На основу радова једног од наших највећих стручњака за рани средњи век Тибора Живковића можемо дочарати прилике у римској провинцији Илирик (састављеној од делова римских покрајина Паноније, Далмације и Мезије) које су постојале пре досељавања Словена, као и у доба досељавања у VI и VII веку.
Након завршетка освајања Балканског полуострва на прелазу из старе у нову еру, Римљани су почели да се масовно досељавају на Балкан. Подручје Илирика је било примамљиво за Римљане, нарочито због рудних богатстава која су условила и раст занатства, у Сиску је била ковница новца, а Сремска Митровица је у IV веку постала центар префектуре, а касније и четврти највећи град у Риму. Римска војска је такође утицала на прилив становништва и пошто се лимес (римска граница) налазио на Дунаву, то је утицало да су значајне војне снаге боравиле у Singidunum-у и Viminacium-у, док су ислужени ветерани добијали латифундије и насељавани су у неким областима Илирика. Имена римских војних ветерана, са натписа нађених у области Scupiа, Aurelianum Aquae и Aureus Monsа (Космај), показују јасно хетерогену структуру становништва. Међу именима лако препознајемо припаднике италског, галског, иберског, илирског, грчког, сиријског и трачког племена.
Предримско становништво (Илири, Келти и Трачани) и њихова племена: Дарданци, Аутаријати, Мизи, Трибали, Скордисци итд.—најпре су ратовањем са Римљанима проређени а касније, кад се римска власт учврстила у Илирику, романизовани. Питање степена романизације још увек није потпуно разјашњено. Староседелачко становништво је остало већинско што можемо да видимо на основу ретких гробних налаза и на основу натписа на којима доминирају имена аутохтоног становништва, али је културни утицај свакако био знатно важнији и доминантнији од етничког. У етничком смислу, романизација је највише захватила простор већих градова, насеља дуж виталних комуникација и линију која се може пратити римском границом тј. лимесом. Стога, рурални предели, а таквих је било много више у Илирику, у етничком смислу били су слабије изложени етничким променама.
Средином V века дошло је до кулминације кризе изазване Сеобом народа. Године 441. Хуни су у налету заузели Viminacium (Костолац) и Margum (код Пожаревца). Годину дана касније разорен је и Ниш. Шта се десило са становништвом? Кад је реч о Margum-у, имамо податак код Приска који вели да се падом града "снага варвара повећала". Ту Прискову вест тумачимо као да је становништво одведено у задунавска насеља Хуна. На примеру хунске опсаде Sirmium-а (Сремске Митровице) ова претпоставка налази потврду у понашању епископа града, који је, предосећајући да се град неће моћи одржати, предао вредне црквене посуде извесном писару Констанцију, да њиме откупи становништво из хунског заробљеништва. Битан је моменат одвођења у заробљеништво а не масакрирања, као и могућност откупа која је пружала прилику откупљенима да се врате у свој град или макар своју провинцију.
Велики градови нису били одлика централног Илирика (данашње Србије). Viminacium и Singidunum били су свакако највећи урбани центри, али у њима није могло бити више од 15.000 до 20.000 становника. Следећи по величини био је Naissus, са можда нешто мање житеља, док су остали градићи били знатно мањи. Стога је исправно рећи да је већинско становништво Илирика било из сеоских средина, а оне, колико знамо, нису могле страдати у већој мери од хунских коњаника, делимично због тога што их је штитила сама конфигурација терена, а делимично и зато што су се Хуни задовољили контролом главних саобраћајница и уништењем већих војних центара. Један Присков податак показује да је бројно сеоско становништво остало у централном Илирику. Наиме, Атила је 447. или 448. године упутио посланство римском цару Теодосију II (408-450) које је изнело захтев да Ромеји престану да обрађују земљиште које су Хуни заузели копљем и то по дужини од Паноније па током Дунава до трачког града Novae-а у ширину пет дана хода. Тим захтевом и званична граница између Византије и Хуна била би померена са Дунава до Ниша. Ако Атила помиње ромејске сељаке на територији коју је освојио шест или седам година раније, то јасно говори да се сеоско становништво задржало у својим старим стаништима упркос хунској инвазији. Оно је свакако било бројно с обзиром да је било предмет дипломатског сукоба између Хуна и Ромејског царства.
Пошто је непосредна хунска опасност минула, сељаштво отпочиње миграције према некадашњим урбаним центрима. И, заиста, тако отпочиње процес рурализације града, посведочен и у археолошким налазима. Таква несигурна ситуација остала је највероватније до Атилине смрти (453. године) и распада хунског племенског савеза, што је сигурно довело до економског слабљења Илирика и миграције становништва, а није се битније изменила све до краја V века када су Источни Готи напустили Балканско полуострво и отишли за Италију.
Током владавине знаменитог ромејског цара Јустинијана I (527-565) у Илирику су извођени капитални инфраструктурни радови. Како нас Прокопије обавештава, Јустинијан је систематски почео да обнавља вароши и утврђења у свом родном Илирику после великог упада Бугара 540. године. Тако он обнавља Singidunum, Viminacium али и подиже нове, праве метрополе и епископска седишта, као што су Iustiniana Prima (код Лебана) и Iustinianopolis, те обнавља Ulpianu (Липљан код Грачанице) под новим именом Iustiniana Secunda.
