ljetna.
Naoblačilo se predvečer, oblaci su stvorili pritisak pred kišu, ali nisu ni najmanje prodrmali euforiju koja je vladala zbog utakmice.
Europsko prvenstvo. Ma joj, nametljiva stvar. Neki ljudi bi baš danas tišinu, a gdje god da krenu, drugi urlaju. No dobro.
Ne možeš zamjeriti nogometnim fanovima što imaju to nešto što će voljeti beskrajno.
U ovom mom novom kvartu ljudi baš znaju uživati. Roštilj dimi na svakom koraku, nema kuće koja nije iznjela stolove, stolice, plazma televizije, projektore, platna... Ispred jedne manje kućice, baka i dedo su namjestili tranzistor kraj glave i pili svoju jaku domaću rakiju.
"Mi smo navikli ovako, a i da ne umaramo oči na televiziji." sa nevinim staračkim osmjehom govorio je dedo svome unuku koji je večeras sa njima jer je odlučio prestati piti alkohol.
Jeo je kolač i pio cedevitu. Predivan dečko, pogledi su nam se sreli. Fatalni susret. On je taj koji će me voljeti i zaštititi od jakog vjetra.
No, nisam bila zainteresirana, kući me čeka nešto puno uzbudljivije.
"Hajde, idi pod tuš, osvježi se, napuni energijom.", uporno sam govorila samoj sebi nakon što sam zapalila oveći smotuljak svete biljćice te se zakucala na stolicu buljeći u predivnu sliku na zidu (ne mogu se sjetiti jeli bila slomljena kada sam uselila u stan ili sam ja to uradila).
Ušla sam u kupatilo. Prozor je stajao malo iznad kade, tako da sam mogla gledati u vrt dok sam se tuširala. Vrt je predivan, zanosan. I ovaj put sam se zanijela u maštanja lijepih boja.
Bila sam u raju, totalno sam ignorirala buku oko moje kuće. Ili sam se privikla na nju.
Letila sam nebom, kupala se u moru, a trešnje crvene zvale su me da ih probam.
Hoću, trešnjice moje - dolazim.
Onaj osjećaj kada zaspeš uz TV, a netko je ugasi, pa te ta tišina probudi...
Stajala sam ispod drveta, uzdignutih ruku, tik pred višnjom. Okrenula sam se. Gledali su me sa zbunjenim smješkom.
Bila sam sretna i prelijepa. I bila sam gola.

Mreža
Dostava
Otmjena
Ogrtač
Glasan smijeh
 
dostava mu je pokucala na vrata, i donela ogrtac.. ooo, kako sam otmjena lika, oohohoho oohahaa smejao se krelac, glasan smijeh mu se orio o ogledalo veliko koliko i on. a onda je u njemu (ogrtacu) izvoleo sesti da rucava, mreza je bila puna plena i zgotovljena

ili ili
javni servis
omiljeni
u prolazu
- "zdravo" -"zdravo."
 
Poslednja izmena:
ili ili
javni servis
omiljeni
u prolazu
- "zdravo" -"zdravo."

