Ilkin atentat: Kako je jedna žena pokušala da ubije kralja Srbije

[Nina]

Nedeljnu službu u Sabornoj crkvi u Beogradu prekida pucanj.
Kralj Milan Obrenović, tadašnji vladar Srbije, okreće se prema mestu odakle je odjeknuo zvuk i ugleda neočekivani prizor.Oružje drži žena – Jelena Ilka Marković.
Tog 11. oktobra 1882. godine pokušala je da ubije kralja i time ostala upamćena u istoriji.Ispalila je jedan metak koji je omašio, a odmah potom je uhapšena, kaže Marija Kralj, istoričarka i doktorandkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu.Ilkin čin je bio toliko radikalan za srpsko patrijarhalno društvo tog doba, da je ono moglo samo da ga prihvati kao „posledicu nekontrolisanih emocija koje pripadaju ženama

 

[Nina]

Gde su se ukrstili putevi kralja Milana i Ilke?

Ilka je rođena 1845. u malom gradu na severozapadu Mađarske.
Otac joj je bio viši državni službenik, a porodica imućna i ugledna.
Ilka je imala samo 14 godina kada joj majka iznenada umire
Otac tada šalje nju i sestru u Novi Sad, kod tetke.
U to vreme, Novi Sad je bio jedan od najživljih kulturnih i privrednih centara Srba u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji – grad mladih intelektualaca, umetnika i političara.Sa 17 godina udaje se za Jovana Andrejevića Jolesa, tada poznatog doktora, čiji su bliski prijatelji bili Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i Laza Kostić.

Udajom Ilka ulazi u krug visokoobrazovanih Srba.Sudbina joj, međutim, uskoro ponovo okreće leđa.Joles umire od tuberkuloze, a Ilka sa samo 19 godina ostaje udovica.Seli se za Beograd kod sestre, gde se druži sa krugom mladih ljudi školovanih u inostranstvu, nadahnutih idejama socijalizma i ranog feminizma.Kućne sedeljke su bila mesta na kojima su žene prvi put mogle ravnopravno da učestvuju u razgovorima o politici, društvu i budućnosti.

U tom okruženju Ilka upoznaje pukovnika Jevrema Markovića, brata Svetozara Markovića, filozofa, publiciste, političkog aktiviste i pionira socijalizma.
Porodica Marković predstavlja žestoki sudar između novih političkih ideja koje se pojavljuju u Evropi tog doba i srpske društvene i ekonomske realnosti
Jevrem je bio vojno lice, politički angažovan i duboko posvećen ideji socijalizma.
Njih dvoje se venčavaju posle samo tri meseca poznanstva.

Ilka, tada već bogata žena sa imanjem, postaje njegova saputnica, ali i finansijska podrška njegovog političkog delovanja, što je bilo tipično za to vreme, Međutim, politička stvarnost Srbije krajem 19. veka bila je komplikovana.

Milan Obrenović dolazi na vlast kao tinejdžer 1868. i vladaće Srbijom više od tri decenije.Bio je unuk rođenog brata kneza Miloša, vođe Drugog srpskog ustanka.Njegova vladavina obeležena je dubokim političkim sukobima.

Iako je doneo novi ustav, reformisao vojsku i upravu, vladao je autoritarno, često u sukobu s Narodnom skupštinom i opozicijom.
Jevrem Marković je javno govorio protiv korupcije državne uprave, moći crkve i autoritarne vlasti kralja..
Uhapšen je 1878. godine pod optužbom za veleizdaju i zaveru, pod sumnjom da je učestvovao u Topolskoj buni.

 

[Nina]

 

[Nina]

Topolska buna

Topolska buna se odigrala u kratkom razdoblju posle Prvog srpsko-turskog rata i u toku priprema za Drugi, krajem novembra 1877. godine.
Prvi srpsko-turski rat se vodio između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije posle ustanka u Hercegovini koji je izbio 1875.Trajao je od 1876. do 1877. godine.Dok je knez Milan delovao inertno i nezainteresovano za nevolje sunarodnika, Petar Karađorđević se priključio ustanicima pod pseudonimom Petar Mrkonjić.

Vest o njegovom podvigu brzo je prešla i granice Kneževine, što je izazvalo dodatno nezadovoljstvo kneza Milan.Petar je bio pretendent na presto iz suparničke dinastije Karađorđevića.Plašeći se nezadovoljstva naroda, knez Milan se tokom 1876. godine, uprkos lošoj pripremi i nedostatku međunarodne podrške, opredelio da ipak napadne osmansku vojsku.

Poraz je „bio neminovan, ali zahvaljujući ruskoj intervenciji, Kneževina nije pretrpela i teritorijalne gubitke“.Tokom 1877. godine i Rusija je ušla u rat protiv Osmanskog carstva.Knez Milan je ponovo morao da donese tešku odluku i da uđe u novi rat.Nije hteo da propusti još jednu šansu zbog gladne godine, siromaštva i lošeg stanja u vojsci.Opredelio se za rat, ali su bataljoni iz Kragujevca i Topole, koja je važila za uporište Karađorđevića, odbili da idu na front.

