Из књиге Александра Палавестре „Илирски грбовници и други хералдички радови“
Хералдика Стојана Новаковића
Сама његова студија вероватно је написана као последица детаљних и опсежних теоријских, историјских и хералдичких припрема за нови грб Краљевине Србије. Краљ Милан наложио је 1882. Стојану Новаковићу, као министру просвете и црквених послова, да за обновљену краљевину састави прикладан грб. Занимљиво је, међутим, да је оригинални предлог Стојана Новаковића био другачији од усвојеног грба. О томе пише Милан Ђ.Милићевић у својим успоменама:
„16. јуни 1882. Закон о грбу Краљевине Србије. Стојана Новаковића нацрт. Ту су и крст и свињска глава, три копите, гуја дома Обреновића, и около ловоров венац и порфира… Ја, Кујунџић, Ракић и Пироћанац тражимо да изостави свињску главу и копите кад Босна не може бити претстављена својим грбом, да се избаци и венац, кад је ту порфира. Краљ тако усвоји, и сада је двоглави орао коме (је) на прсима стоји штит са часним крстом, представником српских страдања“.
Милићевићево сведочанство је од прворазредног хералдичког значаја. Сазнајемо да је Новаковићев оригинални нацрт имао много више елемената, са јасним политичким и идеолошким значењем: ту је — осим немањићког орла — још и грб Шумадије, односно Трибалије (вепрова глава прободена стрелом), грб Рашке (три потковице), уроборос из породичног грба дома Обреновић, као и ловоров венац (зачудо не маслинов који је – уз храстов -уоквиравао грб Кнежевине још од Сретењског устава 1835). Судећи по Милићевићевим речима, Новаковићев композитни грб темељно су критиковали и редуковали сам Милан Ђ. Милићевић, Милан Кујунџић Абердар, Мита Ракић (Милићевићев зет и отац Милана Ракића), као и Милан С. Пироћанац, тада председник владе, да би на крају краљ Милан усвојио поједностављену верзију Било би више него занимљиво видети како је Стојан Новаковић уклопио све хералдичке елементе у свој првобитни предлог грба Србије, укључујући двоглавог орла, крст и оцила, потковице и вепрову главу. Уроборос је, без сумње био обавијен око штита (великог или можда унутрашњег, као на потоњем грбу Краљевског дома Обреновића), као и ловоров венац. Интересантно је да Милићевић не спомиње кринове испод орлових ногу, који су без сумње постојали у Новаковићевом предлогу, те су и ушли у грб Краљевине – вероватно их је подразумевао, као уосталом и оцила, која такође не спомиње изричито.