Nije ona volela te reči ili - ili...Naprosto, nije. Iako je živela životom krajnosti, gde je mahom svet bio obojan crno belim bojama. Nekako je žiivot sam nadomeštao sve, gde nije bilo prilike, da se sanja u šarenim bojama. Ona je volela šarene boje. Vedre. Nasmejane boje. Boje koje su plenile svojim optimizmom. Svojim osmesima. Ali, samo je u nekim stvarima, bila girl krajnosti. Kada je volela. Tada ej izgarala. Ma sta mislili drugi ljudi. Ma, sta govorili. Ona je tačno znala sta ej osećala. Kojom jačinom. Silinom. Za koga. Ko joj je bio sve. Naprosto njen. Pred Bogom. U duši. I moglu su svi da prolaze, dolaze. Ona je ostajala sama. Ostala verna i odana njemu. Nije nastavila. Nije htela. Nije mogla. Nije želela druge. Javni servis je bio javni...na izvoLte. Pa, ko hoće, hoće...tada se nadju povodi. Prilike. Drugi ljudi. Osobe. Drugi oblaci. Drugi dani. Želje. Izgleda je život nečiji kao javni servis, poput oglasa. Da se nadje u datom trenutku sta se želi. Očekuje. Treba. Ljudi se nikada nisu pitali, šta je ona čekala, šta je ona tražila...Zašto nije otišla. Zašto nije prestala. Zašto se i nako svega, opet nadala. Omiljeni jesu u stvari ljubimci života. Koji dobiju bez po muke, ono šta žele od života. Rode se sretne ruke, loših misli i lošeg uma. Ljudi, kojima tek na nesreći drugoga krene ili naprosto koji umeju da iskoriste sve u datom momentu, u svoju korist, lažno se prikradajući poput kakvog pantera koji bi da zakolje antilopu. Nije umela da vidi u drugim ljudima neprijatelje. One što joj ne žele zlo. Upozoravala je. Zna šta će biti. I sada. I za dvedaeset, trideset godina i nije važno kako to zna...i tada će biti šta biti mora, saznanje to njoj tada ništa vredeti neće. Uništeni životi...Da li vredeće, tada da čuje se sve...Ne, naprosto ona zna da tada vredeći neće jer ne vredi joj ni sada. Oduvek je mislila da je bila "poslata" na ovaj svet sa samo jednim životnim zadatkom. I ona nije uspela. Njen zadatak je bio da zaraduje. Nasmeje. Usreći. Nečije oči. Nečiji osmeh. Da čuva. Pazi. Da najcistijim osmehom se raduje očima nečijim. Nije uspela u onome šta je želela svom silinom. I zbog toga je patila. Ona je naprosto ono što ljudi nazivaju...u prolazu. Ostavljaju je, otperjaju. Unište. Smrve. Otcepe. Izmasakriraju. Samelju. Rasplaču. I ostave. Da se sakupi. Da se sama sa sobom iznova "kupi". Kao Feniks. Delić po delić. Da kupi i lepi sta lepiti ne moze. Sta sastaviti ne može. Jer pukotine jesu vidne. Jesu važne. Jesu krvave. I jesu neutešno bolne. I nema ko da joj ih vida. Poljubi. Zagrli. Uzme u naručje i izmemoglu ozdravi. Prodrma. Oživi. Da veštačko disanje i udahne dah života da makar i ona jednom vidi radost. Nema. Sve ostade ni na jednom "zdravo" -"zdravo". Toliko ne voli. Toliko ne govori. Toliko ne odzvanja. Jer više nije njeno. Ver više ne može da bude njeno. Jer umrla je. Jer više nema je. Jer više tako ne zove se. Jer više tako ne smeje se. Jer sada samo to, šta nije...sada je samo to: Nema je. Ni pola. ♥

Puklo
Ožiljak na duši a na telu žig
večnost
Silovito
Neiskvarenost
 
pivo
danica
golica
gnezdo
bradonja

