Рекао сам да ћу долазити да вас подсетим да размишљате али некима изгледа не вреди говорити. Славене, џабе све те прочитане књиге и цитирани извори када нема критичке анализе прочитаног.на
Не, наравно да нема потврде за досељавање Словена ни у једном извору старијег времена који је овде цитиран, највише што се може закључити је да су Словени у неком моменту прешли Дунав и населили се у јужним крајевима. Како се то уклапа у званични наратив о сеоби са друге стране Карпата? Да не говоримо о другим немогућим аспектима те приче.
Замислите да имате потпуно супротни став и пробајте да себи докажете сваку појединост уз праву критику, трудите се да поставите тешка питања а не да их занемарујуте. У прах ће вам се распасти наратив (ако не будете варали сами себе), као што је и мени пре десетак година кад сам то први пут практиковао.
На другим темама је било дискусије о томе, понајвише на теми
ББvsНР. Утисак који имаш долази како је
Родитељ Три, отварач ове теме, њу и замислио. Дакле, погрешно је покушати замислити супротни став, јер он овде уопште није тема; поруке у том смеру би требало или обрисати или пребацити на неку другу, више одговарајућу тему. Овде се дискутује искључиво о доказима који потврђују порекло Старих Словена на неким ванбалканским подручјима, односно процес њиховог настањивања овде.
Е сад, ако ти имаш неки конкретни приговор на било који од аргумената који се у науци користе, било би разумљво да и представиш на шта конкретно мислиш (било да се ради о неком писаном извору или нечем другом). Овако само постављене речи лебде у ваздуху без садржаја и не конструишу заиста никакву критику.
Да ли си ти у праву када си пре десетак година променио
наратив или си тада починио грешку, питање је које треба доказати. Оно на шта могу да ти скренем пажњу јесте да си
у претходној поруци коју си поставио направио две грешке у коментару о Порфирогенитовом
Спису о народима. Прва ствар коју си казао јесте да у њему стоји да Хрвати имају много земље, због чега би то требало да буде доказ да је реч о фалсификату. То што је то написано и због тога што теби звучи чудно није никакав доказ да се ради о фалсификату. Критичка анализа текста тог документа указала нам је да је то преписано из неког извора, што значи да је цар то негде прочитао и одатле пренео; етимологију која није ни из грчког нити латинског језика, како је свугде другде у делу наглашавано. Изворе као што сам кажеш треба критички тумачити, па тако и погледати све друге најраније изворе које имамо о Хрватима. Овде конкретно нам је од користи арабљанска историографија. Ал-Масуди, отприлике не што много пре и самог Порфирогенита, пише нам о Хрватима на пространствима северних Словена (дакле преко Дунава и Саве, највероватније негде према карпатским областима) и између осталог поред приче о њиховом владару Авандзи и ратовима које би требало да су ти Хрвати водили против других народа, каже да је то племе
највеће од свих словенских. Овај податак треба комбиновати са Порфирогенитовим образложењем да су Хрвати
они који имају много земље. Твоје одбацивање да се због тога ради о наводно некаквом фалсификату се не заснива, колико видим, ни на чему конкретном сем на
некритичком одбацивању непожељног извора.
Када већ и сам говориш о нужности
критичности, управо сам мораш бити свестан да оно о чему си ти писао на овој теми указује да ти то
у пракси не примењујеш. Једна од основа критике извора јесте да се, како да се изразим, издвоји кукољ од жита и растумачи извор у целини узев; наука се не бави одбацивањем неких извора и прихватањем других, па да се онда она пише само на основу корпуса
одабраних. То је управо оно што би критичари наратива којем је ова тема посвећена и желели да учине; да
жмуримо на једно око, и сходно томе реконструишемо историју на основу само онога што видимо на оно друго. Зато су новоромантичари посвећени тражењу проблема у Порфирогенитовом тексту и указивању на њих; подвлачењу и преувеличавању,
а не тражењу решења и одговора на питања, већ само са сврхом да се
непожељни текст, који се не уклапа у претходно зацртани модел остави негде на полицу и уопште не разматра. То си и ти учинио када си исмевао Порфирогенита тврдећи да се
у једној години Срби наводно сељакају од Дунава до Солуна и натраг па опет на море, иако нема уопште индиција у самом тексту да је реч о таквој хронологији (то је само
твоје, дакле,
накнадно, тумачење, или можда боље речено поспрдно карикирање).
Да подсетим и оно што си ти написао на својој првој поруци на овој теми:
И на крају најважније, а то је истовремено и разлог зашто не стављам цитате, антички историјски извори су потпуно непоуздани и не би се требало водити њима без веома јаког критичког става који сам једино само делимично видео код Тибора Живковића. У та времена немогуће је очекивати објективност аутора који пише о својој држави, својим владарима итд. Замислите да историју бомбардовања Србије учимо из архива ЦНН-а. И ако би успели да пређемо преко тога долазимо до аутентичности. Непостоји оригинал тих дела. Све су преписи преписа, ко зна колико пута мењани можда грешком, можда намерно у складу са политичким потребама времена.
Управо је ово проблем сам у себи. Добро скрећеш пажњу на покојног Живковића, али понављаш стару грешку коју помињу и сви који су присталице неких застарелих модела тумачења или једноставно неупућени у принципе историјске науке.
Историјски извори се не деле на поуздане и непоуздане. У том смеру најтоплије ти препоручујем да прочиташ овај Тиборов интервју који је изашао у Новој српској политичкој мисли:
Сами смо одсекли део наше историје. Ево ти овде издвојено као цитат најрелевантнији део чланка:
Тибор Живковић:
Поуздани извори не постоје. Тако се размишљало у 19. и првих пола века прошлог столећа. Постоје само историчари који својим тумачењима оживљавају факте напабирчене из извора – а то раде, у зависности од спреме, добро или лоше. Методологија је пресудна. У Србији, додуше, још се тако размишља, доминантно. Стотину историчара, теоретски, написаће стотину различитих тумачења једног догађаја – и сви ће веровати да су у праву. Оно што је о Словенима, Србима и Хрватима, написано, свака вест, почев од Прокопија, Јордана, Агатије, Псеудо-Маврикија, Менандра, Чуда Св. Димитрија Солунског, Теофилакта Симокате и Константина Порфирогенита – да поменемо оне најкрупније – класична историографија стерилно разврстава на поуздане и мање поуздане писце, а њихове исказе оцењује са „тачно“ или „нетачно“, као да решава таутологију.
Управо на трагу овога, потпуно је неразумно тврдити да су
антички историјски извори потпуно непоуздани. То је некритичка изјава која се уклапа у концепт да се
непожељно одбаци, из разлога што не одговара унапред замишљеној (можда чак и идеолошкој) замисли.
За крај ћу ти скренути пажњу још на једну твоју реченицу:
Дакле урадите једну менталну вежбу, сви ви који религијски посматрате историју.
Само на моменат, отвори свој ум за могућност да ниси у праву. Замисли, аргументације ради. Прочитај шта си овде написао:
Да ли присталице недоказиве теорије да су се „Словени“ доселили на Балкан схватају да докази који су овде изнети једни друге потпуно оповргавају.
Да ли видиш који је ово дескриптивни придев?
Недоказиво. Не
недоказано или нешто слично, него нешто што
искључујеш као уопште могуће. Да ти не делује можда да је управо твој приступ —
религијски? Да ли је твој позив на овој теми искрени вапај за критичким размишљање...или крик због тога што се нека догма на овом форуму не усваја беспоговорно?