Šta više, pozvali su ostatak vojske da im se priključi i čak Petra Karađorđevića da dođe u Srbiju i preuzme presto.Vojnici odani knezu Milanu razračunali su se sa nekoliko pobunjenih bataljona, posle čega su produžili u obračun sa osmanskom vojskom.Viđeniji protivnici kneza Milana, poput političara Aćima Čumića i Ilkinog supruga Jevrema Markovića, osuđeni su na smrt 1878. godine, iako njihovo učešće u Topolskoj buni nije dokazano, kaže istoričarka.

Postupanje prema Čumiću i Markoviću se razlikovalo.Čumiću je kazna preinačena u robiju, dok je Marković pogubljen.Na ovu odluku je verovatno uticalo i njihovo opredeljenje.Čumić je bio konzervativac, odnosno nije se zalagao za sistemske promene, dok je Marković bio socijalista, te se zalagao za stvaranje potpuno novog sistema u kojem bi održavanje kneza Milana na prestolu bilo potpuno nemoguće.

Te godine sveže proglašena Kraljevina Srbija stiče međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu.Samo nekoliko godina kasnije, uslediće Timočka buna – oružana pobuna ljudi u istočnoj Srbiji protiv Milanovog režima.Predstavljala je jedan od najvećih unutrašnjih sukoba u Srbiji 19. veka.

 

[Nina]

Smrt muža duboko je potresla Jelenu Ilku Marković.
Od ugledne žene i supruge postaje siromašna udovica čoveka koji je optužen za izdaju.Sledeće godine povlači se iz javnog života i odlazi da neguje oca, ali u njoj tinja nešto dublje od tuge.Na dan atentata, kralj Milan se vratio u Srbiju iz posete Beču.

Atmosfera u prestonici je već nekoliko meseci bila usijana, jer je kralj želeo tešnju saradnju sa Austrougarskom, što je narušavalo tek stečeni suverenitet Srbije, objašnjava istoričarka Marija Kralj.

Posle iskrcavanja na Savskom pristaništu, kralj je otišao u Sabornu crkvu u Beogradu.Tamo ga je čekala Ilka, rešena da ostvari zamisao, ali je završila iza rešetaka.Milan je pokušao da iskoristi i ovaj događaj za obračun sa političkim protivnicima – članovima Narodne radikalne stranke, inače Ilkinim prijateljima, ali i za ustavne promene, kojima bi produbio autokratiju.
Čin Jelene Ilke Marković odjeknuo je u celoj zemlji.

Jovan Jovanović Zmaj, jedan od najznačajnijih pesnika toga vremena, napisao je pesmu o njoj, ali nije smela biti objavljena u Srbiji, već u Austrogarskoj.On piše da je Ilka, kad je pucala, pogledala u kraljicu Nataliju, ženu kralja Milana i namerno promašila iz saosećanja, ne želeći da druga žena zbog nje bude udovica.Čak i najobrazovaniji ljudi toga doba, poput Zmaja, nisu mogli da veruju da žena može da puca, i tako radikalno istupi iz privatne u javnu sferu, ukazuje ona.

U vremenu kada su se po Evropi širile ideje anarhizma, a revolucionari odlučivali na ubistva autoritarnih vladara, Ilka njenu ličnu bol povezuje s političkom idejom.Anarhizam je pokret koji se zasnivao na uverenju da je vlada štetna i nepotrebna.
Jedan od ključnih koncepata tog pokreta bio je pojam „propaganda delom“.
To je značilo da se pojedinačni čin pobune ili nasilja, kao što je ubistvo vladara ili državnog službenika, smatra simboličkim činom otpora.

 

[Nina]

Suđenje i smrt

Jelena Marković je uhapšena i ispitivana narednih nekoliko meseci.
Tokom istrage je dosledno tvrdila da je atentat sama osmislila i da niko sem nje nije bio upleten.Ipak, uhapšeni su i ispitani i njeni poznanici.
Od ostalih uhapšenih, jedino je Jelena Lena Knićanin, takođe udovica oficira Antonija Knićanina, tvrdila da je bila upućena da će Ilka izvršiti atentat.
Posle ove, odbijala je da daje druge izjave, i najavila da će sve što zna reći na suđenju.
Dva meseca kasnije, u aprilu 1883. godine, Ilka je osuđena na smrt za pokušaj ubistva kralja.
Zbog negativnog publiciteta ovog slučaja, smrtna presuda je preinačena u robiju, te je Ilka poslata na izdržavanje kazne u Požarevac.
U maju je pronađena mrtva u ćeliji.
Zbog nerazjašnjenih okolnosti smrti, oko njenog imena su se plele različite legende, poput zaljubljenosti u kralja.
Neke od njih su preterano romantizovane, i često nemaju veze sa istorijskim činjenicama, a ni sa nivoom političke svesti koju je Marković imala..link