Budjenje...Jedan te isti osećaj. Jedan isti jed. Jedan te isti nemogući žar. Jedna te ista nemogućnost. Nemoguća konstanta nemogućnosti. Kako kada te opije nešto, a nisi navikao da budeš opijen, kao kada tinejdzer popije svoje prvo pivo, pa ga slatkoća istog opije najstrašnije. Kada se oduzmete. Kada nemate više osećaj da vladate potpuno sobom. I to je loše. Kada nemate kontrolu. Kada se bojite da je izgubite. A, poznato je da se u životu uvek dogodi ono čega se najviše plašite. Ono čega se najviše bojite. Ono na čiju i samu pomisao se date prestraviti. I ona je znala da baš tako biće. Medjutim, to je nije sprečilo, da ipak želi, šta želi. Da moa, šta mora. Da ne sme, šta ne sme. Balansiranje na tankoj ivici dozvoljenog minusa. Hodanje po vajerles žičici. Uz opasku, ako sklizneš, znaš šta ti sleduje. O, da, znala je vrlo dobro, sta sleduje. Sa čim se ne treba kačiti, ili naprosto iskušavati strpljenje. Dobru volju. Ispipavati ostvarljivosti pretnje i njeno otelotvorenje u vidu beličaste beline slova. Zvezda Danica je bila upekla kao sto se teflon tiganj upeče, kada se peku palačinke. Spuštala je roletne. Potpuno je bilo svejedno, koji je bio dan, koje doba dana. Naprosto, nisu imali značaja. Prolazili su, kao što i oblaci svaki dan putuju svome odredistu. Samo je propustala, nije obracala paznju. Nije imalo uopste nikakve vaznosti. Jedan dan u danu mora. Jedna vecnost u vecnosti sto u stvari ne postoji. Lagati sebe, mislila je, nije resenje. U datom momentu, je izgledalo kao super instant resenje, jer servirana istina je bila prejaka za poneti, kao sto čitav svet pije espreso pa je prejak za nekoga ko nije naučio na žestinu pića koje te obeznani, da ne možeš ustati. Da ne možeš hodati. Golica...golica, nasmejava...šta golica to tako, mislila je...O, jedna mala roza bubica...A, ti li si? Mislila je, ko li je tebe poslao za pozdrave, da miliš po telu njenom, da brojis snove i da bude cuvar snova. Reče, nije niko, ja sma bubica svoja i nisam ničija. Dobro, bubice mala, mislila je i uzalud se nadala, da ce bubica doneti neke reci, neke suze, neko nešto, nešro bilo sta, nesto ništa koje će njoj biti u toj noći ama baš sve. Jedino su bubice malene znale sve, šta znala je i ona...svakoj bori smejalici mesto, svakom belegu znak, svakom obeležju trag, svakom poljupcu sjaj, svakom dodiru uginuće...Da, znala je napamet, U po noci da ste je probudili, znala bi da "odrecituje", "izdeklamuje". O, kako nije znala. I dalje zna. Gradivo se "obnavljalo" svakoga dana, svakoga meseca, svake godine. Polagala sa desetkom isti predmet koji je zauvek pala. Ona je bila najbolji djak. Gradivo preživljeno, pročitano. Odživljeno. Upamćeno. MOžda svako biće i nije stvoreno da iam svoje gnezdo. Mozda je nekome sudbian da ga izbace, mozda nekome da uvali se, mozda nekome da on više ne želi živeti u tom gnezdu. Svaki maleni prić života ovoga, iam svoje gnezdašce. Svoju toplinu. Svoju crtu lista i drvce koje greje. Koje bodri. Koje voli. Samo ona nema. To više nije to. Taj ptić koji je ona, nema krilca za tako dug let, i zato dobro pazi, kada dodje vreme za poleti. Da opet pijukne. Iglice su bole...Ustani, ustani, ustani, mučile su je. Ustani kada ti kazemo. Nije mogla da ustane. Um je hteo, duša nije. Mozak je hteo, nozice nisu slusale. Vijuge su radile, telo slusalo nije. Oči su gledale, ali nisu videle. Htela je, nije mogla, ne. Bradonja je usao. Bicete kao novi. Nije ništa čula. Sve to proći će. Mislite? Mislila je. Mislim, rekao je. Vidi se, da je ne poznajete. Da je niste poznavali. Nikada zapravo i niste. Ne što niste mogli. Već što niste...Želeli. ♥

