Мене занима одакле идеја тим нашим локалцима да олако материјалне остатке приписују "Грцима" и "Римљанима". Да ли им та идеја није дошла због тога што су негде чули да су овуда владали Грци и Римљани па им онако случајно ови прво падну на памет, у недостатку праве информације. У новија времена (20 век) то је већ логично, могло је доћи кроз образовни систем.
У описима заштићених добара чији су предмет некрополе, што је рађено још у време пок. Ловреновића, запазио сам да у описима локација скоро увек стоји народни назив "грчко" гробље, а премет конкретно мраморје са ћирилским епитафима и сл. Ту се јасно види о чему се ради. Или су можда Грци укуцавали на камену а се лежи тај и тај?
Ti starinci su predstavljani gotovo kao nekakvi vanzemaljci, neretko sa demonskim elementima. Moje razmišljanje je da je
@Lesandar bio na dobrom putu kada je govorio o uticaju hristijanizacije među Srbima (ali je stao na pola i upao u kontradiktornost, posle zabrljavši, jer je grčka groblja proglasio, prosto,
pravoslavnim). Naime, do XIII stoleća, kada počinje da se menja percepcija o etnonimu
Helen, važilo je stolećima pravilo da je to demonsko, đavolsko ime; prokleto. Ne mogu da se setim sada tačno promena vezano za percepciju o tom etnonimu u Vizantiji, ali u starija vremena, svakako u epohi i pokrštavanja Južnih Slovena, to je ime bilo izrazito nepovoljno.
Mislim da nije slučajnost to što su
Grci pojedinačno najčešći termin. Kroz spajanje hrišćanstva sa drevnom slovenskom paganskom narodnom moglo je doći do tako nečeg, naravno u vekovima pre vremena Nemanjića, kada već normalno zovemo Vizantiju i Vizantice Grcima i grčkom zemljom umesto Romejima. Grci su tako možda potisli (preplitanje sa Rimljanima gotovo da aludira da su i njih pitskivali) u značajnoj meri, kao naš najopštiji narodni naziv za starosedeoce, jednostavno potiskujući ostale. Neki nazivi kao npr. Bukumiri, Macure ili Španje primećuju se kao maleni relitki, o kojima se nekada dublje u prošlost očigledno dosta više pričalo, ali, kako
kaže Galadrijela 
takve stvari se nažalost dešavaju u dugačkom procesu povesti.
A što se tiče etnonima Rimljani i Latini, pa mislim da je tu stvar toliko očigledna da se radi o vrlo širokim i opšte rasprostranjenim pojmovima koji su nesumnjivo bili prilično poznati. U vreme najstarije srpske državnosti na ovom području, vidimo da je vrlo živa tradicija o seobi. Kod Porfirogenita imamo tradiciju vezano za najmoćniju srpsku porodicu, ali imamo sačuvano i jedno najdirektnije svedočenje zahumskog vladaoca, Mihaila Viševića. On kaže da je
od Licika, sa Visle. To nam sve ukazuje da su moćne porodice rodovske aristokratije, okupljene oko nekog svetog mesta, posvećenog npr. Perunu ili nekom drugom božanstvu, negovale tradiciju porodice.
Dovođenje ljudi na ove krajeve bilo je mitološki osnov iz kojeg se crpela duhovna energija i autoritet. Verovatno se pričalo, u prepirkama između dve familije, ako jedna pokušava da se istakne...pripadnici
stare na zboru istaknu da su oni ti koji su potomci ovih koji su došli iz tih i tih dalekih krajeva (što može biti i potpuna fantazmagorija; suština je u priči, a ne u tome da li je realno zasnovana). U mojoj rekonstrukciji u glavi to je borba za slavu onoga ko je pobedio najveće Carstvo na svetu; moćne Rimljane. I tako su
Rimljani etnonim koji je ostao iz tih starih vremena i zahvaljujući pokrštavanju doživeo preplitanje sa
zlim Grcima.
Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Stvarno smo bolesno društvo kada imamo ovakve intelektualce/politikologe.
Kao i za ljute paprike? 