Популација која је насељавала Јустинијанове градове у Илирику, будући да је старо градско становништво уништено средином V века, јесу најчешће становници из оближњих села. На примеру краткотрајне опсаде Singidunum-а из 584. године, коју је Бајан, аварски хаган предузео кршећи две године раније склопљени мир са Ромејима, налазимо још једну потврду да је градско становништво било заправо сеоског порекла. Наиме, напад је затекао већину становништва ван града пошто су многи грађани радили на њивама јер је било време вршидбе.
Градитељска активност Јустинијанова била је, ако пажљиво пребројимо списак обновљених тврђава и градова у Илирику који нам даје Прокопије, најизраженија у географском троуглу Naiss (Ниш) - Sardica (Софија) - Iustiniana Secunda (Липљан). Само у Дарданији обновљена је 61 тврђава а осам нових је саграђено. Тако је један широки појас од Sardike на истоку, преко Naiss-a па до града Iustiniana Secunda, у војном погледу заштићен и у популационом смислу оснажен, чиме је заправо створено језгро ромејског живља на централном балканском простору, који ће ту, у мањој или већој мери остати и кад се Словени буду трајно, почетком VII века, настанили на овим просторима.
Шта се даље дешавало са Ромејским становништвом Балкана? Тако Прокопије каже да је приликом сваког од варварских упада у Илирик било до 200.000 побијених и заробљених Ромеја. Тај број је свакако претеран из више разлога. Прво, Прокопије говори о територији која се простире од Паноније до Грчке у правцу север-југ, од Цариграда до Јонског мора у правцу исток-запад, односно о простору чија површина износи око 400 000 км2. Друго, након узастопних словенских упада 548, 550 и 551. године долазили су периоди мира од по неколико година, 551-559, 560-578, када је могло долазити до повратка дела заробљеника и до природног обнављања становништва. Треће, према Прокопију знамо да Словени нису дуго држали заробљенике већ су им после извесног времена пружали могућност слободног избора да с њима остану или се врате кућама. Због тога је Прокопијев податак само на први поглед фантастичан, али кад га овако осмотримо, увиђамо да су стварни популацијски губици били знатно мањи, можда 20.000 до 30.000 Ромеја. У сваком случају, за слабо насељен простор какав је био илирички, и бројка коју смо претпоставили је превелика. Стога, долазимо до закључка да је од средине VI века Илирик трпео велику депопулацију.
Један податак који налазимо у Miracula-s. Demetrii I такође може бити драгоцен за праћење миграција староседе лачког становништва на истеку VI века. Реч је о једнодневној словенској опсади Солуна из 584. године, када су црквена лица и други грађани који су остали да спрече ширење пожара у цркви Светог Димитрија, "својим навиклим ушима распознавали чак и неке знаке варварског дозивања". Ова кратка белешка, у науци већ одавно примећена, интерпретирана је, чини се, погрешно, тако да је произлазило да су Словени и пре овог напада угрожавали Солун. Међутим, да би неко научио да распознаје узвике варвара приликом опсаде града, морао је већ такву опсаду преживети и то не једном, већ вероватно више пута. Пошто заиста не постоје чак ни показатељи који би упућивали на закључак о некаквој ранијој словенској опсади Солуна, остаје једино да разумемо то познавање словенског језика црквених лица тако што у њима препознамо избеглице из Илирика. Ако тако протумачимо овај фрагмент из Miracula, можемо посредно доћи до претпоставке да је распад црквене администрације у Илирику отпочео већ 70-их година VI века, што је за последицу морало имати и појачано исељавање становништва и миграцију ка градовима на обалама мора.
Слику депопулације Илирика употпуњава и анонимни писац Miracula-s. Demetrii II, који вели (око 618. године) да Солун, иако окружен словенским насељима, и даље прима избеглице из Подунавља, Дакије, Дарданије. Дакле, у другој деценији VII века одвија се двострука сеоба: с једне стране Словени насељавају испражњену територију, док, с друге стране староседелачко становништво одлази јужније, у правцу Солуна и вероватно Тракије. Нешто каснији податак из Miracula II доноси вест, додуше кратку, али необично важну за датовање пада града Naiss-a (Ниша). Писац вели да су ромејске избеглице из Naiss-a и Sardike (Софије), пошто су већ искусили варварско опседање града, говорили да ће један погодак камена (варварских опсадних справа) развалити бедем. Податак се односи на опсаду Солуна из 616/618. године, па, сходно овоме, будући да је бегунцима из Naiss-a у свежем памћењу пад њиховог града, долазимо до закључка да је овај важни град у Илирику страдао неколико година раније.
Смутна времена у која је Рим (или Ромејско царство) запало током владавине бившег центуриона Фоке (602-610) и финансијски упропашћена држава какву је затекао цар Ираклије (610-641) по преузимању власти, као и велики персијски поход 615. године, довели су до слабљења отпорне снаге Ромеја и на Балканском полуострву. Примат у одбрани ромејских провинција дат је борби са Персијом, па су самим тим Словени имали отворен пут јужно од Дунава. Тако можемо поуздано рећи да је слом римске власти између Солуна, Сардике и Сингидунума уследио око 615/617. а да је око 584/5. године дошло до првог озбиљнијег исељавања ромејског градског становништва из централног и северног Илирика.
Историја Срба.