Večeras
Misli
samo prestani
Umreti
nemoguce za odupreti se
 
Mlada sestra poznatog pastira u selu vodila je svoju kozu uzanim, prasnjavim putem ka visokoj planini. Gledala je u cudu, kako se drzi baba za dedu, a deda za repu, uhvatila je blaga panika, i brzo je prosla taj deo sela. Nastavila je svojim putem, ubrzo je videla potok, zastala je da popije malo vode, sveza, hladna voda je osvezila odmah i ubrzo je nastavila svoj put. Popela se na vrh brda, koza je bila pored, pasla je travu, mlada devojka je gledala u daljinu, ocarana lepotom, pitala se, da li moze odavde videti Uran, bar tokom noci, pitanje koje ce valjda ubrzo odgonetnuti...


Hrabar vitez
Zamak
Mac
Svetlost
Princeza
Kletva
Grob
 
Hrabar vitez
Zamak
Mac
Svetlost
Princeza
Kletva
Grob


Hrabar vitez je bio sve što je ona želela. Od sebe. Od njega. Od nekog Njih. Sposobnost da kaže izvini. Oprosti. Žao mi je. Da se (pre) da samo njoj. Bez ostatka. Da bude samo njen. Umom. Dušom. Telom. Najčistijom silinom srca. Osećaj da je ne bi "prodao" nizašta na čitavom ovom belom svetu. Da je ne bi "ispustio" nikada. Da nikada ne bi lagao dušu svoju, u svome telu. Da ne bi lagao dušu one koju voli. Da ne postala zamena za ljubav, jer je pogrešno pogledala, smela sta smeti nije smela. Osećaj da neće postati rekordna zamena u rekordnom roku. I zaborav. Istrošena igračka koja je naprosto dosadila razmazenom detetu i nesputanom čoveku, koji u svojim nogicama ima praporce duha severca nemirnog. Zamak je postao naprosto um. Jedino sigurno utočište od grubijana čije oružje beše so. Od lešinara koji vole pupoljak na mrazu. Utočište žrtve, i trnja kojem je bila izložena. Zamena, zamena, zamena...zatvorila se u zamak. Zatvorila se u sebe. Zakljucala. Odbacila. Izbrisala. Ravnodušna za sve druge. Neprimetna. Niti je primecivala, niti je davala povoda da bude primećena. Kulturno sve odbijala. Jer se nadala njemu. Jer je volela njega. Jer i ono što je bolelo, nju je radovalo. Mrva mrve te, pojedena sa slašću, uživanjem. Iscepkana na stotine delića, delića tog, samo da traje sto duze, da boli sto manje, da voli sto jače. Da boji u umu najlepše boje nečijih očiju, da sahranjuje najlošije reči usana tih... Mač je sevnuo. Bez razmišljanja. Bez pardona. Bez najave. Tako je. Osećaj topline se razli...na rukama vidi krv, i pogled neverice, i nemogucnost poimanja ko je životno ugrozio. Toplina i dalje greje, postaje sve više crvena...lak poprima crvenu boju, iako je bio roza boje. Boli. Snaga izdaje. Miris čudan, spaljenog...Noge počinju polako da klecaju. Ali, dobro je. Stala je ispred njega. Nož je bio upucen njemu. Od nekoga. Stala je da ga zastiti. Umrece ona, toliko ga volela. Da bi i život dala. Bilo je namenjeno njemu da pogine. Isprecila se u zadnjem trenutku i napravila živi zid...I žal, što će živeti bez nje. Što neće videti šta želela je gledati svakog dana. Što neće više upijati trenutke sreće njegove i bolovati tuge njegove. Znala je u svakom trenutku, kako je. I kada ej sretan i kada je tuzan. Da, toliko joj je bilo stalo. Brinula iz prikrajka. Da uhvati njegov "pad". U danima pada. Da brise suze u trenucima njegove srece, kada sreca njena bio nije. Sve je to mogla za podneti. Toliko joj je bio vazan. Bitan. Najiskrenije čeznula. Patila. Čak i odbačena. I ipak je stala ispred. Na front. Vredi toliko. Da ga zastiti. Znala je ko mu preti. Ko mu je opasnost bio. Ostao. Ko nije kao ona. Koji ljudi nisu da im kažete iš, i da oni odu. Koji nisu kao ona, da ih odje*ete a da Vam opet požele svaku sreću u životu. Laku noc u snovima. Ne. Oni su bili neko opasni. I ona je to od početka znala. Neko ko ume da gazi. Ko ne oprasta. Ko za svoj cilj ne pita sta kosta. I ona je to branila životom. Njega. Njena jačina je u tome bila...bila je najjača kada je izgledala najslabija. I večnost će pokazati statisteike te tačnosti. Vidovitosti. Preciznosti. Vizionarstva. Ko je čuvao, i kada nije imao. Ko je brinuo, i kada je plakao. Ko je bio tu, i kada je nastupila promena. Svetlost se najednom pojavila, i rastanak je bio vidan. Očekivan. Zadnji atom snage je u njoj. Osećaj sreće...ipak je uspela. Nije ispalo kako je očekivala. Htela, zamišljala. Taman se našli, prepoznali iz nekih drugih galaksija. Života. Svemira. Osećaj iskonske sreće, makar u zadnjem udisaju, jer je videla sta je zelela videti. Pogled pokajanja koji je rekao sve ono sta vekovi nece moci reci. To samo oci mogu govoriti. Isplakati. Nemogucnost osecaja i nemoc. Tada je videla u očima nečiju tugu, sagrešenje. Progledavanje sta je uradjeno. Sta je receno. Nemogucnost popravke. Kako je nekada bilo njoj...Princeza je polako skpalala oči sanjive...san je mamio na večnost. Drmusao je, govoreći oprosti mi...Sve je slabije slusala izgovoreno...u magli je odzvanjalo, nisma hteo da se desi...nisam hteo tako jako...tom silinom...nisam znala da tako bolece, da sve to prouzrokovace, sve cu uciniti, smao otvori opet te istinski pune ljubavi oči...čitav život je čekala da bi te reči čula kako silaze sa njegovih usana...i sada više nisu vredele, jer su predugo čekale da bi bile izgovorene. Kletva je bila ispunjena. Sreli se. Pokušali da isprave greške od pre. Opet se našli. "Prepoznali". Opet "osetili". Opet "ispustili". Dokaz da je želja i ljubav jača i od smrti. Da materijalizacija ništa en znači. Da sve živi i nakon smrti. Toliko je bilo jako. Toliko mu ni vreme nije moglo naškoditi. Na intenzivnosti. Na postojanosti. Na čistoj ljubavi. Rodjeni da budu jedno. I opet nisu uspeli. Istinski je htela. Istinski je mogla. Na kraju je uspela samo to. Da ne poklekne. Da ostane. Zauvek šta bila je. U duši samo njegova. I jednog danam na nekom drugom obronku i proplanku...u nečijim očima prepoznace onu istu devojcicu. Iste topline. Sto nekada beše njegov grob. U nekom sledećem životu, on ispraviće stvar. Jer želja u vazduhu živeće, dok je sjaja u njenim očima. Jer ona u vazduhu disaće, i kao andjeo nad njim bdeće. ♥
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top